Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Intervju

True Detective na srpski način: U umu zločinca

Posle odgledane prve epizode američke serije i velikog svetskog hita "True Detective", Branko Rosić sreo se u laboratorijama Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra sa zamenikom načelnika i psihologom Draganom Mijovićem koji mu je ispričao kako se od čoveka pravi monstrum, zašto je Sretko Kalinić nesposoban da oseti tuđu patnju, kako je ispitao prve svedoke u slučaju ubistva Zorana Đinđića i odbio teoriju o atentatoru koji je došao iz Hrvatske i na kraju se prihvatio uloge Metju Mekonahija i Vudija Harelsona u odgonetanju ubistva iz popularne serije Forenziku i CSI obavila Zorica Marković, mesta zločina fotografisao Igor Pavićević
Datum: 14/04/2018

True Detective na srpski način: U umu zločinca

Foto: Profimedia

Sreda, 2. april 2014, spuštam se od Hrama Svetog Save ka ulici Kneza Miloša. Sečem bolnički krug, kvart svih mogućih medicinskih ustanova koračajući nizbrdicom, Višegradskom ili Pasterovom. I po prvi put me ne "seče" napad hipohondrije koji redovno imam kada se krećem po bolničkom koridoru opštine Savski venac. Bolesnici u pidžamama, beli mantili, ne znaš ko je doktor, a ko medicinska sestra zato što su stetoskopi ostavljeni u ordinacijama dok se na pauzi kupuje burek ili neki džank-fud, jer i eksperti zdravlja umeju da zgreše na pauzi za ručak.

Po prvi put ne razmišljam o bolestima tela već o bolestima mozga vrteći sinoćno odgledanu prvu epizodu planetarno hvaljene serije "True Detective" u kojoj dva inspektora, u početnim kadrovima novog HBO hita, dolaze na uviđaj i suočavaju se sa svežim lešom. Dva detektiva, koje sa zapanjujućom autentičnošću tumače Metju Mekonahi i Vudi Harelson, ulaze iza one žute policijske trake koja opasuje mesto zločina i suočavaju se sa žrtvom - golom devojkom u molitvenoj pozi sa jelenskim rogovima na glavi i sa kristal metom i LSD-jem u krvotoku. Razmišljam o bolestima mozga koji ključaju u glavama serijskih ubica dok prolazim detektore na ulazu u zgradu MUP-a. Čist sam, dobijam propusnicu. Prva impresija je da se sve menja, pa i policija. Zgradom stanice špartaju službenice čija atraktivnost je više nego očigledna. U kancelariji me dočekuje Dragan Mijović, zamenik načelnika Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra. Mijović je psiholog i njegovom zaslugom su poligraf i psihologija dobili značajno mesto u MUP-u.

Život nije film, pa tako i nema stereoptipa vezanih za detektivske junake. Nema duvanskog dima. U kancelariji se ne puši. Mijović razume novinarski adrenalin i dopušta da se zapali cigareta i pepeo trese u tanjirić na kome mi je donesena šolja crne kafe bez koje nije započinjao radni dan Dejl Kuper, FBI agent u seriji "Tvin Piks". Ponovo sam u rikvercu, na uvodnim kadrovima serije "True Detective", razmišljam o stravičnom kadru i pokvarenim moždanim vijugama serijskih ubica. Pomislim na sledeću stvar koju izgovorim Mijoviću: "Zanima me da definišete ono što se naziva 'criminal minds', da definištete zločinačke umove. Svi krenemo od nule. U obdanište, i čitamo 'Crvenkapu', 'Vuka i sedam jarića'... Možda je u isto to obdanište išao i Sretko Kalinić, brutalni ubica zemunskog klana. U kom momentu se posle Crvenkape raziđu putevi pa ja postanem novinar, moj vršnjak moler ili astrofizičar, a Kalinić melje ljude u mašini za meso i čak jede svoje žrtve spremajući njihove samlevene delove tela u gulaš. Koji je to momenat u kome se pokvari nečiji mozak?"

Dragan Mijović odgovara brže od poligrafa:

"Odgovor na to pitanje je spoj mnogih nauka. Otkrilo se da ljudi koji su sposobni da svesno, planski, rade takva zverstva, da su to osobe koje definitivno imaju poremećaj u načinu doživljavanja emocija. To su psihopate. Jedna posebna kategorija ljudi, i u populaciji ih ima u proseku do pet procenata. To su ljudi koji nisu sposobni da razumeju emocije, niti ih ispoljavaju. Oni ne osećaju strah, ljubav, nisu u stanju da empatišu sa vama, da pokazuju bol, čak iako ste njegova supruga, majka, dete, neko najbliži. Jednostavno ne razumeju. Oni vas gledaju, vide te neke telesne manifestacije, ali ne znaju šta vam je, i nisu u stanju da se adekvatno, u ljudskom smislu, ponašaju spram toga, da vam pomognu. Nepostojanje kapaciteta za doživljavanje i ispoljavanje emocija, kod određenog broja ljudi omogućava da oni mogu da čine najveća zverstva prema drugim ljudima, prema planeti zemlji, a da pritom ne osećaju grižu savesti. Oni nemaju nikakav pritisak zbog toga što to rade. Kalinić je profesionalni ubica, brutalan, i nije samo običan egzekutor, jer on melje ljude, pa čak ih i jede. On je tipičan primer psihopate na osnovu svih činjenica koje sam mogao o njemu da prikupim. Odgovor na vaše pitanje je upravo to, ljudski ili bolje rečeno neljudski potencijal, omogućava čoveku da se time bavi, a da pritom živi neki svoj život dok ga policija ne otkrije. Da se ničim ne ističe jer on po svim drugim parametrima živi normalno", priča zamenik načelnika Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra.

Pada mi na pamet i da mog sagovornika odmah upitam da li je moguće da neko takav, hipotetički, radi u pekari na Miljakovcu i da nikad ne "proradi" kao ubica.

"Apsolutno, ali on ipak mora da proradi negde, mada možda neće biti ubica. Ako ga život ne stavi u poziciju da ispolji najmračnije potencijale on će ostati prikriven do kraja života, osim što će, ako ima neku užu porodicu, njegova najbliža okolina teško ostati neoštećena, pogotovo deca koju takav čovek vaspitava. Jedna od suštinskih kvaliteta ljudskih života je emocionalnost, poimanje sebe i okoline. Psihopate su bez potencijala da dožive i nauče i čitavog života su lišeni mogućnosti da osećaju, što je većini potpuno neshvatljivo. Ako je ta ljudskost dovedena u pitanje onda i takav čovek nije u situaciji da prenese jedan model ponašanja na one koje vaspitava, koji su oko njega, po sili prirode i kojima je takva osoba uzor. Kod dece tih ljudi nastaju definitivno strašni lomovi.", kaže Dragan Mijović uz dodatak aksioma svog delovanja: "Radimo za policiju, nama je cilj da otkrijemo da li neko laže i pokušava nešto da prikrije. To je neka najčešća varijanta koja operativu zanima u priči, ukratko-da li je sposoban za zločin? A kad se radi psihološki profil, tu još nemamo osumnjičenog, već pokušavamo da: po mestu stanovanja, poreklu, obrazovanju, godištu, suzimo operativi oblast u kojoj će tražiti izvršioca. Često nemate nikakve osumnjičene na početku slučaja. Imate pred sobom samo činjenice koje su sa lica mesta, žrtve, način i mesto izvršenja, i onda sklapate mozaik" opisuje Mijović.

A vrhunsko sklapanje mozaika desilo se u slučaju Magda. Bivši legionar, Marinko Magda, uhapšen je u Segedinu 1994. godine. On je sa svojom grupom ubio Idu Feher u okolini Subotice, bračni par Agatić, porodicu Petrić, četvoročlanu porodicu u Segedinu, bračni par i jednog hrvatskog državljanina u Kečkemetu i ženu u mestu Orošhaze.

Slučaj Magda bio je i ujedno prvi veliki slučaj Dragana Mijovića:

"Devedesetih godina poligraf je bio vrlo često korišćen za ta najteža krivična dela. Jednostavno, druge metode nisu bile razvijene. Drugačija je bila situacija, ova naša laboratorija je danas jedna od najboljih u ovom delu Evrope. Naši ljudi su maksimalno obučeni, mogu da se otkriju biološki tragovi, to je potpuno druga priča. I sad u vreme kad je krenula ta priča sa Magdom, kad još nismo znali da je u pitanju on, bilo je više tih pogubljenja čitavih porodica. Tada je Badža obrazovao jednu radnu grupu MUP, a ja sam bio psiholog koji radi na poligrafu. Bila je to ekipa najiskusnijih operativaca iz Beograda, Sremske Mitrovice, Subotice, imali smo štab na Paliću. Mnogo ljudi su dovodili na razgovore, još nije bilo osumnjičenih, već su se prikupljale informacijeSamo su se sakupljale informacije. Bilo je jako naporno slušati masu ljudi koji nešto pričaju, znaju, ili ne znaju."

Tada je došlo, skoro slučajno, do preokreta.

 

Drugo pitanje iz inostrane fenomenologije zločina i koje postavljam Mijoviću vezano je za činjenicu da je svaki serijski ubica dobio u zatvoru bračnu ponudu nekog ženskog fana sa slobode. Pa i isti taj Čarls Menson. "U pitanju je očigledna patologija. Ljudi se prepoznaju. To je ženska osoba sa problemima. Nije to toliko identifikacija, već se više radi u smislu 'Ja te razumem'"



"Bio je petak, treći dan od kako je osnovana radna grupa i kako nismo našli nikoga ko nešto zna o ovim zverstvima. Spakovao sam se u nameri da se vratim na slobodan vikend u Beograd. Već je palo veče kada su došli do mene i rekli 'Dragane, imamo još jednog, interesantan je, često je u Segedinu, ako ga ne ispitamo sad, sutra će da ode i neće biti dostupan'. Stavim ga na poligraf, i priključim na direktan test sa direktnim pitanjima. Bio je to Šinković, za koga će se kasnije ispostaviti da je bio logističar za Magdinu grupu. Doveden je na poligraf da eventualno kaže neka saznanja, s obzirom da se kreće u tim kriminalnim i polukriminalnim krugovima i da često ide u Mađarsku. On je tipovao porodice, obezbeđivao im alibi, sredstva za izvršenje dela, znao sve, bio deo ekipe, ali nije bio egzekutor. To su bili ljudi sa ratišta, koji su u to vreme bili aktivni, i u slobodno vreme su vršili ta dela. Bio je to školski primer rekcije na laganje koje nikad nisam doživeo do tad. Evo, i sad sam se naježio. Čovek je toliko imao potrebu da krije, a tada se već izdogađalo 17 ubistava u Srbiji i Mađarskoj. Pitanje 'Da li znaš ko je to uradio?', nakon čega on prestaje da diše. Blok, i to traje 20 sekundi i ja već ne mogu da verujem šta se dešava. Usledilo je pitanje 'Da li si ti taj koji čini ubistva'? I ponovo blok, prestaje da diše. Šta u psihologiji znači prestanak disanja kada ti se postavi takvo pitanje? To je nesvesno jedan pokušaj te osobe da iz nje ništa ne izađe prema onome ko ga ispituje. Neću ni da dišem da me ne bi otkrio, to je tipična nesvesna reakcija za laganje. Objavio sam u Americi, u najpoznatijem svetskom časopisu koji se bavi poligrafijom te njegove dijagrame i to kao nešto što predstavlja raritet, što je vezano za žestoka krivična dela. Ja u šoku, vidim čoveka koji nije ni vezan, niti doveden kao osumnjičeni, i moram sebe da kontrolišem da on ne primeti da sam otkrio šta sam otkrio. Može da iskoči kroz prozor, ili da skoči na mene, da se povredi. To je sad opet ona gluma koja ide, kao sve je u redu da se ne uzbuđuje, izlazim na cigaretu polako napolje.

Odglumio sam smirenost. To je bio početak karijere. Mrtav hladan sam mu rekao 'Vidim da si ti u tome. Da li hoćeš sa mnom da pričaš'? Odgovorio je 'Ja bih pričao sa vama, ali plašim se za život. Ima ljudi u policiji koji su na neki način umešani. Tražim garanciju državne bezbednosti'. Onda sam izašao napolje , zapalio cigaretu, nazvao načelnika Erčića da vidim šta smem da mu ponudim kao garanciju. Kada se sve to završilo, kolega Miša Kordić, koji je tad bio kordinator za krvne i seksualne delikte, našao se u jednim službenim kolima, a ja u drugim, i tako smo dovezli u Beograd Šinkovića i njegovu devojku, za koju je takođe tražio garanciju. Sklonili smo ih iz Subotice da bismo im faktički sačuvali živote. Čuvani su u samačkom hotelu u Durmitorskoj ulici", opisuje Dragan Mijović odmotavanje slučaja Magda.

Pitam Mijovića da li je Magda zaista bio čovek visoke inteligencije.

"Jeste, to je istina. Vidi se to iz načina kako komunicira, sklapa rečenice, odgovara na pitanja, fond reči, kako odgovara na pitanja, kako vas gleda, kako on pita... Imao je spontane šale koje su pokazatelj inteligencije. On definitivno, što se tiče inteligencije, spada u tu grupu natprosečnih kriminalaca", saopštava Mijović profil opasnog ubice i na moje pitanje kako je došlo do čuvene Magdine rečenice "Nemojte me potceniti" otriva neverovatnu epizodu.

 

Marinko Magda je bio čovek natprosečne inteligencije. Videlo se to iz načina kako komunicira, sklapa rečenice, odgovara na pitanja, fond reči, kako odgovara na pitanja, kako vas gleda, kako on pita... On definitivno, što se tiče inteligencije, spada u tu grupu natprosečnih kriminalaca, ali i opasnih monstruma. On je upoznavao te svoje buduće žrtve, pa čak i decu iz tih porodica, koju su takođe ubili, je ljuljao na kolenu



"Bilo je to u ćeliji u Mađarskoj. Magda je imao vezane ruke i nogama je bio vezan za stolicu koja nije mogla da se pomera. Da bi demonstrirao, pokazao ko je i šta je, fascinirao i stekao neku prednost u razgovoru, tražio je od Mađara koji je bio prisutan sve vreme, da stavi ćebe, kojim se pokrivao u toj ćeliji, preko njega. Magda je zubima povukao ćebe tako da mu se ruke ne vide. A onda je, vrlo brzo, razgrnuo ćebe pred nama i šok. Ruke su mu bile slobodne. On je lomio zglobove da bi mogao da se oslobodi. Magda se od malih nogu pripremao za tu 'profesiju'. Bio je zver. On je upoznavao te svoje buduće žrtve, pa čak i decu, koju su takođe ubili, je ljuljao na kolenu. To je stvarno zverstvo. Ulazio je u te porodice, znao da su oni prebogati, sprijateljio bi se s njima. Osmatrali su kako se kuća štiti, da li ima kamere i to je nekada trajalo mesecima. Neke od tih porodica su imale i fizičko obezbeđenje. Te njegove operacije trajale su mesecima. Za Magdu je život čoveka, s obzirom da je psihopata, bio poput života mrava", kaže Dragan Mijović.

On priznaje da mu je ovaj slučaj obeležio karijeru baš kao i akcija "Sablja" organizovana nakon ubistva premijera Zorana Đinđića.

"Kada je krenula Sablja, neka od prvih priznanja desila su se u mojim ispitivanjima. Prvo priznanje je bilo kod mene i to ono koje je dao Pele, vozač Dušana Spasojevića Šiptara u danu ubistva. Bilo je direktnih priznanja, i provere tih iskaza. Specijalni tužilac je tražio dodatnu garanciju za zaštićene svedoke da ih ja ispitam i da vidim da li su prikrili neko teže krivično delo, jer ako su sakrili ili slagali nešto, gube status. Postoji epizoda u kojoj vidim najveći doprinos poligrafa kada je akcija 'Sablja' u pitanju. Postojala je verzija po kojoj je atentator na Đinđića došao iz Hrvatske, izvršio ubistvo i vratio se nazad. Bio je to prvi ili drugi dan nakon ubistva premijera, noć u stvari, i meni su doveli čoveka koji je, po toj priči najverovatnije osoba koja je prihvatila tog atentatora iz Hrvatske. Bili su dati veoma precizni podaci da je tog Hrvata od granice do Beograda dopratio, bio mu domaćin, odvezao ga gde treba da obavi zadatak i vratio ga nazad. Ja sam ga ispitao i moj zaključak je bio nedvosmislen - da čovek ne laže, i da cela priča jednostavno nije istinita. Sećam se onoga što je meni bilo najinteresantnije u toj priči. Bilo je pola dva izjutra, ja sam se javio mom načelniku u UBPOK-u. To je bio Dabić, načelnik odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala, koji je čekao da vidi da li je to to, jer ako jeste, onda definitivno usmerava priču šta raditi dalje. Ja kažem 'Nije to', on ćuti, pa pita 'Da li si siguran?' Odgovorim da jesam. Saopšti mi da me zove general Banjac i ja odmah odem u štab UBPOK-a.

 

Ponekad mi se dešavalo da zaplaču osumnjičeni. Bilo je toga i u slučajevima svirepih likova koji su upadali pod maskama u stanove i kuće i mučili starije ljude. Dešavalo se da oni 'puknu', ispričaju svoju priču, isplaču se na ramenu. Ljudi od kojih to ne biste očekivali. Oni biraju osobu po nekom subjektivnom osećaju, onaj ko 'zaslužuje' da mu se otvore i ispričaju strašnu tajnu zbog koje idu u zatvor


Bilo je već dva ujutru, tu su bili general Banjac, Mile Novaković, generali Obradović i Lukić na direktnoj telefonskoj liniji. Kažem da je urađen poligraf i da, po meni, sto odsto ta priča o hrvatskom atentatoru nije tačna. To je momenat kad osetite da se u vas veruje i naravno, odmah se potvrdilo, već sutradan, kada su prave ljude počeli da dovode. Za mene je to možda najvrednije što sam uradio za ovu državu. Taj neki detalj od izuzetne važnosti u tom trenutku, jer radilo se o nečemu što je moglo da istragu odvede na neki drugi put, da se izgubi vreme. Potvrdilo se definitivno da nije to to, razvejalo sumnje i učvrstilo pravi put i jako sam ponosan na taj deo priče", opisuje Mijović dane posle atentata na Đinđića i svoju ulogu u akciji Sablja.

Napuštamo kancelariju i moj domaćin me dovodi do vrata jedne od laboratorija u kojoj će Igor Pavićević uraditi fotografije a koleginica Zorica Marković će bez ženske sujete primetiti da su beogradske CSI devojke lepše od koleginica iz američkih serija forenzičarskog žanra. Na jednim vratima i stoji plakat serije CSI. Mijović kaže da pogleda neku od epizoda ovih serija:

"Ponekad se osetim kao dete dok to gledam, pa čak s i identifikujem baš kao i svaki gledalac koji nije u toj forenzičarskoj priči. Sve metode koje sam video u CSI serijama, a koje se tiču analize narkotika, DNK, veštačenja glasa, profajling, sve što i mi ovde u centru imamo su realne i metodološki ništa nije izmišljeno", upoređuje Mijović realnost i fikciju ali ističe detalj koji nema veze sa stvarnošću CSI sveta, a to je da jedna osoba izlazi na uviđaj, skuplja dokaze i obrađuje ih potom u laboratoriji. Kaže da je to veliki mit u serijama i da ne postoji ni u realnosti u Americi prilikom forenzičarske analize.

"Ne sme jedan čovek da hapsi i ide na mesto zločina, skida otiske, DNK-a, briseve, niti da ode u laboratoriju pa da posle veštači". Pošto je završio rečenicu upoznaje me s dvojicom kolega koje predstavlja kao "Prave CSI junake". Osim što su vrhunski stručnjaci, oni imaju i izražen smisao za humor pošto je na zidu njihove kancelarije okačen poster filma "Goodfellas".

Zorica pita našeg domaćina o raznim teorijama i spekulacijama koje su pratile slučajeve ubistva Đinđića i dvojice gardista u Topčideru.

"Svaka od tih teorija koje se pojave, bilo da je tu teorija trećeg metka, bilo da je vezana za ubistvo Dade Vujasinović, mora se zasnivati na činjenicama. Operativni forenzičari koji skupljaju materijalne dokaze su najobučeniji ljudi sa vrhunskom opremom. Kad je u pitanju ubistvo u Topčideru, to nije deo moje priče ali su to radile kolege koje poznajem i nijedan detalj nije ukazivao na postojanje nekog trećeg lica. Nisu pronađeni nikavi tragovi o postojanju treće osobe već samo od dva tragično nastradala vojnika. To je nekad jako teško uklopljivo u ono što neko treba da shvati i prihvati, ali mi baratamo isključivo sa činjenicama, a ne sa nečijim željama", objašnjava Mijović priče koje su pratile ubistvo u Topčideru i atentata na srpskog premijera.

Na pamet mi padaju dve stvari iz inostranog odeljka serijskih zločina. Magazin Rollingstone je prošle godine doneo dve provokativne naslovne strane koje su zapalile Ameriku. Na prvoj se našao čečenski terorista koji je podmetnuo bombu tokom bostonskog maratona i bio ukadriran u pozu Džima Morisona. Posle nekoliko meseci cover Rollingstonea ukrasio je serijski ubica Čarls Menson. Ako ostavimo po strani želju za šokiranjem redakcije magazine ostaje činjenica da su se ubice pokazivale kao dobar mamac za publiku. Zašto?


Psihopata u populaciji ima u proseku do pet procenata. To su ljudi koji nisu sposobni da razumeju emocije, niti ih ispoljavaju. Oni ne osećaju strah, ljubav, nisu u stanju da empatišu sa vama, da pokazuju bol, čak iako ste njegova supruga, majka, dete, neko najbliži. Jednostavno ne razumeju. Oni vas gledaju, vide te neke telesne manifestacije, ali ne znaju šta vam je, i nisu u stanju da se adekvatno, u ljudskom smislu, ponašaju spram toga, da vam pomognu


"Odgovor na pitanje je da je strah urođen. Ponekad postoji i potreba da se on povremeno stimuliše. Imate mnogo ljudi koja voli da gleda horor filmove. Da pobegnu od realnosti i da se uplaše. I u marketingu, sve što se zasniva na osnovnim ljudskim potrebama je najefektnije. Zato i najveći broj reklama koristi seksualnu simboliku. Tako je i magazine Rollingstoune preko ovih naslovnih strana skraćivao put do ljudske pažnje."

A drugo pitanje iz inostrane fenomenologije zločina i koje postavljam Mijoviću vezano je za činjenicu da je svaki serijski ubica dobio u zatvoru bračnu ponudu nekog ženskog fana sa slobode. Pa i isti taj Čarls Menson.

"U pitanju je očigledna patologija. Ljudi se prepoznaju. To je ženska osoba sa problemima. Nije to toliko identifikacija, već se više radi u smislu 'Ja te razumem. Meni su to isto radili. Mogla bi da uradim isto što i ti, ali nisam bila u prilici, ili ne znam, ili neću. Ali te osećam kao osobu. Bliski smo'. To je već čista psihologija. Ona je prepoznala nešto svoje što nije iskazala jer da jeste, bila bi i ona u zatvoru. Ali ga razume i uz njega je", dešifruje Mijović bračne ponude koje dobijaju kroz rešetke najokorelije ubice na svetu.

A jedan od najsvirepijih ubica u Srbiji je Danijel Jakupek koji je 27. avgusta 2007. u svojoj kući u Novim Banovcima nožem ubio petogodišnjeg Luku i potom ga bonsekom iskasapio i zatim na isti način presudio mališanovom ujaku Vasiliju.

"Išao sam na lice mesta kao šef forenzike, organizovao da se traže forenzički dokazi pre nego što je Jakupek priznao zločin. Išao sam u njegovu kuću, razgovarao sa roditeljima nestalih, sa starijim bratom ubijenog dečaka. To je forenzički deo, a ne psihološki. Jer sa ubicom psihološki nije rađeno s obzirom da su se biološki tragovi žrtava vrlo brzo otkrili. Ali ono što sam mogao da vidim u Jakupekovoj kući i ono što govori o tom čoveku bila je ta soba u podrumskom delu koju je on ofarbao u crno i u kojoj je izvodio cnomagijske rituale. I filmovi koje je gledao i literatura koju je čitao davala je sliku o svemu. Vodio sam Zorana Lukovića, kapetana policije, koji je napisao sjajnu knjigu o sektama. Pozvao sam ga naknadno kada sam video o čemu se radi. To je više bila analiza njegove ličnosti ne na osnovu onoga što je pričao jer se Jakupek zatvorio i odbijao da priča", rekonstruiše Mijović horor epizodu u Novim Banovcima i kaže da su i neki od brutalnih ubica umeli da "puknu" pred njima i da zaplaču.

"Ponekad mi se dešavalo da zaplaču osumnjičeni. Bilo je toga i u slučajevima svirepih likova koji su upadali pod maskama u stanove i kuće i mučili starije ljude. Dešavalo se da oni 'puknu', ispričaju svoju priču, isplaču se na ramenu. Ljudi od kojih to ne biste očekivali. Oni biraju osobu po nekom subjektivnom osećaju, onaj ko 'zaslužuje' da mu se otvore i ispričaju strašnu tajnu zbog koje idu u zatvor. Kao psiholog, ja moram da razumem. Oni to osete i tako sam dobijao priznanja. "Ti si čovek, ja te zanimam, ti želiš da me saslušaš". Ljudi danas sve manje slušaju druge. Veliki broj ljudi beži na psihološka savetovanja, psihoterapije... Njih neće u porodicama da slušaju. Onda imate optužene koje sad neko hoće da sasluša. Tako se dobijaju spontana priznanja. Nekoliko puta sam bio u situaciji da ljudi koji su počinili velika zverstva, kad počnu da pričaju kako su se prema njima ponašali drugi ljudi, njihovi očevi i majke dok su bili deca, ne možete da ne odreagujete ako ste čovek. I onda vidite da su ih porodice napravile ljudima kakvi jesu. Naravno da su oni odgovorni za svoja dela, ali se ne može pobeći od našeg vaspitanja, od modela ponašanja koja nam usađuju. A to što nam usađuju u najranijem detinjstvu to je pečat za čitav život", govori Mijović dok se vraćamo u njegovu kancelariju i kao jedan od zanimljivijih epizoda iz karijere ističe razgovor sa nekadašnjim šefom DB Jovicom Stanišićem koji je trajao sedam i po sati i odigrao se pre njegovog odlaska u Hag i na zahtev Sretena Lukića.

 

Šta u psihologiji znači prestanak disanja kada ti se postavi direktno pitanje? To je nesvesno jedan pokušaj te osobe da iz nje ništa ne izađe prema onome ko ga ispituje. Neću ni da dišem da me ne bi otkrio, to je tipična nesvesna reakcija za laganje


Današnje otkrivanje zločina nemoguće je bez primen znanja iz psihologije pa je logično što je poslednjih godina došlo do velike saradnje policije i Filozofskog fakulteta u Beogradu. "Zahvaljujući Goranu Kneževiću sa Odeljenja za psihologiju i Ljiljani Lazarević iz Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu uspostavljena je saradnja policije i fakulteta. Znamo iz skorašnje istorije da je plato ispred Filozofskog fakulteta, Čika Ljubina ulica, bio često, u prošlosti, i stecište nemira, sukoba policije sa demonstrantima. S jedne strane policija koja "čuva" režim, s druge strane fakultet, koji je bio produkt nekih novih ideja, koje su često bile, usled nestrpljenja mladih ljudi, i ekstremne. Došli smo do toga da se Filozofski fakultet, tačnije, Odeljenje za psihologiju, obratilo zvanično direktoru policije sa molbom da NKT centar bude naučno-nastavna baza za studente psihologije, a to je po meni revolucionarno. Imate s jedne strane filozofe "bundžije" i s druge-policiju. To, osim što je interesantno i pomalo simbolično, pokazuje trendove u primeni nauke i psihologije u neke policijske svrhe, i to u najhumanijem smislu" kaže Mijović.

A Ljiljana Lazarević sa Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu je jedna od onih koje su uspostavile most o kojem priča zamenik načelnika NKTC.

"Policija je bila izuzetno dobar izbor jer su studenti u prilici da vide na koje se još načine psihološka znanja mogu primeniti i šta su važni aspekti koje je potrebno imati u vidu kada se procenjuje nečije ponašanje, kako na osnovu određenih bihejvioralnih pokazatelja ili podataka koji su dostupni o počinjenom krivičnom delu donositi procenu o tome o kakvom se počiniocu radi, odnosno o kakvoj osobi je reč, a to je ono što se popularno zove profiling" kaže Ljiljana Lazarević.

I taman kada sam završvao razgovor sa Draganom Mijovićem, na pamet mi je pala uvodna epizoda serije "True detective". Nisam mogao da sakrijem radoznalost i upitao sam ga šta bi se desilo da se on našao na identičnom slučaju kao i federalni agenti koje tumače Metju Mekonahi i Vudi Harelson. Da ga neko pozove na mesto zločina u Zemun polje na kome je pronađena mrtva gola devojka u molitvenoj pozi sa jelenskim rogovima na glavi i privezana za drvo. Mijović me je pogledao i krenuo u "istragu".

"Pa definitivno bih pomislio da je u pitanju neka poruka. Da nije slučajno i da je u pitanju pokazatelj dela ličnosti tog čoveka, ali najviše da ubica hoće da pošalje poruku nekome. Da slučaj ima duboku simboliku. I onda tražiš šta još ima od tragova. Šta je operativa prikupila od informacija. Da probamo da pravimo neku sliku. Ali, voleo bih da takav slučaj nikada ne doživim".


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.