Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Psihologija

"Pogrešio sam, pa šta": Kada greške dovode do novih rešenja

Greške u životu mogu da koštaju, ali u nauci i životu one mogu da dovedu do novih rešenja. Zapravo, najvažnija stvar koju deca mogu da nauče jeste da prepoznaju grešku. Nove generacije bi mogle da reaguju na prve znake sopstvenih grešaka, a ne da ih brane ili poriču, već da im pristupe sa radoznalošću ili čak uzbuđenjem. Jer, kao što je Isak Asimov jednom rekao, najuzbudljivija fraza koju izgovaraju naučnici, kada su nadomak velikog otkrića, nije "Eureka", već: "Ovo je čudno..."
Piše Zorica Marković, arhiva Nedeljnika
Datum: 05/04/2019

"Pogrešio sam, pa šta": Kada greške dovode do novih rešenja

Foto: Profimedia

Kažu da će novi Samsungov smartfon razbesneti one koji čuvaju zaostavštinu Stiva Džobsa. To ne bi bilo prvi put jer je Apple i ranije bio „inspiracija" za konkurentsku firmu. Kažu da je sve već izmišljeno, da se samo pozajmljuju ideje iz prirode, a nas uvek iznenadi nešto novo. Već padamo na budući Samsung S6 ili savitljivi Eplov ajfon.

Radoznalost je ubila mačku, ali radoznalost nas je dovela i do Apple-a. I do Samsunga. Kako kažu - bez sanjara, sedeli bismo još u pećinama. Albert Ajnštajn je rekao da nikada ne treba da prestanete da postavljate pitanja. Da nauka nije ništa drugo nego redefinisanje svakodnevnog mišljenja. Činjenice same po sebi ne znače ništa, dok ih ne stavite u kontekst, ili uvežete za neki zakon. I kažete „eureka".

Ali da bi došli do toga, čovečanstvo i istraživači morali su da naprave bezbroj grešaka. Greške u životu mogu da koštaju, ali u nauci one mogu da dovedu do novih rešenja. Zapravo, najvažnija stvar koju možete da naučite jeste da prepoznate grešku. Da napredujete u opažanju neočekivanog.

Ukoliko bih mogla da obezbedim da deca na časovima nauče nešto, posebno na časovima nauke, to ne bi bile neke činjenice", kaže Džulija Galef, osnivač Centra za primenjenu racionalnost. „To nešto bi bilo ono što je fizičar Ričard Fajnam nazivao naučni integritet, spremnost da se posegne unazad i preispitaju vaše omiljene teorije, ma koliko svete bile. Naučni integritet ne znači da ćete sopstvenu tezu braniti do smrti, već da ćete je osporavati do apsolutne istine.

Ali, menjati duh teže je nego išta, to znaju učitelji istočnjačkih veština, jer kad dođe do promene u glavi, onda dođe do promene na terenu. Najteža stvar je ubediti tinejdžera da nije u pravu, kaže jedan profesor prirodnih nauka. Ali, da budemo pošteni, nije to samo stvar tinejdžera. Svi smo zarobljenici greške koja se najdublje i najduže uvukla u način razmišljanja naše civilizacije, zvanoj pristrasnost. Ta greška je naša tendencija da se fokusiramo na dokaze koji potvrđuju naša prethodna očekivanja. Jednom kad se teorija usadi u naš um, naši impulsi rade na tome da se uvere da je istinita, a ne da je opovrgnu. Da li smo isuviše ubeđeni u sopstvenu pamet i logiku da logičke stvari ne dovodimo u pitanje? Tu zapravo počinje doktorat iz filozofije, kad um prevaziđe sebe i istraži izvan onoga što mu je već logično.

Uzmite obične stvari na primer. Istraživači su dokazali da to kako ćemo doživeti govornika zavisi od toga da li nam je prethodno rečeno da je stidljiv ili pun samopouzdanja. To kako ćemo prosuđivati potencijalne akademske sposobnosti nekog deteta zavisi od toga da li verujemo da potiče iz bogate ili siromašne porodice, tj. da li će imati uslove za dalje školovanje. Amerikanci su utvrdili da porotnici stiču utisak o nečijoj krivici ili nevinosti vrlo brzo, i da tada iz te perspektive pristupaju razmatranju dokaza, najviše obraćajući pažnju na one koji će potvrditi taj stav. Predrasude. Svi ih imamo i gospodare svima nama, nekima više, nekima manje. Pitanje je samo kako ih zovemo. Intuicijom, osećajem, predznanjem, ili zaista predrasudom. Nije svaki osećaj predrasuda, ali često nas ograničava na ono što već znamo, pošto iz svega polazimo lično - iz ličnih iskustava, mišljenja, osećaja.

Ono što su veliki umovi hteli da nam kažu je da nam je potrebno da aktivno tražimo znake koji će nam pokazati da li su naše pretpostavke pogrešne, jer sami po sebi nećemo to učiniti. Logika nekad ne treba da bude logična. Jedan takav znak, po predlogu naučnika, jeste osećaj iznenađenja. „Mozak kontinuirano pravi predviđanja", kaže psiholog Danijel Gilbert u svojoj knjizi „Stumbling on Happiness", počev od toga kako zamišljamo da će reagovati prijatelj kad nas vidi ili šta će se dogoditi nakon što udarite čašom o sto ili čak o tome kojom rečju će se završiti rečenica.

Stalno predviđamo, iako uglavnom nismo svesni da to radimo. S druge strane, svet oko nas stalno opovrgava naša predviđanja. „Momenat kad se iznenadimo govori nam da smo očekivali nešto drugo od onoga što smo dobili, čak i kad nismo znali da smo uopšte nešto očekivali", kaže Gilbert.

Upravo taj momenat iznenađenja gura nas napred. Gura nauku napred. Filozof i revolucionar Tomas Kun nazvao ih je svojevremeno „anomalijama", ta zapažanja koja nemaju smisla kad ih posmatrate iz postojeće paradigme. Ali, ona na kraju pomažu da se zameni ta paradigma novom. U 16. veku, neobjašnjivo savijanje na Marsovom putu koje se videlo na noćnom nebu pomoglo je da se obrne geocentrično shvatanje sunčevog sistema u korist heliocentričnog ili čuvenog Kopernikovog.

U 19. i 20. veku, neočekivano brza rotacija Merkurove orbite dovela je do obrta sa zakona Njutnove mehanike u korist opšte terije relativiteta. A kako su i naučnici ljudi, uglavnom ignorišu to što zovemo anomalije, ili se trude da ih objasne. Sposobnost da se odupremo tom iskušenju dovodi do uspeha, kažu stručnjaci.

Psiholog Kevin Danbar proveo je veći deo karijere proučavajući kako naučnici razmišljaju, i utvrdio je da, što je neki istraživač ili naučnik iskusniji, verovatnije je da će se posvetiti tim iznenađujućim rezultatima, umesto da ih ignoriše. Upravo je zato dobro što naučnici u timu pomažu jedni drugima. „Kad se rezultat istraživanja nekog naučnika analizira na sastanku u laboratoriji, ostali naučnici su skloni da se fokusiraju na nedoslednosti u radu i sugerišu alternativne hipoteze ili primoraju naučnike da razmišljaju o novim hipotezama".

Ovaj momenat iznenađenja, ili anomalija, nije primenjiv samo na laboratoriju. Profesor Čarli Toft odlučio je da „pozajmi" ideju o praćenju iznenađenja svoje prijateljice Džulije Galef za svoje časove. Istraživanje je pokazalo da su tokom tromesečja, svi učenici zabeležili 15 momenata u kojima su doživeli „iznenađenje" i za svaki su morali da postave po dva pitanja: zbog čega je ovo iznenađujuće i šta mi to govori o meni lično. Ono što je proizašlo iz eksperimenta, zaista je ohrabrujuće. Deca su u mnogim situacijama shvatila grešku, naučila iz nje i shvatila kako mogu da je spreče. I primene na život, ne samo na nauku.

Ima više primera koje je Toft ispričao Džuliji. Recimo, jedan učenik je napisao da mu je momenat iznenađenja to kad mislite da stižete na aerodrom ranije, ali u stvari, kasnite. Zašto je to iznenađenje: sve ste isplanirali, ali ste imali pogrešnu informaciju o vremenu leta. Šta mi to govori: da pre nego što sve isplaniram, budem siguran da imam prave informacije. Drugi učenik je napisao da je mislio da neće umeti da pleše i da će mu biti teško da nauči nešto novo. „Ali, iznenađenje je jer nije bilo teško, iako sam mislio obrnuto. Šta mi to govori: da to što je nešto novo, ne znači da će biti teško".

Nakon eksperimenta, Toft je pitao učenike da li očekuju da će taj eksperiment da promeni njihovo ponašanje u budućnosti. Oko 70 odsto je reklo da hoće. „Naučio sam da sva moja iznenađenja postoje jer su im prethode pretpostavke fiksirane u mom umu", napisao je jedan učenik. „Grešim češće nego što mislim",napisao je drugi. „Naravno da nisam mislio da grešim. To sam shvatio tek posle greške".

Zastrašujuće je da priznate da ste pogrešili", kaže politikolog Brendan Nihan, koji proučava poricanje. Mnoga njegova istraživanja pokazala su da pomažući ljudima da se osećaju sigurnijima uz „samoafirmacije" - na primer da ih navodite da razmisle o sopstvenim dostignućima na koja su ponosni - ljudi tada postaju spremniji da razmotre argumente koji ruše njihov pogled na svet.

Preimenjujući greške u iznenađenja i dobiti figurativnu pohvalu za to što ih primetite, drugi je način da napredujete. To je ono što vuče nauku napred. I ne samo nauku. Nove generacije bi mogle da reaguju na prve znake sopstvenih grešaka, a ne da ih brane ili poriču, već da im pristupe sa radoznalošću ili čak uzbuđenjem. Jer, kao što je Isak Asimov jednom rekao, najuzbudljivija fraza koju izgovaraju naučnici, kada su nadomak velikog otkrića, nije "Eureka", već: "Ovo je čudno..."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.