Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Kultura

Zbog čega je bitna Tutankamonova krv?

Za samog Tutankamona, revolucije prolaze kao talasi na Nilu. Tokom 3.000 godina koliko je sahranjen, carstva su se dizala i padala, ratovi i prirodne katastrofe su uni{tavale zamlju, civilizacije su rasle, razvijale se i nestajale, velike religije su se stvarale i nestajale... Kroz sve to, u svojoj grobnici samo nekoliko metara ispod zemlje, ovaj zaboravljeni kralj je ~ekao da njegova tajna bude otkrivena
Datum: 01/11/2018

Zbog čega je bitna Tutankamonova krv?

Foto: Profimedia

Deset metara ispod pustinje južnog Egipta, Jihija Gad stoji u skučenoj kamenoj grobnici. Na zidu, jarko obojene slike govore priču o praistorijskom putovanju kralja u zagrobni život. Precizni potezi pokazuju da je mumija balsamovana sa mnogo pažnje. Bila je to velika bitka za dušu i večnost koju će provesti jašući sa Suncem.
Gad se kreće polako, uvučen u zaštitnu masku i odelo, dok mu šešir krije urednu, pepeljastu kosu. Ispred njega na drvenom stolu je telo koje je sahranjeno tu pre više od 3.000 godina. Kao štap tanka figura je tek nešto više od siluete, crna kao ugalj, sa praznim mestima gde bi trebalo da su oči i kožom koja je popucala kao zemlja. To je Tutankamon, egipatski najpoznatiji faraon, čovek čiji je narod verovao da je on bog na zemlji.
Stavlja na ruke par belih rukavica i uzima iglu za biopsiju.
Februar 2008. godine je, predsednik Mubarak vlada Egiptom tih dana i nacionalnu antikvitetsku službu predvodi harizmatični arheolog po imenu Zahi Havas.
Gad nije prvi koji će pokušati da testira Tutankamonovu DNK, ali jeste prvi koji je stigao ovoliko daleko. Prethodni pokušaji stranaca otkazani su u poslednjem minutu. Nakon decenija inostranog mešanja, egipatski političari nisu želeli da predaju ključeve o faraonovom poreklu, posebno ako bi se rezultati, ovde na nemirnom Istoku, mogli pokazati kao veoma moćni.
Ali sada je američka televizija sa svojim raskošnim budžetom kupila put do kralja. Diskaveri je platio milione dolara da snimi prve studije Tutankamonovog genetskog nasleđa, ovog puta rađene od samih Egipćana. Ukoliko bi bio uspešan, projekat bi mogao da popuni državnu kasu i vrati izgubljeni nacionalni ponos. Ipak, cilj je tako ambiciozan da većina najvećih svetskih istraživača smatra da nije moguć.
Gad, jedan od najboljih genetičara u državi, izabran je da vodi tim. Ima samo jednu šansu da sakupi priče sakrivene duboko u kraljevim trošnim kostima.
Grobnica je suva i vruća. Na suprotnoj strani nalazi se Havas, koji skenira Gadov svaki pokret. Gad pokušava da sakrije svoju napetost. Zna da drugi sumnjaju u njegove sposobnosti i to sa razlogom: ima malo prakse sa mumijama. U njegovoj laboratoriji u Kairu uvek ga je nadgledao inostrani tutor. Sada, njegovo prvo izvlačenje DNK bez njegovog učitelja gleda čitav svet, a subjekt je neprocenjiva mumija Tutankamona.
"Inšalah", pomisli.
Sa Božijom voljom.
Dok kamera zumira da uhvati svaki trenutak napetosti, Gad ubacuje iglu u faraonovo krhko obličje. Sa zida grobnica gleda ga Anubis, čuvar mrtvih sa glavom šakala. Pomeranje granica može da bude opasan posao, što će Gad uskoro saznati.
Osamdeset šest godina ranije, renomirani britanski arheolog Hauard Karter ušao je u te iste kamene grobnice, gurajući sveću u tamu ne bi li otkrio obrise onoga što će posle nazvati "divnim stvarima koje su unutra". Ostale grobnice faraona koje su otkrivene u egipatskoj Dolini kraljeva bile su prazne, opljačkane ranije, sa žiteljima odnesenim negde drugde. Tutankamonova grobnica je, pak, bila netaknuta. Sakrivena tokom tri milenijuma, imala je nakit, vaze, kamenje, čak i kola. To je bilo najspektakularnije arheološko otkriće svih vremena.
Svetski mediji su poludeli za pričom. Novine su objavljivale pomno praćen Karterov napredak dok je ulazio u dvoranu za sahrane u grobnici ne bi li pronašao zlato, kovčege i, na kraju, mumiju samog kralja. Milioni širom sveta, školarci i svi drugi ljudi, bili su fasciniraini statuama, hramovima i piramidama drevnog Egipta, ali blago Tutankamonove grobnice bilo je prava senzacija.
Podjednako važne kao Tutankamonova istorija i blago bile su njegove religiozne veze. Drevni Egipat imao je najvažniju ulogu u Starom zavetu - likovi poput Mojsija i Jozefa opisivani su kao bliski kraljevskoj porodici - a Tutankamon je viđen kao put ka novim saznanjima o događajima opisanim u Bibliji, most između mitologije i istorijskih činjenica. Mnogi vide Egipćane kao začetnike civilizacije, kao one koji drže ključeve početka preporoda čitavog ljudskog roda.
Tutankamon je vladao oko 1.300 godine p.n.e, tokom pada bogate i moćne 18. dinastije. Njegov prethodnik je odbacio egipatske tradicionalne bogove kako bi doneo prvu poznatu monoteističku religiju, koja obožava samo sunce. Ali, sem saznanja da je Tutankamon poništio tu odluku, pre nego što je misteriozno umro bez naslednika, ostale stvari su manje poznate. Kasniji vladari su pokušali da izbrišu jeretičko nasleđe dinastije iz istorije.
Karterovo otkriće obećavalo je malo svetla za tu mutnu priču, ali dvadesete godine dvadesetog veka bile su težak period za Egipat. Britanci, poslednji u čitavom nizu okupatora, dali su ograničenu nezavisnost zemlji pod diktaturom kralja Fuada. Nezamisliva materijalna vrednost Karterovog otkrića podstakla je napetost između zapadnih arheologa, koji su vekovima odlazili iz Egipta sa njegovim blagom, i Egipćana koji su počinjali da vraćaju nešto svog vlasništva nad nasleđem i zemljom.
U jednom trenutku, ne zadugo pošto je Karter otvorio kraljev sarkofag, zvaničnici i on su vodili pravnu borbu, dugu skoro godinu dana, tokom koje je granitni sarkofag ostao nad faraonovom mumijom. Kada se Karter vratio, njegov tim je konačno počeo da proučava mumiju. Spekulacije o Tutankamonu bile su razne. Da li je bio mlad? Ili star? Kako je umro? Neki profesori su se čak pitali da li je Tutankamon bio faraon "Egzodusa", onaj koji je jurio Mojsija i narod Izraela kroz Crveno more.
Tokom osam dana novembra 1925. godine Karterov tim je odmotao Tutankamona. Dok su gulili zavoje sa njega, pronašli su mnoštvo nakita: prstenje, narukvice, amajlije i druge stvari, namenjene da olakšaju kraljev put u zagrobni život. Iako je Tutankamonovo nasleđe netaknuto, njegovo telo je bilo u lošem stanju. Oni koji su ga balzamovali koristili su velike količine ulja i smole. Te hemikalije, kombinovane sa nekoliko hiljada godina u mračnom kovčegu, ostavile su meso i zavoje užasno ugljenisane.
Autopsija je bila donekle ograničena okolnostima Karterovog doba, ali on je sa kolegama izmerio mumijine kosti i ispitao telo u potrazi za ranama. Utvrdili su da je umro mlad, sa oko 18 godina. Oblik lobanje je takođe sugerisao da je bio blizak rod anonimnog faraona koji je sahranjen nedaleko, u kontroverznoj grobnici KV55. Ali je to je bilo sve što su mogli da saznaju. Dolazak do kraja Tutankamonove porodične istorije bi zahtevao novu tehnologiju. 
Danas u državi Juti postoji veliko slano jezero, najveće na svetu. Osamdeset miliona godina ranije, međutim, to je bilo nastanjeno ostrvo. Praistorijske životinje koje su živele na njegovim obalama ovekovečene su u ostacima uglja, dok ih nije primetio Skot Vudvord, mikrobiolog sa Bringam univerziteta. On je sa svojim timom 1994. godine u prestižnom žurnalu Nauka objavio članak za koji se činilo da otvara prolaz do prošlosti, podjednako spektakularan momenat kao kada je Karter provalio u Tutankamonovu grobnicu. Spasili su fragmente DNK iz kosti koje su, gotovo sigurno, pripadale dinosaurusu.
Vudvord, mlada zvezda mikrobiologije sa dečačkim licem i srednjoškolskim osmehom, koristio je revolucionarnu tehniku zvanu lančana reakcija polimeraze ili PCR kako bi čitao fosilne gene. Reakcija radi kao DNK fotokopir, priključivanjem na ciljanu sekvencu genetičkog materijala koju onda umnožava hiljadama ili milionima puta: dovoljno za proučavanje, a ne samo za spekulacije. DNK degradira tokom vremena, ali sada su naučnici pronalazili tragove u svemu, od praistorijskih biljaka do insekata. Vudvordova studija je sve njih nadmašila.
Dok je Vudvord oduševljavao svet, u Kairu, Gad, naučnik na postdoktorskim studijama na egipatskom Nacionalnom centru za istraživanja, upravo je naučio kako da koristi PCR i postajao je svestan njegovih mogućnosti. Njegova laboratorija je bila jedna od prvih u Egiptu koja je radila DNK otisak prsta i bavila se forenzikom. Ukoliko bi trag krvi ili sperme bio pronađen na mestu zločina, naučnici su mogli da koriste PCR da predvide DNK i da onda koriste taj otisak prsta da identifikuju osumnjičenog.
Gadova laboratorija se uglavnom bavila slučajevima očinstva i imigracionim sporovima, ali je dugo želeo da se bavi nečim drugim: da uz pomoć PCR-a proučava svoje pretke. Faraoni, njihove ćelije prepune tajni o ljudskom poreklu, čuvani su odmah tu blizu, u poznatom Egipatskom muzeju. Ali drevna DNK je polje u koje teško može da se uđe. Uzorci mogu biti veoma lako kontaminirani modernim materijalima, tako da rad zahteva specijalizovanu laboratoriju.
Vudvord je u međuvremenu već radio u Egiptu pa je 1991. godine počeo da koristi PCR kako bi izolovao DNK iz mumija iskopanih na hrišćanskom groblju u Faijumu, oazi 80 milja jugozapadno od Kaira. Dve godine kasnije prešao je na šest intrigantnih mumija u Egipatskom muzeju. Rendgenski zraci su otkrili da su im vratovi polomljeni: verovatno je svo šestoro obešeno. Koristeći DNK iz kostiju, Vudvord je otkrio da su predstavljali tri generacije iste porodice osuđene na smrt.
Nakon što je na taj način dokazao svoje sposobnosti, Vudvord je prešao sa tih anonimnih mumija na faraone. Zašto raditi sa nepoznatima kada se može rekonstruisati DNK nekog od drevnih egipatskih kraljeva? Njegov tim je napravio pauzu 1993. godine nakon serija izveštaja da su kraljevske mumije u Egipatskom muzeju postale buđave.
Sa dokumentarnom ekipom američkog PBS-a pri ruci, Vudvord je uzeo te uzorke, preostale iz kolekcije iz 18. dinastije kraljeva i kraljica, kao i dva mumificirana fetusa pronađena u Tutankamonovoj grobnici i odneo ih nazad u Jutu na laboratorijsko testiranje. Nadao se da će DNK otkriti da li su fetusi bili kraljeve nerođene ćerke i da li je neuhranjenost doprinela nedostatku živih naslednika. Ali pre nego što je Vudvord mogao da uzme uzorak sa samog Tutankamona, njegov projekat je došao do iznenadnog kraja.
Prema "Tajnama faraona", dokumentarcu koji je PBS emitovao 2000. godine, vlasti su odlučile da je Tutankamon previše dragocen za uznemiravanje. Egiptolozi su naširoko verovali, međutim, da je projekat prekinut zbog briga o nekim prikrivenim motivima koji su bili u igri.
Pored toga što je jedan od pionirskih biologa u toj oblasti, Vudvord je takođe bio visoki član Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, poznatijih kao mormoni. Oni veruju da je zaboravljeno pleme Jevreja, potomaka biblijskog Jozefa, koje živi u Egiptu i blisko je kraljevskoj porodici, otplovilo iz Jerusalima u Novi Svet 600. godine n.e. i da su postali preci američkim domorocima. To verovanje je inače direktno suprotno dostupnom DNK dokazu koji ukazuje da su preci Indijanaca došli iz Azije oko pre 15.000 godina.
Ali dok je crkva ohrabrivala svoje članove da krste samo svoje direktne pretke, neki od vernika su otišli mnogo dalje. Jevrejske grupe, na primer, razbesnele su se 2012. godine, kada je dospelo u javnost da su neki Mormoni krstili žrtve Holokausta, uključujući i Anu Frank. Druga poznata imena koja su krštena su, na primer, Danijel Pear, jevrejski reporter kojeg je 2002. godine u Pakistanu ubila Al-Kaida, i čak Adolf Hitler.
Tako je prisustvo Vudvorda i tima sa Bringam Junga, Mormonskog univerziteta nazvanog po jednom od prvih vođa pokreta, izazvalo sumnju da oni možda traže dalje pretke koje bi mogli da prebace u svoju veru. Jedan ugledni egiptolog je pristao da razgovara o Vudvordu samo ukoliko ostane anoniman. "Predosećali smo da su želeli da krste tela", rekao je. Vudvordovo istraživanje je postajalo sve kontroverznije što se više približavao kraljevskim mumijama. Da li je tražio pretke i tamo? Da li je planirao da faraone prevede u svoju veru? On sada vodi Fondaciju Sorenson, za molekularnu genealogiju, koja kombinuje porodična stabla sa DNK profilima i istražuje genetska porekla američkih domorodaca. Nikada nije komentarisao u javnosti zašto je njegov rad prekinut.
Dodeliti čisto religiozne motive Vudvordovom radu je banalizovanje. Uostalom, pretpostavamo da nije tražio duše da ih prebaci u svoju veru kada je istraživao kosti dinosaurusa. Ali sa mormonskim uverenjima, nije čudo da kritičari poput Ahmeda Saleha, Egipćana koji radi u Službi za antikvitete, traže da se faraoni ostave na miru. „Oni žele da kažu da naša egipatska istorija pripada njima", žalio se Saleh 2005. u listu Egipat danas. 
Mogućnost da su mormonski istraživači pokušavali da prebace drevne vladare bila je pretnja egipatskoj svesti o sebi, ali uskoro je postalo jasno da nisu samo Mormoni ti zbog kojih su Egipćani samo zabrinuti. Tu su i ostali stranci.
Sakudži Jošimura, uvaženi direktor Instituta za egiptologiju na Vaseda univerzitetu u Japanu je 2000. godine osigurao dozvolu egipatske Službe za antikvitete da testira Tutankamonovu DNK. Nadao se da će utvrditi kraljevo nasleđe upoređujući njegov genetski kod sa nekoliko drugih kraljevskih mumija za koje se smatralo da su bili u srodstvu. Ali Jošimurin projekat je takođe prekinut, i to sat vremena pre nego što je trebalo da uzme uzorke u Dolini kraljeva. Izgovor koje su vlasti dale bio je kratak i nejasan: bezbednosni razlozi.
Mediji su izveštavali da bi ideja da neko drugi testira mumije, čak i ako ima besprekorne akreditive, izazvala bes u Egiptu. Kritičari su se žalili da se stranci opet mešaju u nasleđe njihove zemlje, ovaj put pokušavajući da promene sećanje na faraone i njihove naslednike. Jedan od tih koji su se protivili projektu bio je Zahi Havas, koji je u to vreme rukovodio velikim piramidama u Gizi. Havas je rekao novinarima da odbija da dozvoli DNK testiranje kostiju mumija iz Gize jer postoje neki ljudi koji hoće da se igraju sa egipatskom istorijom.
Takav pristup je možda shvatljiv nakon decenije mešanja stranaca, ali izgleda da je najveći strah, kao u Vudvordovom radu, bio nešto drugo: šta bi rezultati genetskih istraživanja pokazali o Tutankamonovom nasleđu.
Urednik magazina Arheologija Mark Rouz piše 2002. godine da je rad otkazan "zbog brige da bi rezultati mogli da zategnu odnose između familije Tutankamon i biblijskog Mojsija", dok se egiptolog sa bliskim vezama u servisu za antikvitete, koji je pristao da priča pod uslovom da ostane anoniman, saglasio. "Postojao je strah da bi faraoni mogli biti Jevreji", rekao je.
Ukoliko bi rezultati pokazali da Tutankamon deli DNK sa jevrejskim grupama, to bi bilo zabrinjavajuće zbog mogućnosti da Izrael to iskoristi i kaže da je Egipat deo njihove Obećane zemlje. Egipat je bio u nekoliko ratova sa Izraelom u nedavnoj istoriji, većinom zbog pojasa Gaze i Sinajskog poluostrva koje je palo pod kontrolu Tel Aviva. Izrael je čak prešao Suecki kanal i ušao u egipatsku teritoriju tokom rata 1973.
Antipatija je duboka. Svakog 6. oktobra Kairo oživi, sa zastavama, vatrometom i borbenim avionima u velikoj vojnoj proslavi usmerenoj direktno prema jevrejskim susedima. Za mnoge Egipćane je neprihvatljiva ideja da bi većina njihovih kraljeva mogla da deli zajedničko nasleđe sa neprijateljima.
Ipak, mogućnost da Tutankamon deli DNK sa drevnim jevrejskim plemenima nije tako daleko, kaže Salima Ikaram, egiptolog i stručnjak za mumije na Američkom univerzitetu u Kairu. Uostalom, kraljevska porodica bi mogla da deli gene i sa drugima koji su nastali na istom području sveta. "Moguće je da pronađete semitske niti DNK u faraonima", kaže ona. „Hrišćani, Jevreji, muslimani, svi oni dolaze iz prvobitno sličnih gena".
Ukoliko je Hauard Karter bio pionir arheološkog spektakla, Zahi Havas ga je usavršio. Uprkos skromnom detinjstvu u ruralnom Egiptu, Havas je studirao u Aleksandriji i Kairu pre nego što je zaradio svoj doktorat na Univerzitetu Pensilvanija. Predstavio je prvi plan upravljanja Gizom, smislio ulazne kapije i centre za posetioce. Učestvovao je u nizu televizijskih dokumentaraca. Njegov entuzijazam za mumije napravio ga je modernim Indijana Džonsom. A ima i takav šešir...
Njegov način rada uznemirio je mnoge kolege u arheološkoj zajednici. Oni su ga optužili da "zaglupljuje" narod i juri publiku nauštrb nauke. Najvažnije, međutim, on je imao podršku predsednika Mubaraka, a njegova energija i uverljivost zaveli su gledaoce širom sveta. Milionima koji su gledali, to je bio prvi put da saznaju nešto o drevnom Egiptu i Egipćanima. I bez obzira na njegove greške, kažu oni koji ga podržavaju, Havas je dao Egipćanima razlog da budu ponosni na svoje nasleđe. Taj ponos ranije uglavnom nisu osećali.
Dve godine nakon što je Jošimura pokušao da testira kraljevsku DNK, 2002. godine Havas je postavljen za vođu čitave agencije za antikvitete. Suzbio je mito i korupciju. Sa američkim medijskim kompanijama snimao je dramatične dokumentarce poput "Tajne piramida" i "Potraga za izubljenim faraonom". Postao je arheološka superzvezda.
Za Gada, koji je uvek težio da proučava kraljevske mumije, ali je strepeo od medija, postavljanje Havasa bio je pravi udarac. Havas je se uvek snažno protivio DNK testiranju mumija i sa njima kao rukovodiocem, mogućnost istraživanja faraona činila se daljom nego ikada. 
Zapravo, Havas je počinjao da shvata da naučna istraživanja mumija imaju veliku vrednost i to ne samo intelektualnu, već i finansijsku. Dokumentarci su potvrdili veliku glad za informacijama o drevnom Egiptu među publikom diljem sveta. Američki emiteri bili su voljni da plate milione dolara za dramatične nove priče, a ti programi su takođe donosili i sve veće prihode od turista. 
Na žalost, Karterovo zapanjujuće otkriće iz 1922. nije moguće ponoviti. Naučna istraživanja, Havas je shvatio, bila su sledeći korak. Sa rastućim tehnikama poput DNK i skenerima, ponuđena je mogućnost za nova otkrića. Da bi dobio političku i popularnu podršku kod kuće, Havas je znao da rad ne bi mogao da obavlja strani naučnik. Umesto toga, rad bi platile strane medijske kompanije, ali izneli bi ga domaći timovi.
Odlučio je da počne sa kraljevskim mumijama. Istraživao je njihove porodične odnose i uzroke smrti radije nego njihovu, politički osetljivu, etničku prirodu. Istražujući te likove i njihove zamršene porodice, stvorio je glamuroznu sapunicu iz prošlosti. Dozvolio je 2004. godine višemilionski projekat skeniranja mumija, koji je finansirao kanal Nacionalna geografija. Prva meta bio je Tutankamon. Dokumentarac "Poslednja tajna kralja Tuta" emitovan je u maju 2005. godine i uključuje dramatične tvrdnje da je Tutankamon možda umro nakon nesreće u kojoj je polomio nogu. Film je, međutim, bio samo početak. Rezultati skenera, uključujući i rekonstrukciju kraljevog lica, predstavljeni su na velikoj izložbi njegovog blaga. Tu izložbu posetilo je osam miliona ljudi širom sveta i prihodi su bili ogromni.
Tura je zaradila preko 100 miliona i izazvala eksploziju "Tutmanije" širom sveta. Predsednik Mubarak i njegova vlada bili su uključeni u svakom koraku. Ministar kulture Egipta je lično objavio rezultate skeniranja. Ohrabren, Havas je prešao na DNK otiske prstiju. Kaže da je dao ponudu medijskim kompanijama da naprave prvoklasnu DNK laboratoriju u podrumu muzeja u Kairu i dobiće prava da snimaju dokumentarac o istraživanju. To je bio prvi put da je Diskaveri pobedio Nacionalnu geografiju, nudeći pet miliona više za laboratoriju. 
Sve što mu je sada bilo potrebno je Egipćanin koji će voditi istraživanje.
Par meseci nakon što je na izborima 2005. godine Mubarak osvojio svoj peti mandat sa više od 90 odsto glasova, Gad je postavljen za vođu tima koji će prikupiti Tutankamonov genetički kod. Postojao je samo jedan problem: nikada nije radio na drevnim DNK uzorcima ranije. Niko u Egiptu nije. Tako su producenti Diskaverija doveli forenzičkog antropologa i egiptologa Anđeliku Korthals, koja je radila u KNH centru za biomedicinsku egiptologiju u Mančesteru, da ga podučava.
Laboratorija za projekat, napravljena ispod starih, prašnjavih, izložbenih zidova Egipatskog muzeja, je mreža futurističkih podzemnih soba sa sjajnim podovima, UV svetlima i sterilizovanim zidovima. Korthals ju je nazivala "Betmenova pećina". Kada je stigla u junu 2006. godine, ona i Gadov tim opremljeni su potrebnom naučnom opremom za izvlačenje i obradu DNK. "Budžet je bio neverovatan", rekla je kasnije. "Mogli smo da naručimo šta smo hteli."
Onda im je ona pokazala kako da izvuku DNK koristeći "prozor tehniku". Sekući deo zavoja, kože i mesa sa mumije, rukom vođena bušilica preuzima uzorak kosti u prahu. Ukoliko se sve pravilno obavi, šteta se uopšte ne vidi. Novi tim je učio tehnike u hodu dok su radili na svom prvom projektu za Diskaveri - potrazi za Hatšepsut, jednom od nekoliko ženskih faraona, čija mumija pritom nikada nije pronađena.
Ideja je bila da se testira DNK iz anonimnih ostataka iz Doline kraljeva koji bi mogli da budu Hatšepsut i uporede se sa poznatim članovima kraljevske porodice. U samo nekoliko meseci, Korthals i Gad su utvrdili veroma blisku vezu između dve mumije. Munjevita brzina snimanja značila je da nisu postojale šanse za učvršćivanje rezultata. Međutim, preliminarni rezultati objavljeni su u dokumentarcu "Tajna egipatske izgubljene kraljice" i u tekstu u Nacionalnoj geografiji.
Sa sklonjenom Hatšepsut, Diskaveri je pogurao tim, bilo je vreme da se pređe na samog Tutankamona. Plan je bio da se spoje dve kraljevske porodice testirajući Tutankamona zajedno sa deset drugih, potencijalno povezanih mumija. To je uključivalo i bezimenog faraona iz grobnice KV55 i dva fetusa iz same Tutankamonove grobnice. Gad je uzeo uzorke većine ovih mumija u sobi za biopsiju ispod muzija, uz Korthalinu pomoć.
Tutankamon je, međutim, i dalje bio u svojoj grobnici, 300 milja daleko od Doline kraljeva. Izvlačenje kosti iz njegove mumije bila bi ključna scena u narednom filmu Diskaverija. Kako bi odbacio sve kritike kako prodaje faraonove tajne strancima, Havas je odlučio da za ovaj ključni momenat, tim koji bi ulazio u Tutankamonovu grobnicu mora da bude potpuno sačinjen od Egipćana. Korthal bi morala da ostane u Kairu i posmatra sve sa video linka, i prvi put, Gad je bio sam.
Ujutru, 24. februara 2008. godine, bilo je vreme da se uđe u faraonovu grobnicu.
"Mogao si da osetiš tenziju kako raste, raste, raste kod svakoga", rekao je Gad. Ukoliko bi previše pritisnuo jednu od krhkih Tutankamonovih kostiju iglom za biopsiju, kost bi lako mogla da pukne. "Verovao sam u boga, i uspeli smo."
Dva i po sata kasnije, 15 malih uzoraka kostiju je ostavljeno u malim plastičnim epruvetama.
Kada je Gad završio, Korhals je pitala za krupniji kadar na video snimku. Fragmenti su izgledali ugljenisano i ne tako čisti kao uzorci koje su uzeli sa ostalih mumija. Izgledalo je da Tutankamon neće biti laka mumija za obradu. Kako bi odredili u kom su srodstvu kraljevske mumije, tim je prešao na proučavanje fragmenata mitohondrijalne DNK, koja se prenosi majčinom linijom, kao i DNK sa muškog Y hromozoma, koji ide sa oca na sina. Glavni cilj, međutim, bio je genetski otisak prsta, Gadova specijalnost, sa DNK nasleđenom od oba roditelja.
Nažalost, tokom milenijuma, crna smola i ostali materijali korišćeni tokom procesa balzamovanja, postali su deo mumijinih kostiju. Efekti toga naročito su veliki kod Tutankamona čiji su "balzameri" sipali toliko toga preko mumije da je ona bila zalepljena za dno kovčega. Te nečistoće snažno su se privezale za kraljev DNK, blokirajući hemijske reakcije i pretvarajući uzorke u kao mastilo crnu boju. Bilo je potrebno šest meseci da se utvrdi kako da se uklone zagađivači i uzorci pripreme za analizu. 
Na kraju, tim je dobio svoj prvi rezultat dečaka kralja - uzet od Tutankamonovog Y hromozoma. Danas, Gad kaže da ne može da se seti trenutka kada su shvatili da su dobili rezultate. Verzija koja se nalazi u njegovom umu je ona koju je tim ponovio za televizijske kamere.
U velikim hodnicima Egipatskog muzeja u Kairu uglavnom dominiraju ogromne kamene statue i sarkofazi, postavljeni tako da daju određenu dramatičnu notu. Međutim, 17. februara 2010. godine sva pažnja bila je usmerena na tri uredno uvijene mumije. Iza njih, četvoro ljudi sedelo je u jednom redu sa glavama jedva vidljivim iznad gomile mikrofona koji su po sebi nosili logoe svih poznatih televizijskih kompanija.
Gad i njegov tim imali su uzbudljive vesti i čekali su novinare. Sačinili su porodično stablo od pet generacija. Anonimus KV55, rekao je tim, zapravo je bio Tutankamonov otac, revolucionarni Akhanaten, dok su fetusi najverovatnije bile njegove ćerke. Ali najšokantnije otkriće je bila tajna koja je oborila 18. dinastiju - Tutankamonovi roditelji bili su mu brat i sestra.
Havas je omogućio da proglašenje prati velika medijska halabuka, uključujući i rad objavljen u uvaženom Dnevniku američkog medicinskog udruženja i četvoročasovnom specijalu na Diskaveriju pod nazivom "King Tut Unwrapped". To je kasnije sve objavljeno u Nacionalnoj geografiji ne bi li se nastavila drevna sapunica. Savez između Akhanatena i njegove sestre "izrodio je seme rane smrti njihovog sina".
"Tutankamonovo zdravlje bilo je kompromitovano od trenutka njegovog začeća."
Tim nije objavio nikakve informacije o rasnom ili etničkom poreklu mumije, govoreći da su podaci o tom pitanju nekompletni. Ali to nije zaustavilo spekulacije. Švajcarska genealoška kompanije IGANEA objavila je priču baziranu na mutnoj slici monitora iz dokumentarca o Tutankamonu. Tvrdili su da obojeni vrhovi na monitoru dokazuju da je Tutankamon pripadao drevnoj liniji nazvanoj R1b1a2, koja je retka u modernom Egiptu, ali je uobičajena u zapadnoj Evropi.
To je odmah dovelo do tvrdnji neonacističkih grupa da je kralj Tutankamon bio "beo", uključujući i Jutjub snimke naslovljene "Tutankamonovi arijski DNK rezultati", dok su drugi besno osuđivali čitavu tvrdnju kao rasističku obmanu. Eto je, još jednom, u dugoj borbi oko rasnog porekla kralja. Dok su neki bili zabrinuti oko veza sa Jevrejima, svađa oko toga da li je kralj bio crn ili beo pokrenula je fanatike širom sveta. Grupe sa krajnje desnice koristile su rezultate krvne grupe kako bi tvrdili da su drevni Egipćani zapravo nordijskog porekla, dok su drugi očajnički želeli da odrede faraone kao crne Afrikance. 
Za IGENEAU, cela afera bila je povezana sa marketinškom vežbom. Izgleda da nisu imali nikakav pristup samim podacima osim slike kompjuterskog ekrana iz televizijske emisije, ali i pored toga, kompanija sada reklamira Tutankamonov DNK projekat, koji opisuje kao potragu za faraonovim "poslednjim živim rođacima". Kompanija nudi niz različitih online DNK testiranja po ceni od 1.500 dolara. Gad je odbio da kaže da li su analize DNK u prikazanom u dokumentarcu koji je priredila ta kompanija, tačne.
"To nije naučni način", rekao je Gad.
Postoji li neka kultura u istoriji za koju su svi odlučni da je prisvoje, bez obzira na finansijske ili političke dobiti? "Posedovanje" faraona, izgleda, znači utvrđivanje privilegovanog mesta u istoriji kao osnivača civilizacije. Bez obzira na to što su drevni Egipćani bili gotovo sigurno etnički pomešana grupa, postali su ogledalo u kojem se svako ogleda, fokusirajući se i odražavajući bitke i predrasude današnjice.
Havasovo i Gadovo trijumfalno saopštenje o Tutankamonovoj porodici izazvalo je očekivanu količinu medijskog pokrivanja širom sveta. Ali ono o čemu novinari nisu pisali je šta se dešavalo iza scene. Nekoliko meseci kasnije, Dnevnik američkog medicinskog udruženja objavio je kratko pismo Eske Vilerslev i Eline Lorenzen sa Centra za geogenetiku u Kopenhagenu, iz jedne od najpoštovanjih laboratorija za drevnu DNK. To pismo je uništilo Gadove rezultate - i njegovu reputaciju - u paramparčad. 
"Većina, ako ne i svi, ostaci DNK drevnih Egipćana, ne mogu da prežive do nivoa u kojem su nadoknadivi. Mi preispitujemo mogućnost genetskih podataka prezentovanih u ovoj studiji, stoga i validnost autorovih zaključaka", napisale su njih dve.
Grubo prevedeno - ne verujemo ni u jednu reč.
PCR se ispostavio kao ekstremno pogodna metoda za kontaminaciju, mnogo više nego što je bilo ko u početku zamišljao. Bilo koji trag modernog DNK u okruženju, trunka prašine, ćelija kože, kap znoja, mogla bi oštetiti drevnu DNK i uništiti rezultate. Studije i dalje analize su otkrile da većina gena koje su istraživači ponosno podneli nisu uopšte antički. Vudvordova DNK 80 miliona godina starog dinosaurusa? Zapravo je pripadala modernom čoveku.
Istraživači su morali da krenu iz početka, sa neverovatno strogim tehnikama i kontrolama. Neki stručnjaci su odbili da proučavaju ljudske mumije uopšte, argumentom da uz trenutno dostupne tehnologije nikada neće biti moguće tačno utvrditi da li su uzorke kontaminirali ljudi koji su prethodno dodirivali mumiju ili čak sami istraživači. Umesto toga, tražili su druge vrste - kitove ubice, pingvine, pećinske medvede - čija će DNK manje leteti po laboratoriji.
Drugi naučnici su osećali da je reakcija otišla predaleko. Nastavili su da rade na ljudskim mumijama. Polje se podelilo na dva dela - skeptike i vernike - koji su objavljivali u drugačijim časopisima, pohađali drugačije konferencije i odbijali da pričaju jedni sa drugima. Istraživači iz najvećih laboratorija, uključujući Vilerslav i Loresen, bili su u timu skeptika. Mnogi koji su imali bilo kakve veze sa Egipatskim muzejom bili su vernici.
Studije o egipatskim mumijama bile su uglavnom kontroverzne za sve, zato što se DNK degradirao brzo na visokim temperaturama. Iako je moguće da se nadoknadi DNK iz mnogo starijih smrznutih uzorka, kao što su mamuti, skeptici su smatrali da genetski materijal Tutankamona i njegovih rođaka nikako nije mogao da preživi 3.000 godina usred egipatskih pustinja.
Iako su Gad i njegov tim nosili rukavice i maske dok su radili na Tutankamonu, prethodni arheolozi nisu radili isto - od njegovog otkrivanja 1925. godine do stavljanja u skener 80 godina kasnije.
"Vidite ljude na televiziji kako dodiruju mumije golim rukama, njihov znoj kaplje na mumiju... To je klasični put zagađenja", rekao je Tom Gilbert, vođa dve istraživačke grupe u Centru za geogenetiku.
"Kada radite sa uzorcima koji su dobro poznati, važno je da ubedite čitaoce da imate prave podatke. Ja nisam uverena, kaže Lorensen, jedna od autorki čije pismo kritikuje Gadov rad.
Ona smatra da se osećala obaveznom da progovori nakon što je videla koliko su mediji prenosili dobijena istraživanja, ističući da će to što je upravo videla od sada biti ono što će se učiti u školama. I drugi eminentni naučnici su delili njenu zabrinutost.
Gad i njegove kolege bili su pod stalnim pritiskom od Diskaverija i snažnog Havasa da dobiju rezultate od neverovatno teških uzoraka. Da li su gledali u miks pomešanih podataka i zagađivača i zamislili porodične veze koje su toliko želeli da vide? Tim je insistirao na rezultatima koji su bili stvarni. Nisu mogli da ih dokažu, ali bili su ubeđeni da je tehnika korišćena na egipatskim kraljevima pomogla da se očuva DNK mumije.
"Ne razumem grubost ljudi", kaže Karsten Puš, koji se pridružio Egipatskom muzeju ubrzo nakon što su se uzorci pokupili. "Ti ljudi nikada nisu radili sa kraljevskim mumijama. Ovo je pionirski rad. Samo želim da nam svi daju malo više vremena."
Međutim, ispostavilo se da je vreme jedina stvar koji nisu imali.
Gad je sedeo u svojoj laboratoriji u Kairu dok su demonstracije ispred bile sve veće i veće. Bio je januar 2011. Mesec dana ranije, mladi ulični prodavac iz Tunisa je zapalio sam sebe tokom protesta protiv policijske korupcije. Neredi koje je on izazvao postali su talas masovnog protesta protiv represivnih režima širom arapskog sveta.
Nakon 30 godina Mubarakove vlasti, frustracije građana su bile velike. Veliki broj ljudi je bio protiv diktature. Gad je želeo da bude deo tih marševa, ali je u isto vreme brinuo da ne ugrozi svoj posao. Ukoliko će biti revolucije, mislio je da će više pomoći u izgradnji novog Egipta ako zadrži svoju poziciju i uticaj. Ali do petka, 28. januara, nije više mogao da izdrži. Tog dana bile su najveće demonstracije do sada, jer su molitve petkom mogle da budu dobar početni signal. Gad je otišao da se moli sa svoja dva sina u džamiju u predgrađe Kaira nazvano Nasr-grad, da bi posle toga šetao pet milja do Trga Tahrir.
Događaji toga dana su otišli izvan svih očekivanja. Stotine hiljada ljudi sa svih strana demonstriralo je za demokratski Egipat, izdržavajući nasilne napade grupa koje su podržavale vladu, dok su vojnici u tenkovima samo gledali. Policija se raspala. Normalni način života je bio gotov. 
Te noći, u Egipatski muzej, koji se nalazi nadomak Tahrir trga, upali su lopovi. Galerije koje su sadržale stvari iz Tutankamonove grobnice i tog perioda najgore su prošle. Staklo je razbijeno, a sadržaj bačen ili polomljen na pod. Vlasti su tvrdile da je divljanje delo običnih oportunista koji su upali kroz stakleni prozor na krovu, ali činjenica da je krov trideset stopa visok pokrenula je glasine da je to uradio neko iznutra, neko ko podržava vladu, kako bi demonstranti izgledali loše. Ukoliko je bilo tako, lukavstvo se obilo o glavu. Mladi demonstranti su nakon toga, držeći se jedni za druge, napravili lanac oko muzeja kako bi ga zaštitili od daljih napada.
Dok je Gad podržavao proteste, Zahi Navas je ostao na strani režima. U trenucima kada su protesti postajali sve veći, Navas je nagrađen promocijom u ministra za antikvitete.
"Svi egipatski spomenici su bezbedni. Svi treba da se malo opuste", napisao je na svom blogu 2. februara. "Ono što je bilo potrebno je da se vratimo u red." Nakon toga se pojavio na jednoj stranoj televiziji gde je izrazio snažnu podršku Mubaraku. 
Nekoliko dana kasnije, 11. februara, Mubarak je sišao sa vlasti, a vojska je došla. Havas je prisiljen da prizna da su neki antikviteti ipak ukradeni i njegov položaj je počeo da se otkriva. Kritičari su iskoristili tu priliku i ukoro se našao pod nizom optužbi, od krađe antikviteta do korupcije, koje je on porekao. 
Posebno je napadan za svoje Tutankamon projekte, optužen da je ilegalno dozvolio Nacionalnoj geografiji da ispita Tutankamonova bogatstva u inostranstvu i tako ugrozio nacionalnu bezbednost dozvoljavajući stranim istraživačima da proučavaju kraljevske mumije. Privremeno rukovodstvo je već bilo pod pritiscima zbog demonstranata koji su želeli da uklone ostatak Mubarakovog režima. Jula 2011. godine Havas je otpušten.
Kada su istraživanja kraljevskih mumija u pitanju, revolucija je donela katastrofalne vesti. Nakon Havasovog otpuštanja, bilo je jasno da je služba za antikvitete u velikim dugovima i to preko stotinu miliona dolara različitim bankama. Novca koji je pristizao od Tutankamonovih izložbi više nije bilo.
Čovek koji je definisao arheologiju u Egiptu tokom više od jedne decenije bio je van igre i niz kratkotrajnih ministara za antikvitete se smenjivao. Svaki očigledno nedovoljno sposoban da se sukobi sa finansijskim poteškoćama i krađama po arheološkim nalazištima širom zemlje.
Sa toliko drugih prioriteta i bez osobe koja bi čvrsto rukovodila, rad na mumijama je stao. Naučnici su timove odveli negde drugde. Gad je dobio kancelariju u Nacionalnom istraživačkom centru, studenti su se raštrkali po inostranstvu, a planovi za proučavanje mumije Nefertiti su uništeni. Havas je bio motivaciona sila i za proučavanja mumija i platio je visoku cenu. Sada niko u službi za antikvitete nije zainteresovan za rad ili voljan da rizikuje odobravanje nečijeg rada.
Možda se krokodilski bog, Sobek, tada smilovao na Gada. U drevna vremena, Egipćani su balsamovali reptile kao ponudu svirepim božanstvima. Hiljadama godina kasnije, istraživači u Njujorku i Floridi istražili su neke od njih uz pomoć PCR. I uprkos skepticima širom sveta, dobili su sekvence koje su nesumnjivo krokodilske.
Rad je objavljen oktobra 2011. godine. Ubrzo je usledio i izveštaj o drevnom DNK sa mumificiranih mačaka. Zajedno, ovde dve studije otklonile su godine žučne rasprave. Čak su i kritičari poput Giberta bili ubeđeni da je, u nekim egipatskim mumijama, makar, DNK zaista preživela. U samo nekoliko meseci, mogućnosti za dalje istraživanje u tom polju dramatično su se povećale.
Istraživači se i dalje prepiru oko uloge koju je kontaminacija mogla da odigra u Tutanakamonovoj studiji. Ali rezultati mačke i krokodila dokazuju da egipatske mumije treba da budu podložne novom talasu istraživanja DNK tehnologijom, nazvanom sekvencioniranje nove generacije, koja se ne oslanja na PCR. Umesto isticanja značajnih sekvenci, ove metode čitaju milione malih fragmenata u uzorku odjednom, nakon čega koriste sofisticirane kompjuterske algoritme da povežu rezultate. To daje širu sliku DNK uzorka gde je pritom veoma lakše uočiti kontaminaciju. Istraživači mogu da vide da li je DNK od više od jedne individualne osobe prisutna i da proveri šeme štetnosti koje bi mogli da očekujemo u drevnom DNK. 
Ciljanjem mnogo manjih sekvenci, naučnici mogu da istraže čak i starije uzorke, gde je DNK više fragmentirana. Od 2010. godine vodeće DNK laboratorije u svetu koriste tu tehniku da dešifruju gene različitih drevnih ljudi očuvanih u hladnim uslovima poput 4.000 godina starog Eskima, i 5.300 godina staru mumiju pronađenu zaleđenu u centralnoistočnim Alpima.
Tehnika obećava mnogo detaljnije slike faraona. Ukoliko bi bila korišćena na Tutankamonu, ne bi samo došli do DNK kralja, već i do svih organizama koji su bili povezani sa mumijom i svega drugog - od sadržaja njegovog stomaka do biljnih produkata koje su koristili njegovi balzameri i infekcija koje je imao. Gad i njegove kolege ga zovu "drevni egipatski metagen".
Egiptolozi bi mogli, u teoriji, da gledaju u čitave genome stotina ili čak hiljada pojedinaca. Sigurno je da postoji dovoljno mumija. To bi moglo da radikalno produbi razumevanje odakle su ti ljudi zaista došli i kako su se kretali tokom vremena. Za one zainteresovane da čuju rezultate, to bi zapravo moglo i da reši zagonetku faraona jednom za svagda.
Egipat, međutim, ne pokazuje znake da će se nešto smiriti. Gad je osetio ukus narodne moći još jednom. Zajedno sa milionima drugih Egipćana je štrajkovao i učestvovao u demonstracijama, samo ovaj put protiv demokratski izabranog vođe, dovedenog posle revolucije, Mohameda Morsija. Vojska se odazvala na njihov poziv i novi predsednik je smenjen.
Lider Muslimanske braće Morsi je došao na vlast nakon prvih slobodnih izbora u junu 2012. godine. Uskoro je uspeo da od skoro svake grupe u državi napravi neprijatelja. Viđen je kao nekompetentan i autoritativan. I dok je njegov odnos sa ministrom za antikvitete bio krajnje pragmatičan, iznervirao je mnoge, uključujući i Gada, postavljajući za guvernera Luksora čoveka koji je bio deo islamske terorističke grupe koja je masakrirala teroriste 1997. godine.
Iako je Gad prvobitno glasao za Morsija, osećao je da je sve bilo bolje nego stari način vlasti, tako da se pridružio protestima i protiv novog predsednika i podržao akciju vojske. Bio je, kako kaže, jedini način da se bori protiv nečega za šta je verovao da postaje fašistički režim.
Međutim, uklanjanje Morsija je sprečilo bilo kakve naznake ponovnog rada na mumijama za još veći period. Nasilje između frakcija se nastavilo i Egipat ima sada veće prioritete.
Isto se može reći i za put ka faraonovim genomima. Ali može postojati i druga šansa. Nakon revolucije, mladi članovi tima raštrkali su se širom sveta u potrazi za poslom. Sada rade sa stranim istraživačima u razvijanju veština koje će im biti potrebne za narednu fazu. A Gad se i dalje nada da će neka nova, stabilna vlada, eventualno dati dozvolu i finansijska sredstva da se istraživanje nastavi putem sekvenciranja nove generacije do Tutankamona i dalje.
Za samog Tutankamona, revolucije prolaze kao talasi na Nilu. Tokom 3.000 godina koliko je sahranjen, carstva su se dizala i padala, ratovi i prirodne katastrofe su uništavale zamlju, civilizacije su rasle, razvijale se i nestajale, velike religije su se stvarale i nestajale...
Kroz sve to, u svojoj grobnici samo nekoliko metara ispod zemlje, ovaj zaboravljeni kralj je čekao da njegova tajna bude otkrivena. Leži tamo i dalje, vezan za zagrobni život, duh iz drevnog sveta usmeren ka nebu.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.