Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svet

Strah, bes i mržnja: Uspon i uspon nove nemačke desnice

Nemačka je danas zemlja u kojoj se sve veći broj ljudi ujedinjuje protiv države, njenih ustanova i izabranih zvaničnika. To je zemlja u kojoj netrpeljivost prema demokratiji postepeno jača, a ksenofobija raste vrtoglavom brzinom
Der Spiegel
Datum: 25/09/2017

Strah, bes i mržnja: Uspon i uspon nove nemačke desnice

Foto: Tanjug/AP

Martin Barman, lokalni političar iz saksonskog grada Majsena, pripremao se da govori na raspravi o skloništima za izbeglice kad mu se hemijska olovka odbila od potiljka. Bila je to jeftina plastična alatka za pisanje, plava sa belim slovima.

Kao poslanik Partije slobodnih demokrata (FDP), stranke naklonjene slobodnom tržištu, Barman u okružnom veću sedi sasvim pozadi, a galerija za goste je odmah iza njega. Kad se okrenuo, video je more neprijateljskih lica. Iako je na galeriji bilo osamdesetak posetilaca, niko nije rekao da je video ko je bacio olovku. Štaviše, predstavnika FDP-a i njegove kolege kasnije su vređali nazivajući ih "izdajnicima nemačkog naroda".

Dvadesetosmogodišnji Barman nije plaćen za bavljenje lokalnom politikom. To je samo njegov doprinos demokratiji na delu. Rodio se i odrastao u oblasti koju predstavlja i već dugo poznaje mnoge stanovnike. No, kako kaže, sada mora opreznije da odlučuje o mestu i vremenu svojih političkih nastupa. Otkako je oblasno veće povelo raspravu o preuređenju nekadašnjeg hotela "Vajnbela" u hostel za izbeglice, postojeće političke stranke suočavaju se s mržnjom mnogih meštana. Jednog poslanika Leve stranke pljunuli su dok je išao ulicom, a drugom su pretili nasiljem. Istovremeno poslanike desničarske populističke Alternative za Nemačku (AfD) i neonacističke Nacionalne demokratske partije (NPD) slave jer su u oblasnom veću glasali protiv izbeglica.

Olovka bačena na Barmana možda nije privukla veliku pažnju medija, ali mnogo govori o raspoloženju stanovništva Nemačke, zemlje u kojoj se sve veći broj ljudi ujedinjuje protiv države, njenih ustanova i izabranih zvaničnika. To je zemlja u kojoj netrpeljivost prema demokratiji postepeno jača, a ksenofobija raste vrtoglavom brzinom. To je takođe zemlja koja doživljava sve više nasilnih desničarskih ispada, a hosteli za izbeglice gore gotovo svakodnevno.

Za najveći deo nasilja i ksenofobije i dalje je odgovorna samo radikalna manjina. Desetine hiljada dobrovoljaca koji svakodnevno rade u skloništima za izbeglice i dalje preovladavaju. No, istovremeno raste novi desničarski pokret, daleko veštiji i mnogima privlačniji od svojih prethodnika.

 

Pojačanja iz centra društva

U prošlosti se desnica prvenstveno prepoznavala po siledžijama obrijanih glava u pilotskim jaknama i čizmama -- po ljudima koji su naporom uspevali da na mišice istetoviraju reči "Krv i čast" bez slovnih grešaka. Od devedesetih godina naovamo rulju u čizmama zamenili su "autonomni nacionalisti", desničarski ekstremisti prerušeni u levičarsku odeću, ali jednako nasilni kao i njihovi prethodnici.

Ovi ulični ekstremisti i dalje su tu, ali sada dobijaju pojačanja. Nova desnica potiče iz buržoaskog centra društva i obuhvata konzervativne intelektualce, bogobojazne hrišćane i ljude besne na političare. Ovaj novi pokret privlači i ljude koje bi inače opisali kao levičare -- Putinove pristalice, na primer, antiglobalizacijske aktiviste i radikalne pacifiste. Međusobno se približavaju pokreti koji nikada nisu bili na istoj strani, zajedno izražavaju glasno nezadovoljstvo i radikalizuju političku klimu u zemlji javnim demonstracijama i digitalnim ofanzivama na internetu.

Država i njeni organi, na primer vlada i parlament, postali su predmet sprdnje kakve nije bilo od osnivanja posleratne Nemačke. Političke predstavnike ponovo nazivaju „izdajnicima naroda", parlament "dvoranom za blebetanje" a najveće novine "sistemskim konformistima". Sve te uvrede vuku korene iz mračne nemačke prošlosti.

Nije samo vladina politika prema izbeglicama okupila Novu desnicu. Poreklo joj je mnogo dublje, seže čak do demonstracija protiv reformi socijalnih davanja s početka veka, besa zbog spasavanja evrozone i protesta protiv ogromnih građevinskih projekata kao što je izgradnja novih puteva i pruga pod zajedničkim nazivom "Štutgart 21". Sve su to bile demonstracije gnevnih građana koji su smatrali da su ih njihovi političari izneverili. Mnogi su od tada postali još gnevniji i, makar u sebi, preobrazili se u radikale.

Milion izbeglica koje su tokom ove godine stigle u Nemačku sada su katalizator ovog novog desničarskog pokreta. Strah od stranaca, od "poplave" došljaka, povezuje Novu desnicu i svakodnevno uvlači u njene redove sve više „zabrinutih građana".

 

Uznemireni Nemci

Nemačko društvo uznemirenije je nego što je odavno bilo. U ispitivanju javnog mnjenja koje je za Der Spiegel sprovela agencija „TNS Forschung" osamdeset četiri odsto ispitanika izjavilo je da će veliki broj izbeglica koje stižu u Nemačku izazvati „trajne promene" u zemlji. Oko pedeset četiri odsto izrazilo je zabrinutost da zbog dolaska izbeglica raste opasnost od terorizma, a pedeset jedan odsto veruje da će stopa kriminala porasti. Četrdeset tri odsto ispitanika smatra da će porasti nezaposlenost.

Ovi odgovori slika su duboke uznemirenosti u našem društvu. Mnogi ljudi kao da su izgubili orijentaciju. Smatraju da njihove brige federalna vlada ne shvata dovoljno ozbiljno i da izbeglička kriza zapravo nije pod čvrstom kontrolom. To ne znači da će se oni odazvati primamljivom zovu krajnje desnice, ali znači da su za tu pesmu prijemčiviji.

No, jačanje populističke desnice nije svojstveno samo Nemačkoj. Takve stranke poslednjih godina stiču popularnost u gotovo svim evropskim zemljama, a širom kontinenta društva kao da se radikalizuju dok se centar političke skale prazni. Ali do sada su nemačka politika i nemačko stanovništvo uspevali da se odupru desničarskoj zavodljivosti, pokretima kakav je na primer Nacionalni front u Francuskoj koji je prošle nedelje slavio veliki uspeh u prvom krugu oblasnih izbora.

U poslednje vreme, međutim, pitanje da li nešto slično može da se dogodi u Nemačkoj postaje sve važnije. Nemačka Nova desnica usvojila je strategiju kakvu koristi predvodnica Nacionalnog fronta Marin Le Pen i na radikalizam je stavila prijateljsko lice. Njeni sledbenici više ne deluju preteće, nego druželjubivo, kao prijatni konzervativci iz susedstva.

Nova desnica umnogome podseća na američki Pokret čajanka. Taj pokret nastao je kao posledica radikalnog odbacivanja politike vašingtonskog establišmenta, a pristupaju mu ljudi uvereni da su ih politička, poslovna i medijska elita prevarile.

 

Bespomoćno posmatranje

Njihov radikalizam promenio je američko društvo i Republikansku stranku do te mere da su postali gotovo neprepoznatljivi. Donekle podsticana ideologijom Pokreta čajanke, kampanja pred izbor republikanskog kandidata pretvorila se u nadmetanje ko će zauzeti drastičnije stavove. Donald Tramp, koji prema ispitivanjima javnog mnjenja trenutno vodi u trci, dosegao je novo dno zahtevom da se muslimanima zabrani ulazak u Sjedinjene Američke Države.

Postoje brojni nagoveštaji da bi sličan pokret mogao iz temelja da promeni i političku sliku Nemačke. Desničarska populistička AfD prema poslednjim istraživanjima uživa podršku čak deset odsto građana, i to uprkos sramotnoj borbi za vlast na vrhu stranke i krajnjem amaterizmu.

Druge stranke pak mogu samo bespomoćno da posmatraju razvoj događaja na desnom krilu političkog spektra. Zigmar Gabrijel, vicekancelar u kabinetu Angele Merkel i vođa Socijaldemokratske partije, stranke desnog centra, tokom leta smatrao je da treba držati otvorene linije komunikacije s Pegidom, ksenofobičnim pokretom koji svake nedelje organizuje marševe protiv izbeglica u Drezdenu. No, uskoro je napustio taj stav i demonstrante sada jednostavno naziva "čoporom".

Najuznemireniji su konzervativci Angele Merkel -- njene hrišćanske demokrate u savezu sa Hrišćansko-socijalnom unijom u Bavarskoj. Njihovi članovi i funkcioneri razapeti su između odanosti kancelarki koja je otvorila vrata Nemačke izbeglicama i sopstvene želje da pruže politički dom svima koje brine priliv imigranata. Štaviše, politička sudbina Angele Merkel donekle će zavisiti od njene odluke kako da postupa s Novom desnicom.

Ovaj pokret može se videti svake nedelje u četiri po podne u Plauenu, istočnonemačkom gradiću južno od Lajpciga, sada kad se treperava svetla božićnog sajma postavljaju u istorijskom središtu grada. Organizatori nedeljnih demonstracija pod nazivom "Mi smo Nemačka" dovoze otvorene kamione i okupljaju po nekoliko hiljada ljudi. Svrha ovih skupova jeste da se običnim građanima obezbedi pozornica, a ta zamisao rodila se u vreme neposredno pre raspada DDR.

Prvi je za mikrofon izašao Hilmar Brademan. Ovaj moler iz Plauena osnivač je mesnog karnevalskog kluba i vrlo je omiljen i poštovan. On kaže da načelno nema ništa protiv stranaca. Ali ne ovde u Plauenu, molim lepo. "Ne želim da Plauen postane novi Berlin-Krojcberg u kom žene idu s maramama, čak i u burkama", kaže on. Publika mu pljeska. Kliču mu i kad kaže da se protivi javnim davanjima za izbeglice. Zatim govori da ga brine kriminal. "Treba ih odmah deportovati." Masa je oduševljena.

 

"To isto može se dogoditi i nama"

Demonstracije "Mi smo Nemačka" do sada su smatrane umerenijom verzijom marševa Pegide u Drezdenu. Na njima se ne maše zastavama iz Bizmarkovog doba i ne nose se drvena vešala s imenom Angele Merkel, što se viđa u Drezdenu. Predstavnici desnih stranaka su nepoželjni.

Međutim, poslednjih sedmica raspoloženje u Plauenu postaje sve agresivnije. Umesto o "Saveznoj Republici", govornici sve češće pričaju o "posranoj državi" ili "banditskoj državi". Retko koji govornik se uzdržava da kancelarku Merkel, koju je časopis Tajm nedavno proglasio ličnošću godine, nazove "izdajnicom naroda". Izvesni gospodin Dinebir, građevinski predradnik iz Plauena, nedavno je upozorio na novi običaj koji će, plaši se, izbeglice doneti u Nemačku iz Afrike: "Kada tamošnji lokalni kralj umre", rekao je, "s njim se u grob sahranjuje najmanje sedam devica." Doktor Rotfus, bivši profesor Tibingenskog univerziteta, kaže da su hrišćani "gotovo istrebljeni" u arapskom svetu. "To isto može se dogoditi i nama."

Te parole pune mržnje i netrpeljivost prema državi i strancima izgovaraju pošteni građani iz samog srca društva. Oni pokazuju mešavinu starih predrasuda i novih teorija zavere svojstvenu pokretima na desnom krilu nemačke političke scene.

Fondacija "Oto Brener" povezana s nemačkim sindikatima objavila je studiju o desničarskom populizmu u Nemačkoj tokom leta, u kojoj je utvrdila da pristalice Nove desnice više sebe ne određuju jasno kao desničare. „Podela između tradicionalno levičarskih i tradicionalno desničarskih stavova nestaje", piše u studiji. "Igrači se sve češće postavljaju izvan klasične levo-desne šeme." Autor studije Volfgang Štorc govori o „trećem putu"; taj termin potiče još iz Vajmarske republike, iz vremena kada su mladi konzervativni mislioci kakav je bio Artur Meler van der Bruk pokušavali da shvate kako se nacionalističke i socijalističke ideje mogu uklopiti zajedno. Ti napori uskoro su urodili plodom.

Pristalice novog "trećeg puta" rado čitaju mesečnik Compakt. Glavni urednik časopisa Jirgen Elzeser bio je član komunističke organizacije i pisao je za levičarske publikacije kao što su Mladi svet, Nova Nemačka i Petak. Mnogi njegovi komentari, na primer oni protiv sporazuma o slobodnoj transatlantskoj trgovini ili o američkom navodnom zveckanju oružjem dobro bi se uklopili i u levičarskoj štampi. Elzeserovo divljenje prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu dele mnogi nemački levičari.

Politikolog Markus Linden s Trirskog univerziteta veruje da novi protestni pokret prvenstveno ujedinjuje nepoverenje u društvene elite. Političari, poslovni ljudi i medijski profesionalci sumnjiče se za kovanje zavere protiv običnog naroda.

 

Ujedinjavanje pokreta

Kada se Elzeser nedavno pojavio na demonstracijama u Berlinu, pozvao je na ujedinjenje svih pokreta koje podržava. "Antifa, Pegida, Manvahe, levica i desnica, svi neka marširaju zajedno", povikao je. "Ne morate da se volite, ali imate građansku odgovornost da pokažete onima na vrhu gde su granice."

Elzeser je jedan od mnogih koji pokušavaju da ujedine novi pokret. Studirao je pedagogiju, nosi pomodna po meri skrojena crna odela i svoje čitaoce poziva na skupove u otmeni berlinski hotel „Moa". Ti skupovi liče na medicinske kongrese.

Jedne oktobarske subote više od hiljadu ljudi platilo je po 99 evra da prisustvuje Elzeserovoj "Konferenciji o slobodi". Neki su bili obrijanih glava, ali većina je pripadala centru društva; došli su bračni parovi i iznenađujuće veliki broj očeva s odraslim sinovima.

Učesnici su o tačnom mestu održavanja konferencije obavešteni elektronskom poštom dan ranije. Provere na ulazu bile su stroge, pa je početak kasnio jedan sat. Novinari nisu bili dobrodošli.

Slušaoci su dobro primili Elzeserove tirade. U Nemačkoj koju je on opisao izbeglice „prete mačetama" kasirkama u samouslugama. Žene se plaše da same izađu na ulice zbog „stranih mladića" koji ne mogu da obuzdaju hormone pa „pipaju, bulje u žene i rade mnogo gore". Nemačke učenike, rekao je, njihovi dušebrižni učitelji zapostavljaju i primoravaju ih da se oblače u skladu sa „islamskim običajima". Elzeser nije rekao odakle mu te informacije, ali kad je povikao: „Branite se!", nagrađen je gromoglasnim aplauzom.

Elzeser je usvojio brojne revolucionarne izraze koje je naučio kao radikalni levičar i ostao je odan vlasti u Rusiji. Institut za demokratiju i saradnju, povezan s Kremljom, podržao je konferenciju Elzeserovog časopisa kao suorganizator. Institut je osnovan 2008, a jedan od osnivača je advokat povezan s Vladimirom Putinom.

Krugu Elzeserovih prijatelja pripada i Institut "Tolstoj". Osnovana 2014. sa sedištem u Berlinu, ova ustanova „za unapređenje nemačko-ruskog prijateljstva" organizuje tečajeve jezika, književne večeri i koncerte. Svrha instituta je „otpor" anglosaksonskom uticaju „nečim rusko-germanskim", na primer Putinovom idejom o „Evroaziji". Prema studiji mađarskog instituta za istraživanja Political capital, Rusija održava odnose s grupama kranje desnice iz trinaest zemalja Evropske unije, uključujući austrijsku Partiju slobode, belgijsku stranku Flamanski interes, mađarski Jobik i francuski Nacionalni front. Krajem 2014. jedna ruska banka čak jer pozajmila Nacionalnom frontu devet miliona evra. „Nemački desničarski ekstremisti već godinama pokušavaju da uspostave kontakt s ruskim političarima", kaže jedan nemački bezbednosni zvaničnik, „a Moskva to koristi."

 

"Otpor!"

Elzeserova konferencija u hotelu "Moa" u Berlinu imala je ponešto da ponudi svima, od krajnje levice do krajnje desnice. Na pozornicu je izašao kontroverzni dramski pisac Rolf Hohut i rekao da "Nemačka može da spreči svoju propast samo izlaskom iz NATO-a". Posle njega je govorio Gec Kubiček, jedan od intelektualnih vođa Nove desnice. Ovaj bivši rezervni poručnik morao je 2001. da napusti nemačku vojsku jer je učestvovao u "delatnostima ekstremne desnice". Maja 2000. godine zajedno s gimnazijskim nastavnikom Karlhajncom Vajsmanom osnovao je Institut za državnu politiku, neku vrstu trusta mozgova Nove desnice.

Kubiček se u poslednje vreme nekoliko puta pojavio s Elzeserom i Bjernom Hekeom, političarom iz AfD koji je stavio nemačku zastavu na svoju fotelju kao gost jedne popularne televizijske razgovorne emisije. Kubiček je takođe govorio o demonstracijama Pegide kao što su bile one u Drezdenu početkom oktobra. Dobro je što sukob vri, rekao je. Masa je odgovorila povikom: „Otpor!"

Ken Jebsen, takođe jedan od vođa i idola pokreta, bivši voditelj na javnom servisu RBB, o 11. septembru govori kao o „laži za zastrašivanje". Tu je i Mihael Štircenberger, bivši predstavnik za štampu CSU, bavarskog saveznika Angele Merkel, a sada vođa antiislamske stranke Sloboda. On je i glavni saradnik desničarskog veb-sajta „Politički nekorektno". Feliks Mencel, glavni urednik desničarskog časopisa Plavi narcis i stvaralačka muza iredentističkog Pokreta identiteta, takođe je uključen. U svom blogu Mencel ovako opisuje trenutno stanje Nemačke: „Vlada više ne poštuje zakone i nema podršku parlamenta, štampe a verovatno ni sudstva, i suočava se s protestima koji tragaju za najmanjim zajedničkim sadržaocem kako bi se preobrazili u masovni pokret."

Većina vođa Nove desnice ne vrši nasilje lično. Oni utiču na raspoloženje u zemlji -- na konferencijama, na trgovima, a najviše preko interneta. Tako stvaraju atmosferu koja podstiče nasilju sklone desničarske ekstremiste da njihove reči sprovode u delo. Ne iznenađuje činjenica da je čovek koji je nožem napao Henrijetu Reker, kandidatkinju za gradonačelnika Kelna, tek odnedavno postao nasilan. Trideset godina bio je poznat kao neonacista, ali nikada nije optužen za nasilje. Sada se pak iznenada osmelio. „Morao sam to da uradim", rekao je policiji posle napada za koji je motiv bio blagonaklon stav Rekerove prema izbeglicama. „Stranci nam otimaju poslove." Desničari su taj napad slavili kao „čin samoodbrane".

Broj slučajeva desničarskog nasilja dramatično je porastao poslednjih meseci, a napadi su sve suroviji. U noći 7. decembra u gradu Altenburgu u Tiringiji dvoja dečja kolica zapaljena su u predvorju zgrade u kojoj je smešteno sedamdeset izbeglica. Deset osoba, od kojih su dve bebe, razbolelo se od udisanja dima. Samo dva dana ranije desničarski aktivisti iz Tigide, mesnog ogranka Pegide, marširali su gradom noseći transparente: "Molimo vas, produžite dalje. Ovde nemate gde da živite."

 

Alis Videl i Aleksander Gojland, lideri AfD
Alis Videl i Aleksander Gojland, lideri AfD

 

"Sramota za Nemačku"

O ovim demonstracijama i podmetanju požara izvestili su malobrojni nacionalni mediji. Narod je već navikao na takve napade.

Do 7. decembra nemačko ministarstvo unutrašnjih poslova zabeležilo je 817 „kriminalnih dela u izbegličkim hostelima". Početkom oktobra taj broj iznosio je svega 505. U poređenju s 2014. godinom, broj napada se najmanje učetvorostručio. Te godine podmetnuto je šest požara, a ove šezdeset osam -- jedanaest puta više. Samo u oktobru vlasti su zabeležile 1.717 politički motivisanih desničarskih prekršaja. U septembru ih je bilo 1.484. Nasilje je od leta u oštrom porastu.

Ovaj razvoj događaja je "uznemirujući" i "sramota za Nemačku", kaže ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer. On tvrdi da je to problem ne samo za bezbednosne službe zemlje nego i za čitavo društvo. "Moramo se postarati da se ksenofobija i desničarski ekstremizam ne uvuku u centar našeg društva", rekao je ministar. Zvaničnici, kaže on, "vrlo pažljivo motre da vide stvaraju li se međuoblasne strukture i koji se šabloni zločina i počinioci mogu identifikovati".

Analizom koju je izvela Federalna uprava kriminalističke policije (BKA) utvrđeno je da počinioci nisu uvek desničarski ekstremisti. Jedva trećina identifikovanih počinilaca i ranije se sukobljavala sa zakonom. Većina je imala besprekornu prošlost pre nego što je krenula na mesni hostel za izbeglice. Kim M., tridesetdevetogodišnji poreski inspektor iz Ešenburga u severnoj nemačkoj pokrajini Šlezvig-Holštajn, samo je jedan primer. Devetog februara ubacio je kantu razređivača u jedan prazan stan, a za njom i zapaljenu kutiju šibica. Želeo je da spreči useljenje novih suseda, šestoro izbeglica iz Iraka. „Mislio sam da činim nešto dobro", rekao je pred sudom u Libeku. To su uobičajene reči. Što se Nova desnica uspešnije predstavlja kao žrtva neprijateljske političke elite, jači je poriv da se u borbi protiv te elite pribegne nasilju.

Ovaj novi oblik otpora javlja se u čitavoj zemlji. U Hepenhajmu, gradu od 25.000 stanovnika u pokrajini Hese, početkom septembra nepoznate osobe zapalile su dečja kolica na ulazu u hostel s pedeset izbeglica. Bila je mrkla noć i dim je brzo ispunio stepenište. Jedan stanar skočio je kroz prozor s drugog sprata i zadobio ozbiljne povrede, a nekolicina je imala zdravstvene tegobe zbog udisanja dima.

Analiza BKA utvrdila je da izbegličko pitanje može da „iznedri suštinsko ideološko saglasje" na desnom krilu društva. „Narodska ideologija" širi se zemljom, pokazuje studija. Prošlog leta BKA je upozorila da su oni koji dobrodošlicom dočekuju izbeglice u sve većoj opasnosti da postanu mete desničarske mržnje. Broj napada na prostorije političkih stranaka i predstavnika oštro je porastao u proteklim sedmicama.

 

Novi talas mržnje

Pegida sada ima ogranke u nekoliko saveznih pokrajina, a na neke od njih motre domaće obaveštajne službe. Desničarsko nasilje bilo je i glavna tema prošlonedeljne konferencije pokrajinskih ministara unutrašnjih poslova u Koblencu. Od obaveštajnih zvaničnika zatraženo je da stvore "protivstrategiju" do proleća, kada se očekuje novi talas izbeglica -- i novi talas mržnje.

Ali od borbe protiv simptoma mnogo je važnije utvrditi šta je prouzrokovalo ovakvo pomeranje udesno. Odakle potiče taj bes prema strancima i "onima tamo"? Zašto među najprodavanijim knjigama ima mnogo oštrih rasprava kao što su Nemačka ubija samu sebe Tila Saracina, Nemačka gubi razum Akifa Pirinčdžija i Pažnja! Građanski rat! Uda Ulfkotea, bivšeg novinara Frankfurter algemajne cajtunga.

Razlog delimično leži u načinu globalizacije koji prvenstveno pogoduje biznisu i političkoj eliti, zbog čega se mnogim građanima čini da vide samo rđave strane. Oni vide samo premeštanja radnih mesta u inostranstvo, smanjenje zarada, migrante i izbeglice koje doživljavaju kao pretnju.

Čini se da izbeglička kriza podstiče potisnute strahove nemačkog društva i stvara od njih eksplozivnu mešavinu. Nacionalistički nastrojene ljude -- one koji su strepeli da će ih stranci pregaziti mnogo pre nego što se prvi stranac doselio u njihovo susedstvo -- sada obuzima goruća zabrinutost za otadžbinu. Kritičarima islama priviđaju se nastupajuća "islamizacija Zapada" ili nastanak nemačke šerijatske države dok stižu stotine hiljada izbeglica, uglavnom muslimana. Oni s najnižim zaradama strepe da će se izbeglice otimati s njima za radna mesta ili socijalna davanja. Tu su politički nezadovoljnici koji vladajuće političare smatraju nesposobnima, a demokratiju ionako proglašavaju slabašnim oblikom vladavine. Svima njima loše upravljanje izbegličkom krizom dokazuje da su u pravu.

Sociolozi već neko vreme upozoravaju da se znatan deo stanovništva udaljava od takozvanog demokratskog konsenzusa. Ti ljudi ne glasaju, ne obraćaju pažnju na utvrđene političke stranke i više gotovo i ne čitaju vesti. "Naša demokratija nije savršena", upozorio je nedavno politikolog Volfgang Merkel, "a praktična isključenost nižeg staleža razlog je za brigu."

No, antidemokratske stavove novih desničarskih pokreta odavno ne prihvataju samo ljudi ograničenih prihoda. Činjenica da su se poslednjih godina konzervativni građani pomerili udesno ima veze i s evolucijom partijskog sistema. Mnogi tradicionalistički glasači vladajuće Hrišćansko-demokratske unije i njene sestrinske stranke Hrišćansko-socijalne unije Bavarske odavno se u Nemačkoj osećaju kao politički beskućnici. Udaljili su se od Unije jer su nezadovoljni iznenadnim okretanjem Angele Merkel prema savremenosti; kancelarka je za deset godina vladavine napuštala jedan po jedan tradicionalni stav. Zakoni o gotovo jednakim pravima za homoseksualce u konzervativnim sredinama prihvaćeni su s jednakom nevericom kao i veliki porast broja obdaništa, plaćeno odsustvo za novopečene očeve, ukidanje obaveznog vojnog roka i skretanje prema obnovljivim izvorima energije. Povrh svega toga, poslednja veza između CDU i konzervativaca kida se otkako je kancelarka Merkel usvojila politiku otvorenih vrata za izbeglice.

Tu je i činjenica da poslanici velike vladajuće koalicije koja okuplja konzervativce i socijaldemokrate čine gotovo četiri petine Bundestaga. Jedine opozicione stranke, Levica i Stranka zelenih, nalaze se na levom krilu. Stranka AfD na izborima u jesen 2013. nije uspela da uđe u parlament, kao ni FDP, bivši koalicioni partner CDU. Milioni glasača sa stavovima desno od Unije nemaju glas u parlamentu.

Politikolog Herfrid Minkler govori o „sužavanju političkog horizonta." „Veza saglasja između političkog establišmenta i širokih slojeva stanovništva je pokidana", kaže profesor sociologije Hartmut Roza. Ovo je istinski razlog uspeha novog pokreta.

Nezadovoljnici unutar Nove desnice i ne osvrću se na utvrđene parije. Izuzetak je AfD. Populiste neki desničari preziru jer su deo političkog establišmenta, ali drugi ih ipak smatraju nekom vrstom „odmetnika". Pod uslovom da uopšte izađu na izbore, ti ljudi glasaju za AfD bez obzira na to znaju li nešto o kandidatima ili ne. Nisu važni ljudi, nego signal protesta.

Ne tako davno smatralo se da je AfD, na čijem čelu je sada Frauke Petri, potpuno propala. Letos je osnivač stranke Bernd Luke smenjen, pa su se on i njegove pristalice povukli i ostavili stranku da liže rane. Deset odsto članova napustilo je AfD, a novo rukovodstvo bilo je potpuno paralisano, kažu unutrašnji izvori. Popularnost ove desničarske partije pala je tako nisko da se u ispitivanjima javnog mnjenja skoro navodila kao „ostali".

Na sastanku novog rukovodstva početkom avgusta Frauke Petri iznela je zamisao o „jesenjoj ofanzivi". Teme su bile evro i imigracija, ali razgovori o evru brzo su zamrli. Zvaničnici AfD naprosto su se utrkivali ko će izneti ekstremnije zahteve po pitanju izbeglica, od zatvaranja granica do ukidanja prava na azil, a neki su čak predlagali da nemačka policija puca na izbeglice bojevom municijom -- samo u krajnjem slučaju, naravno. Stranka se dugo dvoumila želi li da bude partija srednje klase usredsređena na finansijsku politiku ili predstavnik Nove desnice u Nemačkoj. Sada je odabrala još radikalniji put.

Najbezobzirnije otelotvorenje ove nove politike je vođa ogranka AfD u nemačkoj pokrajini Tiringiji Bjern Heke, čovek koji otvoreno predviđa skori „građanski rat" držeći govore na trgovima istočne Nemačke. U poslednjih nekoliko sedmica Heke se razvio u neku vrstu nemačkog aktiviste Pokreta čajanka. On želi da potencijal Nove desnice iskoristi za svoju partiju i za razliku od većine iz AfD gaji veze s terenom i odlazi na skupove mesnih organizacija građana. Heke želi da od njih stvori paravan za AfD, kakav su nekada sindikati bili za SPD.

 

Poklon od "varvara"

Ugledne agencije za ispitivanje javnog mnjenja kao što su "Alenbah" i "Infratest dimap" procenjuju da Afd ima podršku osam do deset odsto birača. Stranka se pak radije oslanja na sopstvenog stručnjaka Hermana Binkerta, nekadašnjeg predstavnika za javnost premijera Tiringije Ditera Althausa. Binkert veruje da bi njegova stranka dobila dvadeset dva odsto glasova kad bi izbori bili održani u sledeću nedelju.

„Naravno, za svoj preporod moramo pre svega da zahvalimo izbegličkoj krizi", kaže zamenik šefa stranke Aleksander Gauland, dugogodišnji političar CDU i izdavač oblasnih novina Merkiše algemajne cajtung. Kao i ostali predstavnici Nove desnice, on se trudi da deluje civilizovano -- makar spolja. „Ovu krizu možemo nazvati poklonom. Mnogo nam je pomogla." To ga nije sprečilo da ljude čiji je dolazak bio tako dragocen poklon nazove „varvarima".

Još od uspeha francuskog Nacionalnog fronta mnogi u AfD sanjaju da postanu nešto slično u Nemačkoj -- narodna stranka krajnje desnice. Frauke Petri zvanično se distancira od stranke Marin Le Pen, ali mnogi politički ciljevi ovih dveju dama gotovo su istovetni, pre svega po pitanjima azila, imigracije i integracije. Čak i u oblasti ekonomske politike lako bi bilo pobrkati njihove stavove. Obe se protive Ugovoru o transatlantskim investicijama i partnerstvu, spasavanju evrozone, nadzoru EU nad bankama zemalja članica i sankcijama protiv Rusije. Nacionalni front i AfD takođe ne veruju velikim bankama i korporacijama.

Glasačka baza AfD ne bi se protivila bližim odnosima s Nacionalnim frontom. Na stranici partije na Fejsbuku pristalice ostavljaju poruke s pitanjima zašto nema pohvala Le Penovoj. Luc Bahman, osnivač Pegide, napisao je na svojoj stranici: "Čestitamo Marin! Čestitamo Nacionalnom frontu!"

Armin Paul Hampel nikada ne bi čestitao Le Penovoj. On pripada novom vođstvu AfD, ali mnogi bi ga već prepoznali. Među mnogim neobičnostima ove stranke je i činjenica da u njenom vrhu sedi pripadnik omraženih "sistemski konformističkih" medija. Hampel je dugo bio unutrašnjepolitički izveštač kuća MDR i ADR. Sada zajedno s Bjernom Hekeom izlazi za govornice na trgovima u Erfurtu i govori ljudima da ti isti servisi "lažu, varaju i obmanjuju. Baš kao u Istočnoj Nemačkoj".

 

Autocenzura

"Štampa laže!", skandira masa. Nešto kasnije Hampel će reći da mu se ne sviđaju te reči. Više voli: "Štampa je Pinokio"; kaže da to lepše zvuči. Obučen u elegantno odelo s prslukom Hampel sedi zavaljen u bistrou u Ilcenu. Uskoro kreće na skupove u Pforchajm i Pasau. U početku mu stranka nije verovala, kaže ovaj bivši novinar, ali sada su mu zahvalni što im je objasnio pravo stanje stvari u medijima.

"Ne, naravno da ne lažu svi novinari. Uvek govorim da nikada nisam radio s urednikom koji cenzuriše vest. Ne ide to tako." Ipak, ima suviše „kolega", kako Hampel naziva novinare, koji imaju "makaze u glavi" i naprosto cenzurišu sami sebe.

Pred bistroom Hampel pali cigaretu. Grupa penzionera prolazi i svi ga kriomice gledaju kao da kažu: „Znamo ovog čoveka odnekud." U tom trenutku Hampel govori o nečemu o čemu „kolege" posebno ćute. "Ne želim ni u kom slučaju da omalovažavam problem, ali očigledno je da su dobar broj tih navodnih požara izazvale same izbeglice, većinom zato što ne poznaju tehnologiju. Iskreno, mnogi od njih verovatno su navikli da u svojim zemljama imaju ognjišta u kućama."

Hampel često koristi reč "iskreno", pa i kada opisuje navodno nemačko pomeranje udesno. „Iskreno, meni to liči na običnu propagandu. Plašite li se desničarske rulje? Ja je nikada nisam video. Mene niko nikad nije napao." Baš čudno.

Hampel je primer nove strategije AfD; obrazovan čovek odrastao na Zapadu koji se godinama pojavljivao u večernjim vestima. Ne bi ga bilo lako obeležiti kao desničarskog agitatora. Sledbenici stranke dobro su ga primili jer sebe smatra reformisanim -- bio je deo sistema, ali je iz toga izašao. Na istoku Nemačke „ljudi su nešto sačuvali", kaže na gradskom trgu u Erfurtu. „Promišljenost i umeće da prepoznaju neistinu. Ljudi su ovde u Erfurtu vrlo osetljivi na to."

 

Verbalna krvoločnost

Činjenica da ljudi s krajnje desnice gaje posebne iluzije o svetu ima mnogo veze s činjenicom da namerno bojkotuju konvencionalne medije i oslanjaju se na sopstvene izvore informacija. U žargonu komunikologije novinari se nazivaju „čuvarima kapije" jer igraju istu ulogu kao srednjovekovni stražari pred vratima grada. Oni odlučuju koje vesti su dovoljno važne i zanimljive da se prenesu čitaocima.

Sve više Nemaca veruje da čuvari kapija tradicionalnih medija prećutkuju važne vesti, na primer o tome da klimatske promene nisu tako strašne, da je evro osuđen na propast, da je nuklearna energija bezbedna, da Amerikanci uništavaju Nemačku i da se Putin bori za trajni mir. Zbog toga Nova desnica traži sopstvene čuvare kapije -- i poklanja poverenje ljudima koji filtriraju poruke i manipulišu njima daleko radikalnije.

Među njima su i tvorci portala freiwelt.net koji uređuje muž jedne poslanice AfD u Evropskom parlamentu i homofobi iz ultrakatoličkog sajta kath.net. Tu su u antiislamski blogeri s portala „Politički nekorektno", samoproglašeni „etnopluralisti" iz Identitetskog pokreta i nacionalistički konzervativci na platformi „Sezession." Da ne spominjemo teoretičare zavere iz internetskih izdanja kuće „Kopp", internetskog radija KenFM i nemačkog ogranka TV kanala Russia Today.

Nekada su gnevni građani morali da pišu pisma urednicima mesnih novina. Ta pisma obično su, ako ih uopšte objave, štampana nekoliko dana kasnije i često su skraćivana. Danas mogu satima da ćaskaju na internetu sa istomišljenicima i odaju se verbalnoj krvoločnosti na brojnim forumima.

No, velemajstor dezinformacija ostaje Luc Bahman. Gotovo svakodnevno ovaj čovek s kuvarskom diplomom i policijskim dosijeom -- privođen je zbog krađe, trgovine drogom i raznih provala -- zasipa svojih dvadeset hiljada pratilaca na Fejsbuku strašnim pričama o izbeglicama. Bahmanova svakodnevica verovatno izgleda ovako: ustaje, pije kafu, pregleda vesti i „lažljive" i savezničke štampe, odabere najgore i onda ih predstavi svojih sledbenicima uz sumorne komentare:

"U Osnabriku je stranac bez vozne karte postao agresivan kad su ga vlasti zaustavile."

"U Špengeu u pokrajini Severna Rajna -- Vestfalija jedan Avganistanac navodno je seksualno zlostavljao dete školskog uzrasta."

"Mnoštvo 'žalosnih incidenata'", rado se šali Bahman.

 

Neobuzdane glasine

Kada je reč o negativnim vestima, agitator bezrezervno veruje "lažljivoj štampi". Zatim preplavljuje svoju stranicu vestima koje se uklapaju u njegov pogled na svet, bilo da su utemeljene na činjenicama ili neobuzdane glasine.

Koliko je stanovništva radikalizovano najbolje se vidi po sve većem broju ljudi spremnih da koriste svoja prava imena, kaže bilefeldski istraživač konflikta Andreas Zik. "Radikalizacija zahteva udaljavanje od većine društva."

Osim toga, kaže Zik, tako poistovećivanje s grupom postaje još jače. Desničarske vođe prepoznale su to i počele otvoreno da pozivaju ljude da se predstavljaju pravim imenima.

"Treba da pobacamo te parazite naglavce u govna. Nezahvalna smrdljiva rulja!", napisao je izvesni Stefan Endling na jednoj od brojnih stranica Fejsbuka usmerenih protiv izbeglica. „Zar Dahau nema logor?", pita Aleks Macke i iza poruke stavlja dva smajlija. Karin Vinš je ispod jednog video-snimka napisala sledeći komentar: „Životinje prvo treba udariti nekoliko puta u usta da prestanu da se deru, a onda ih deportovati." Muškarac po imenu Burt Blajer napisao je čak ovo: „Treba ih sve istrebiti, ionako ničim produktivnim i korisnim ne doprinose društvu."

Nemačka srednja klasa predugo nije obraćala pažnju na radikalizaciju desnice. Skretali smo pogled i oglušivali se na ono što se dešava. Tako više ne možemo. Nova desnica postala je preglasna, a njen uticaj na političku klimu u zemlji prevelik.

Ali i nemačke velike političke stranke snose deo odgovornosti. Povezane u veliku koaliciju, nalaze se u opasnosti da ponove greške iz prošlosti. Pokret iz 1968. stekao je zamah delom i zbog toga što su CDU i CSU previdele potrebu za modernizacijom i društvenim reformama.

 

"Nemačka će preživeti"

Danas se Nova desnica hrani politikom prema izbeglicama koju sprovodi kabinet Angele Merkel. Ta politika do sada nije uspela da se pozabavi zabrinutošću mnogih Nemaca iako spremnost za pružanje pomoći ostaje široko rasprostranjena. "Merkelova nema plan", kaže bivši nemački kancelar Gerhard Šreder izražavajući stav koji većina poslanika SPD i konzervativaca iznosi isključivo iza zatvorenih vrata.

No, najveće nemačke partije povratiće izgubljeno poverenje samo ako se jasno udalje od ksenofobije i nacionalizma i istovremeno se pozabave zabrinutošću da je društvo ranjivo i da ne može da izađe na kraj s problemom. Ako ne bude tako, rekao je nedavno u Briselu nemački ministar finansija Volfgang Šojble, izborni rezultati kao oni skorašnji u Francuskoj neće više biti izuzetak.

Ni političari ni nemački narod ne treba da gaje iluzije o krajnjim ciljevima desničarskih mislilaca i sve većeg broja njihovih sledbenika. Iste ciljeve želeli su da ostvare ljudi kakav je bio Karl Šmit, fašistički mislilac iz doba Vajmarske republike. Šmit je želeo da uništi demokratski sistem kako bi umesto njega nastalo nešto novo, bez obzira kakvo.

Jedna od najpopularnijih slika novog desničarskog pokreta je slika plavokose majke s plavokosim detetom u krilu. Podeljena je na Fejsbuku hiljadama puta. Ispod slike piše: "Nemačka će preživeti i saveznu republiku."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.