Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

Zemlja košarke. Zauvek.

Tamo gde su pocepane mrežice i faulovi koje sam vičeš, ali to nikada ne radiš jer je sramota. Nekad pobediš, nekad izgubiš. Onda neki od nas beton zamene parketom i šutiraju mnogo važnije šuteve
Piše Slobodan Maričić, Original magazin
Datum: 16/09/2017

Zemlja košarke. Zauvek.

Foto: fiba.basketball

Meč je, kao i sve one velike i najbitnije utakmice, bio težak. Poen za poen. Gruba igra na obe strane. Bez mnogo lepote, na rezultat, sad ili nikad. Pa ne dobija čovek svakog dana priliku da napravi takav uspeh u karijeri. Uspeh koji se pamti celog života.

Ipak, od početka se videlo da će taj dan biti poseban. Videlo se to još od trenutka u kojem je šutiranjem čak sa trotoara – da, čak odatle – odlučeno čija će prvo biti lopta. Čak su i vodovodžije baš tog dana, nesvesno, ili možda baš ne, odlučile da ne parkiraju kao uvek svoja vozila u blizini koša, a čak ni tetka Zora (koja je insistirala na tome da je tetka, ne baba, iako je imala preko 80 godina), prilično neobično za nju, nije sa prozora pretila da će izbušiti sve lopte.

Ušao je taj šut sa trotoara, a to se nije često dešavalo. Onda je počela borba. Bilo je tu svega i svačega, prljavih trikova, prodavanja fora i fazona, zalepljenih banana... Ali i nonšalantnosti u igri favorita zbog fizičke nadmoći koja je nestala onda, kako to obično biva, kada je vrag odneo šalu.

Nakon pauza, jednom zato što su prolazila kola, a drugi put zato što je lopta odlučila da se odmetne (ulica je imala blagi nagib) i ode nizbrdo, rezultat je bio izjednačen.

Poslednji poen ušao je nakon nemogućeg šuta preko ruke, možda i uz faul, ali ko to još sme da traži.

21, kraj...

Najveći meč koji je Ulica Svetozara Miletića ikada videla.

Tog dana je jedan "petak", autor ovih redova, u basketu jedan na jedan pobedio jednog Nikolu, ne znate ga vi, koji je bio osmi razred. Osmi razred, ej!

Ovaj meč, plus koji milion drugih širom Srbije/Jugoslavije tokom proteklih decenija razlog su zbog kojeg se ova zemlja naziva zemljom košarke. Te pocepane mrežice i faulovi koje sam vičeš, ali to nikada ne radiš jer je sramota. Nekad pobediš, nekad izgubiš. Onda neki beton zamene parketom i šutiraju mnogo važnije šuteve. Važnije čak i od onih sa trotoara za loptu protiv kakvog osmaka.

Doduše, uz basket ima tu i još nekoliko sitnica poput talenta, kreativnosti, vrednog rada, velikih i pravih ljudi na pravim mestima i sistema proveravanog i nadograđivanog decenijama. Eto, samo to.

"Kada su me Amerikanci 2002. u Indijanapolisu pitali o Srbiji i čuli da je reč o zemlji sa sedam-osam miliona ljudi, oni su se krstili kako je moguće da tako mala zemlja proizvodi toliko košarkaša. Basket je kod nas način života, kao i u Litvaniji, ali ovde je to nešto posebno. I to traje godinama od Kićanovića, Dalipagića, Slavnića... Ako izbrojite, videćete koje su to sve titule", navodi za Original bivši reprezentativac Milan Gurović.

I zaista, kad već brojimo, o kvalitetu reprezentacije najbolje govori to da je lakše izbrojati takmičenja na kojima naši košarkaši nisu osvojili ništa. Od 1961. do 2002. godine reprezentacija Jugoslavije učestvovala je na 39 takmičenja. Medalje, ako izuzmemo sankcije, nisu donete – šest puta.

"Ovde se tradicionalno igra dobra košarka. Mi to jednostavno tako radimo. Kao što dobro gajimo šljive, tako smo dobri i u košarci", navodi za Original novinar i autor knjige Džez basket Aleksandar Miletić.

Kapiten Partizana Novica Veličković ističe da je prvi sport u svetu u suštini fudbal, ali da je u Srbiji košarka "urezana u ljude i nešto što se voli".

"Pogledajte samo sva ta imena koja su započela priču najveće evropske košarke svih vremena. Kad sam bio mali, kad sam počeo da treniram sa devet-deset godina, ja nisam imao nijednog stranog idola", kaže Veličković.

Ta imena koja su "započela priču" glase: Nebojša Popović, Borisav Stanković, Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić. Očevi osnivači. Zahvaljujući njima desile su se sve trojke Aleksandra Đorđevića u poslednjim sekundama, sve Teodosićeve asistencije kroz nečije noge, sva Bodirogina "školovanja" Amerikanaca i sva Koraćeva slobodna bacanja iz bunara.

"Počelo je 1945. godine na Kalemegdanu kada je grupa mladih entuzijasta koji nisu imali mnogo veze sa košarkom počela da uči pravila nove igre. Počeli smo kao totalni diletanti, iza nas je na prvom prvenstvu na kojem smo učestvovali bila samo Albanija. Dakle, bili smo zemlja operisana od košarke. Košarka tada nije postojala, kao kad bi neko sad rekao da igra skvoš ili kriket. I još kaže – bićemo prvaci sveta u tome. Kakve mi veze imamo sa kriketom? To je bilo ravno tome. A gde smo danas? Niko više ne postavlja pitanje, medalja se podrazumeva", navodi Aleksandar Miletić.

A šta je bilo potrebno da bi se to dogodilo?

"Imali su dovoljno pameti, vizije i – što uvek ističem – strpljenja. Mnogi danas nemaju strpljenja, javnost, treneri, predsednici saveza... Kada god smo imali strpljenja, sačekali smo rezultate. Prvu medalju smo osvojili tek 1961. godine, radili smo 14 godina za nju. A od tada do 2002. godine... Maltene je sve bilo naše", kaže Miletić.

Prema njegovim rečima, velike stvari su urađene jer su "postojali ljudi koji znaju šta rade i na plodovima njihovog rada neki danas imaju ugovore od sedamdeset miliona dolara".

 

 

"Postojao je razvijen sistem, svi klubovi su radili za reprezentaciju i to je donosilo uspehe. Igrači su se posebno pripremali tri meseca, svi klupski treneri su radili zajedno sa selektorom, a sve po programu reprezentacije. Tako se dođe do jezgra tima. Sve je počelo kad smo počeli da pravimo selekciju. Žeravica je najzaslužniji za to, iako je pre njega isto radio i Aca Nikolić. Košarku nisu mogli da igraju svi, samo najtalentovaniji. Od košarke smo napravili nauku, radilo se po testovima američke vojske, psihičkim, fizičkim... Biralo se 20 najboljih igrača iz stare zemlje od dvadeset miliona ljudi. Takođe, uvek bi neko iz stručnog štaba postao novi selektor, uvek je sve prelazilo s kolena na koleno", navodi autor Džez košarke.

Nakon nekoliko poraza u finalima i pobeda u borbama za bronzu, prvo zlato stiglo je 1970. godine na Svetskom prvenstvu održanom u Ljubljani. U finalu su savladane SAD sa 70:63. Selektor je bio Ranko Žeravica, a reprezentaciju su činili: Ratomir Tvrdić, Ljubodrag Simonović, Vinko Jelovac, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Dragan Kapičić, Ivo Daneu, Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Nikola Plećaš, Dragutin Čermak i Petar Skansi. Prvaci sveta.

Nakon toga, zlato je osvojeno i na Evropskom prvenstvu u Španiji 1973. godine, na domaćem terenu dve godine kasnije, kao i u Belgiji 1977. kada su Slavnić i Kićanović odlučili da malo igraju i odbojku, iako je Aca Nikolić bio ljut zbog toga, jer nam ne priliči da ponižavamo protivnike. Osvojeno je i Svetsko prvenstvo 1978, a kruna svega bilo je zlato na Olimpijskim igrama 1980. godine.

Tu negde, u međuvremenu, na početku ili kraju toga, poput vode koja u kakvoj pećini godinama kaplje na isto mesto i napravi to što je naumila, lopta i parket iskristalisali su nešto što se zove jugoslovenska škola košarke.

Vic, improvizacija, kreativnost... Organizovana anarhija iliti "džez košarka". Igraj koliko ti trener dozvoli. Igraj sa osmehom. I daj sve za dres reprezentacije. Povređen si? Nije bitno. Umoran? Odmorićeš se. Jednom. Odmoriće te Balkon.

Tako je 1979. godine na prvenstvu u Italiji ruski pukovnik i jedan od najboljih košarkaških trenera svih vremena Aleksandar Gomeljski gledao Jugoslaviju kako igra i pedantno vodio beleške. Protivnik se mora analizirati, uvek je korisno znati nečije mane i prednosti.

"Pukovniče, šta to pišete, kada ni mi sami ne znamo šta ćemo da igramo?", rekao mu je dorćolski šmeker i generalno borac protiv autoriteta Moka Slavnić.

"Jugoslovenska škola košarke je to što igra Miloš Teodosić. To je onaj vic, on se rodio takav. Valjevo je bilo veliki košarkaški centar. On je odrastao na tim pričama. Pa od 2003. je možda dva leta propustio, 14 godina svako leto igra za reprezentanciju, od pionira do seniora", navodi Aleksandar Miletić.

A za to su velikim delom zaslužni upravo basket, ulica i partije u kojima "pobednik ostaje".

"Osvojene su silne medalje i rasla je popularnost košarke među ljudima. I tada i danas ljudi se opredeljuju da igraju košarku. Ispred zgrade, na basketima, tri na tri... Na tim uličnim basketima deca razvijaju improvizaciju, snalažljivost, reakciju. Kasnije kada krenu u kadetske i juniorske selekcije imaju dobru pripremu u košarkaškom smislu", kaže bivši košarkaš Partizana Dušan Kecman.

Tamo ne važe ista pravila kao na parketu, nema sudije koji će ti dodeliti dva bacanja, nema tajm-auta. Tu moraš da pobediš, što zna da bude teže i od kakvog finala Svetskog prvenstva protiv SAD. Ili što bi rekao Kićanović: "Ja dođem kao olimpijski šampion u Čačak i izgubim na basketu."

Nakon niza zlatnih medalja tokom sedamdesetih, u narednoj deceniji osvojene su četiri bronze i jedno srebro, sve do Evropskog prvenstva na domaćem terenu 1989. posle kojeg je opet oko vrata zasijalo zlato. U naredne dve godine usledila su još dva zlatna odličja, a najveće domete te generacije koju su činili Đorđević, Danilović, Divac, Rađa, Kukoč i veliki Dražen Petrović prekinuo je rat.

Ako ništa drugo, taj rat je spasao onaj "drim tim" iz 1992. u Barseloni – predvođen Njegovim Letećim Visočanstvom u kojem su bile sve zvezde NBA lige – poraza od belog "drim tima".

Usledile su sankcije i godine bede bez naše reprezentacije na velikim takmičenjima. Onda je došla 1995. godina, Jugoslavija je otišla na EP u Grčku i sve što se tamo dogodilo ušlo je u čitanke i udžbenike. Finale protiv Litvanije, Sabonis i Marčuljonis, Đorđević 41 poen, trojke 9 od 12, kao i ono zakucavanje, znamo svi koje, i "Sad si uzô trofej, Paspalje".

I onda doček. Prvi, spontani, zato valjda najbolji i najdraži. Ljudi koji masovno stoje pored auto-puta od aerodroma do centra grada. I Balkon, tokom narednih godina dom i za odbojkaše, a naročito za vaterpoliste, one učenike sa svim peticama koji su toliko sve navikli na uspehe da ljudi misle da je to sasvim normalno. Ali zna se ko je taj Balkon osvojio prvi.

Naredne godine na Olimpijskim igrama u Atlanti došlo je do tog sudara sa "drim timom". Džordan nije igrao, ali zato jesu admiral Robinson (28 poena u finalu), Stokton, Karl Meloun, Čarls Barkli, Hakim Olajdžuvon, Redži Miler, Geri Pejton... I igrali smo sa njima ravnopravno gotovo 30 minuta. Paspalj je predvodio reprezentaciju Jugoslavije, a da se Savić nije povredio...

Ipak, na samom kraju meča dogodilo se trenutak koji govori mnogo toga. Lopta je bila kod Džona Stoktona i svi su čekali kraj utakmice. Saša Obradović prilazi da mu čestita, pruža mu ruku i u poslednjem trenutku ga "cimne" kao da hoće da mu izbije loptu. "Moša". Prodao mu foru, toga nema u Juti. A onda opet doček.

Posle srebra u Atlanti usledio je Evrobasket 1997. i prva utakmica protiv Hrvatske nakon rata. Kao što je zakucavanje Danilovića preko Sabonisa ušlo u mit, tako je i Đorđevićeva trojka sa kraja tog meča. Napad pogledan toliko puta da je u svakom trenutku moguće u glavi čuti tačan zvuk sirene i onog lepog, najlepšeg, "svušš" kad lopta bez koske prolazi kroz mrežicu. U finalu je savladana Italija koja je u tom meču dala samo 49 poena i Željko Obradović osvaja prvo zlato kao selektor.

Pa doček. Ovog puta ispred Skupštine, ali tu je bio i Balkon, blizu, vrebao i čekao neko novo okupljanje. I dočekao ga, naravno.

Zlato je osvojeno i naredne godine na Svetskom prvenstvu u Atini. Pobeda protiv Argentine u četvrtfinalu, potom nad Grcima i na kraju je savladana Rusija. Ostaće upamćena blokada Željka Rebrače (16 poena) pred kraj meča i odlična partija Bodiroge.

 

 

Usledio je novi doček i pesma koja je, ma kako se zvala naša zemlja, himna košarkaške reprezentacije.

"Pokupimo boje koje padaju sa neba

dovoljan je dodir, samo to nam treba

zaboravi na juče, hajde pogledaj u sutra

videćeš da želiš, videćeš da možeš"

"Pojedini stručnjaci imaju običaj da kažu da smo na talasima jugoslovenske škole osvajali sve tokom devedesetih. To su bili sjajni igrači koji su samo prebačeni iz jedne epohe u drugu, željni da dokažu klasu, inat i sirov kvalitet. Đorđević, Divac, Danilović... Samo su nastavili bez hrvatskog dela tima. To je trajalo dok je bilo daha", navodi Aleksandar Miletić.

Na Evropskom prvenstvu 1999. godine osvojena je bronza, a na Olimpijskim igrama 2000. u četvrtfinalu Jugoslavija se odbila od Kanade predvođene Stivom Nešom koji je ubacio 26 poena i završila na šestom mestu.

Ekipu potom preuzima Svetislav Pešić i Jugoslavija na Evrobasketu u Turskoj, sa onim debelim mrežicama na koševima, dominantno, kažu, kao niko nikad pre, dolazi do zlata.

Reprezentaciju su činili: Bodiroga, Veselin Petrović, Saša Obradović, Igor Rakočević, Peđa Stojaković, Vlado Šćepanović, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Dragan Tarlać, Dejan Milojević, Dejan Tomašević i Milan Gurović.

"Ta 2001. godina je malo pala u javnosti zbog Indijanapolisa i malo mi uvek bude krivo zbog toga. Dakle, od trenutka kada smo počeli pripreme, do kraja i podizanja pehara – tri turnira, dva u Turskoj, jedan u Nemačkoj i prvenstvo – bili smo bez poraza. Od okupljanja. Kad smo otišli na to Evropsko prvenstvo, pokazali smo zajedništvo i zavidnu moć", navodi Gurović.

Najbolji strelac ekipe bio je Peđa Stojaković, a ostaće upamćeno da je reprezentacija Jugoslavije na tom prvenstvu Tursku u finalu savladala sa devet poena razlike, dok je u svim drugim mečevima razlika bila dvocifrena. Pa Balkon i zna se koja pesma...

"Odgovori koje tražiš nisu baš daleko

pogledaj u sebe, pogledaj u sebe

neka tvoja glava bude samo tvoja briga

ne daj da joj govore

neka sama otkrije"

Naredne godine u Indijanapolisu u SAD igralo se Svetsko prvenstvo. U reprezentaciju se vratio Vlade Divac, a ambicije su kao i uvek bile velike. Međutim, situacija na početku nije izgledala baš najbolje.

Gurović ističe da su pripreme bile "turbulentne", da se ekipa malo opustila, kao i da je postojalo "breme ekipe koja je među favoritima". Porazi protiv Španije i Portorika skupo su nas koštali i u četvrtfinalu, najvažnijoj utakmici svakog turnira, terali nas na SAD.

Iako u timu Amerike nije bilo onoliko zvezda kao 1992. i 1996. godine, opet su tu bila imena poput Redžija Milera, Pola Pirsa, Bena Valasa, Džermejna O'Nila, Majkla Finlija, Berona Dejvisa... Plus domaći teren.

Selektor reprezentacije Jugoslavije Svetislav Pešić izjavio je jednom da je cilj bio igrati protiv Amerikanaca u finalu, a ispričao je i šta mu je Milan Gurović rekao pre tog meča: "Kouč, nemoj ništa da se sekiraš, poderaćemo ih večeras."

Šta na to kaže Gurović?

"Pre utakmice smo se istezali, a Pešić kada je pod stresom i nervozom zbog utakmice, znao je da razvlači žvaku. Razvuče je onako 20 centimetara, to mu je neka antistres terapija. Priđe on i kaže mi: 'Oćemo da dobijemo?' Ja razmišljam, ako ih je Argentina dobila, a protiv Skole i Noćionija smo igrali sto puta, zašto ne bismo mogli i mi. 'Ma, kouč, pocepaćemo ih', kažem mu ja, tim rečima nešto. Samo me je pogledao i rekao: 'Svašta'", navodi Gurović za Original.

Jugoslaviju je u prvom poluvremenu vukao Vlade Divac koji navodi da je njegova uloga u timu te godine upravo bio potencijalni meč protiv SAD. Iz drugog poluvremena ostaće upamćena važna trojka Marka Jarića, ali i tri trojke Gurovića.

"Da se razumemo, to uopšte nisu bile izgrađene akcije. Tako se desilo, tako se potrefilo, ušla je valjda zato što mi se sve vratilo... Kad sam bio mali, otišao sam u Grčku i sanjao sam velike utakmice i da nešto rešavam. Trudio sam se samo da ponovim to", navodi Gurović.

U polufinalu savladan je Novi Zeland, a onda je usledio meč protiv Argentine i njenog velikog tima koji je igrao lepu košarku. Skonokini, Oberto, Noćioni, Skola, Manu Đinobili... Jugoslavija je gubila tokom čitavog meča, a život je ekipi vratio Bodiroga trojkom sa osam i po metara.

Divac je nekoliko sekundi pre kraja, pri nerešenom rezultatu, imao dva slobodna bacanja, ali je oba promašio. "Da sam dao jedno, izgubili bismo", reći će godinama kasnije u dokumentarnom filmu "Zemlja košarke".

Argentina je u poslednjem napadu imala šansu za pobedu, sudija je možda i mogao da svira faul, pištaljka je ostala nema i otišlo se u produžetke.

"Ništa nema, ništa nema, ništa nema", ponavljao je Šarenac u televizijskom prenosu, uveravajući malo građane, a malo više sam sebe da zaista "ništa nema". U produžecima je postojao samo jedan tim, a Milan Gurović ističe da Jugoslavija ne bi osvojila taj turnir da nije bilo Dejana Bodiroge: "On je ubedljivo naš najbolji igrač u poslednjih 30, 40 godina."

Kažu, doček u Beogradu bio je ako ne ravan onom iz 1995. godine, onda barem blizu.

"Igra rokenrol cela Jugoslavija

sve se oko tebe ispravlja i savija..."

 

 

Posle Indijanapolisa usledilo je nekoliko teških godina u kojima se naša reprezentacija nije borila za medalje, a često nije bila ni blizu. Na EP u Švedskoj 2003. bili smo šesti, na Olimpijskim igrama u Atini jedanaesti, a sa prvenstva 2005. u Srbiji ostala je upamćena samo konferencija za medije Željka Obradovića.

"Kada 2003. godine nije urađena smena generacija, a smena se radi uglavnom na prvom evropskom prvenstvu posle Olimpijskih igara... Dobro, nije bilo potrebe 2001. godine, Pešić je imao zadatak da posle Sidneja opet osvoji nešto i to je i uradio. Posle je usledio Indijanapolis. E tu su se stvorili svi uslovi za smenu generacija koja nije obavljena. Znalo se da Divac odlazi, da je Stojakoviću ostalo još možda godinu dana... Da smo žrtvovali to Evropsko prvenstvo 2003. godine, ne bismo imali to što se desilo 2004. i 2005", navodi hroničar košarke Aleksandar Miletić.

Osim toga, sa SP u Japanu 2006. vratili smo se sa 11. mesta, a na EP u Španiji 2007. Srbija je bila na 14. mestu. Sve to je dovelo da se nismo kvalifikovali na Olimpijske igre 2008. u Londonu.

"Došlo je do smene generacija, nijedna evropska reprezentancija ne može stalno da bude šampion. U jednom trenutku imate kvalitet, posle ide pauza. To su sasvim normalne stvari. To što su očekivanja naše nacije takva, druga je stvar", navodi za Original bivši reprezentativac Dejan Milojević.

Međutim, nije samo smena generacija bila problem. Dogodilo se to da se razmišlja o tome da li će neko igrati za reprezentaciju, nešto što je ranije bilo nezamislivo. Reprezentacija kao da više nije bila bitna.

Ipak, posle nekoliko godina ponovo dolazi do uspona. Srbija se na postolje prvi put posle sedam godina vratila 2009, nakon nove smene generacija. Reprezentaciju su tada činili: Tepić, Teodosić, Paunić, Bjelica, Marković, Tripković, Raduljica, Krstić, Perović, Mačvan i Veličković.

"Te 2009. svaka utakmica je bila napeta", kaže Veličković. "Jedino smo Ruse lagano dobili. Onda je protiv Slovenaca Teo eksplodirao (32 poena) i maltene sve sam rešio."

U finalu je usledio meč protiv "crvene furije".

"Sećam se minimalnog odmora koji smo imali pred finale. Maltene da se uopšte nismo odmorili. Nismo ni spavali, šta sam mogao, 22 godine sam imao. U finalu je Španija pokazala svoju moć, pre svega Gasol", navodi Veličković.

Gasol je tada sa 18 poena i 11 skokova vodio svoju ekipu do zlata, a Srbija je osvojila prvu medalju otkako nastupa pod tim imenom. I mnogo važnije od toga, na mala vrata, stidljivo, počeo je da se vraća "duh reprezentacije".

Naredne godine usledilo je Svetsko prvenstvo u Turskoj i sve ono loše što se tamo dogodilo.

Prvo dramatičan meč protiv Hrvatske, pa je Teodosić trojkom sa 10 metara potukao Špance u četvrtfinalu, a onda meč protiv Turaka i sudija za finale i poraz od pola koša. Tunčeri je dao koš nekoliko sekundi pre kraja za pobedu, prethodno nagazivši aut-liniju, a viđen je i naprasni bol u oku njihovog centra Omera Ašika zbog kojeg nije mogao da šutira slobodna bacanja (koja mu, logično, nimalo ne idu).

"Turska je bolela mnogo. Onako primiti koš... Video sam još na samom terenu da je izašao, ali ajde. Sigurno da boli i dalje, bili smo mladi i željni da uđemo u to finale, ali šta je – tu je. Morali smo neke stvari da naučimo na teži način", ističe Veličković.

Na naredna dva prvenstva Starog kontinenta Srbija nije ostvarila zapažene rezultate, a 2013. mesto selektora od Dude Ivkovića preuzima Sale Đorđević.

Nakon toga, na SP u Španiji 2014. bili smo drugi, potom četvrti u Francuskoj naredne godine, da bismo se na Olimpijskim igrama opet suočili sa SAD u finalu, nakon nove pobede nad Hrvatskom. Ubedljivo su slavili Amerikanci, ali bila je ona jedna akcija kada im svi mišići ovog sveta i NBA liga nisu pomogli da nađu loptu.

Najvažnije – odnos igrača prema reprezentaciji ponovo je bio "kao nekad". Đorđević je Srbiji vratio pobednički mentalitet i razmišljanje koje može da funkcioniše na samo jedan način: "Mi smo najbolji, idemo na pobedu protiv svih, idemo na zlato." Jer beli "drim tim" se nikoga ne plaši.

"Imamo kvalitet i jezgro igrača koji zaista žele da igraju. To je sigurno i zasluga Đorđevića. Oni su pokazali da zaista vole da igraju za reprezentaciju. Znaju razliku između igranja za klub i za nacionalni dres", kaže Aleksandar Miletić.

Tako će biti i na Evrobasketu u Turskoj u septembru na kojem je Srbija u grupi D sa Britanijom, Rusijom, Letonijom, Turskom i Belgijom. Doduše, ekipa je ovog puta bez Stefana Markovića, Bjelice, Raduljice i Jokića, a onda i Teodosića...

"Gledao sam kako igraju protiv Crne Gore... Žao mi je što u timu neće biti Bjelice kojeg izuzetno poštujem. Cenim i volim i malog Jokića koji će se tek pokazati. Sa njima dvojicom ne bi bilo dileme, rekao bih samo 'zlato', to je to. Ovako, u ovom sastavu, sa Špancima i Francuzima pretendujemo za zlato. Ekipa je sazrela, imaju iskustvo i mogu da se popnu na postolje, a što da ne i sam vrh", navodi Milan Gurović.

Dušan Kecman takođe očekuje borbu za jednu od medalja.

"Od samog početka selektor Đorđević se suočava sa određenim problemima, povredama u pripremnom periodu... To bi moglo da poremeti ideju koju selektor ima, ali zna on da datu ekipu iskoristi na najbolji način, biće maksimalno spremni."

Isto smatra i Dejan Milojević i ističe jedan uslov:

"Verujem da imamo kvalitet za medalju, ali mora uz sve to da bude i malo sreće. Sreća je sastavni deo uspeha. Neka za početak svi budu zdravi i da dočekamo te najbitnije mečeve u formi."

Aleksandar Miletić kao veliku prednost naše reprezentacije ističe to što je reč o "kompaktnoj grupi koja je godinama u programu".

"Znaju sve... Odnose u timu koji su vrlo važni, stručni štab, taktiku... Šteta je što ćemo igrati bez petorke koja bi 'sama' mogla da osvoji zlato – Teodosić, Simonović, Bjelica, Jokić, Raduljica – ali smo i dalje kandidati za medalju. Španija je izraziti favorit. Francuska je svakako tu negde, a i Hrvatska bi mogla daleko da dogura ako dobro krene. I Litvanija je uvek zanimljiv protivnik. Naši igrači su imali dobre sezone, neki od njih su potpisali ugovore od kojih mogu da obezbede nekoliko generacija. Mirne glave mogu da igraju", ističe Miletić.

Govoreći o budućnosti srpske košarke, sagovornici Originala ističu uglavnom isti problem – novac.

"U domaćoj ligi su ugovori veoma, veoma mali, gotovo da je reč o amaterskoj ligi", kaže Dejan Milojević. "Klima je takva da privatnici ne ulažu u sport, nemaju razloga. Država treba da omogući ljudima koji imaju novca da ulažu. Postoji nekoliko modela na Zapadu za to, ali kod nas ništa nije rešeno."

Srpska liga u košarci izgubila je na kvalitetu i na značaju, a titula donosi samo "čast" jer prolaz u evropska takmičenja dobijaju kroz ABA ligu. Sigurno je da su Zvezda i Partizan iz toga profitirali, igraju veće utakmice protiv jačih protivnika, ali su Čačak, Valjevo i ostali košarkaški centri ostali u mraku.

"Bez jake lige nema ni gledalaca. Ljudi su nekada gledali Koraća, Kićanovića, Dalipagića... Danas sve što vredi već sa 14-15 godina bude pod radarom Partizana, Zvezde i, što je najgore, menadžera. Oni diktiraju sve i vuku mlade igrače kao figure. A Beograd je najinteresantniji zbog evropskih takmičenja", kaže Miletić.

Prema njegovim rečima, oni koji "utiču na glavne tokove novca, utiču globalno i na sport i košarku i najviše se pitaju".

"Činjenica je da su naši veliki centri košarke uvek izbacivali velike igrače. A velika je bila konkurencija... Dešavalo se da Čačak i Kraljevo pobeđuju Crvenu zvezdu i Partizan. To su bili manji klubovi u kojima su pre svega radili entuzijasti. Ljudi koji su živeli za košarku i radili sa igračima. Nije bio cilj samo napraviti rezultat, trebalo je stvoriti igrače za klubove i reprezentaciju", ističe Miletić, ali i dodaje:

"Ovde će uvek da se igra dobra košarka, ma šta radile razne agencije, menadžeri, ma šta radila Evroliga, biće uvek nekoga."

I hoće. A naš koš u ulici i dalje stoji. Ofucan i malo nakrivljen, ali stoji.

Postavljen je na banderu ispred zgrade 1998, kad sam imao sedam godina, i to posle dosta muke. Obruč smo nabavili ko zna odakle, a za tablu uzeli nešto čime je Luka, ne znate ga vi, pregrađivao dvorište da kuče ne izađe.

Ofarbali smo tu dasku u belo da liči na pravu tablu i stvarno je ličila, otprilike je slične veličine. Naš kum koji je radio u distribuciji tog Frankenštajna od koša prikačio je nekakvim stručnim nosačem (koji sigurno ima neko pravo ime) za banderu i igralo se dan i noć. Osim kad vodovodžije parkiraju kamione. I dok tetka Zora ne počne da šizi.

Posle smo prešli u školsko, na prave koševe i tamo šutirali neke zamišljene važne šuteve. Igrali "amerikanac", "put oko sveta"... A kad ti je dosadno, izađeš u školsko pa sam šutiraš. I odbrojavaš dok driblaš zamišljene protivnike:

"Deset, devet, osam... tri, dvaaa..." Šut. "Jedan".

I promašiš.

Onda kažeš: "Kraj prve četvrtine". Pa opet.

Ali nema veze, ima neki mali Miloš tamo u Valjevu koji uvek pogodi. I Bogdan u Beogradu. I Nikola u Subotici. I Milan. I Stefan. I Nemanja...


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.