Bata Stojković, legenda koja traje.
Kako je teško trajati na pozornici. A tek koliko je snage potrebno, da bi se trajalo medju ljudima? Ostati ta sjajna nit, od koje se lice širi u osmeh, pri pomenu imena. Biti, Danilo Bata Stojković. Biti čudo: kao čovek, kao glumac, kao prijatelj...
Njegov je život bio pozorište, Bata je sam sobom, bio teatar. Iako legenda kaže da u JDP- u, nisu videli njegov talenat i da je taj propust iskoristila madam Trailović, uzevši Danila u ansambl Atelje 212, zanemarivši to na tren, ne zavisno od institucija o kojima je reč, Bata bi i van njih bio nepojmljiv, neopisiv, sveobuhvatan, uvek drugačiji, poseban.
Iako se veliki glumac Ljuba Tadić, vodi kao prvi dobitnik najvećeg glumačkog priznanja u nas, prstena Dobroce Milutinovića. Ipak, Bata je na izvestan način dobio prsten Dobrice Milutinovića pre svih. A kako je to moguće?! Kada je Danilo imao 15-ak godina, gospodin Dobrica Milutinović je došao da gleda na Pašinom Brdu, predstavu mladih amatera, igrali su "Višnjik" od Čehova. Kolika li je samo bila Dobričina fascinacija Stojkovićem u toj predstavi, kada je, Taj Majstor Glume, imao potrebu da posle predstave pridje Bati i kaže mu nešto, ne nešto, nego sve: "Sine, ti si još u majčinoj utrobi postao glumac!" To je sigurno moralo da odzvoni u Batinom biću, uzdrma ga, sigurno se zatreslo sve. A tek, kako se nakon tih reči, dalje baviti teatrom? To je znao samo Stojković, i niko drugi...
Nema više takvih originala. Nedostaje danas, karakter, ono što se nosi sobom, da l od kuće il' sa te zvezde s koje se padne na zemlju?! Ali ga nema. Ko bi danas vodio računa o "sebi" , brinući šta je onom drugom potrebno? A to je tako često radio Danilo Stojković, makar to samo sitnica bila, koja će učiniti da taj neko uveče zasija u teatru. Jer iznad svega, bio je Teatar. Pa čak i nešto što bi naličilo na šalu, ispod je u tim valerima govorilo samo o magiji noći, kada će se desiti to na daskama za koje se živi. Sva njegova besprekorno krojena odela, bez kojih nije prilazio pozorištu, govore o tome šta se dešava iza zavese.
Duga sedenja u bifeu Ateljea 212, ili Zvezdara Tatra. Pre nego počne i kada prodje taj uragan, kada se izleti sa scene i zaćuti sve u čovekovom biću. Iz te se tišine pevalo, al' ne za svoje goste, grupisano, odvojeno, po separeima. Nego uvek u zajednici, to je bio duh ujedinjenih za umetnost, koji je propovedala Mira Trailović. Izujedaju se na sceni u tim ulogama, poraz nanose jedan drugom: Zoran Radmilović, Petar Kralj, Renata Ulmanski, Ružica Sokić, Mira Banjac, Gaga Nikolić, Milutin Butković, Slobodan Cica Perović, Neda Spasojević, Milena Dravić, Djuza Stojiljković, Bata Stojković... Polome se za tu predstavu, a posle pesma. Posle: "Stani, stani Ibar vodo, Ibar vodo, kuda žuriš tako?" U toj se atmosferi radjala predstava, tako se pravila, ne na probi. Proba je jedan deo izdvojen od glumca, kada se nešto meri, premerava, rastače, pripaja... A duh se javlja kada se kostur stvori, ispuni se duhom kada se već izvajaju neke celine. Najbolje su predstave nastale u tom naknadnom delu, kad je proba gotova, zajedničarenja kad krenu posle, u bifeu. A sve to za ono više stanje duha i svesti, koje se zove teatar. Od pozorišta se ne živi, živi se za njega, za taj trenutak kad odjednom prestaje glavobolja iako je trajala ceo dan, kada se sve rasparča i razjasni. Tu je živeo i tako preskočio u legendu, ma koliko teško zamislivo bilo da Bata preskače, preleteo je u život, živeći celim svojim bićem umetnost.
I prirodno je da godine ništa nisu oduzele, a 17 ih je prošlo, kako Bata nije ovde na svoj rodjendan, a kako ga i dalje svi vide kao nedeljivi deo svojih života. Prirodno je da te godine ništa nisu oduzele, već da su samo osnažile legendu.
Sva polja su obavezna.
Hvala vam što ste ga spomenuli. Legenda koja će večno živeti sa nama!!!