Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

"Ovo nije vreme geografskih otkrića, niti borbe za osvajanje novih prostora"

Lišene privrednog i vojnog značaja, uskraćene za demokratske medije, nije ni čudo da su se demokratije širom sveta pretvorile u populističke i, u gorem slučaju, kompetitivno autoritarne režime
Piše istoričar dr Čedomir Antić, arhiva Nedeljnika
Datum: 01/02/2019

"Ovo nije vreme geografskih otkrića, niti borbe za osvajanje novih prostora"

Foto: Profimedia

Naš vek obeležila su velika naučna otkrića. Ako su dva veka - 18. i 19. - bili svedoci dveju velikih tehnoloških revolucija zahvaljujući kojima su u industriju, saobraćaj i svakodnevni život uvedene parna i električna energija, tokom protekle tri decenije dogodile su se dve nove tehnološke revolucije. Informatička era suštinski je započela masovnom primenom kompjutera. Iako su teoretski radovi neophodni za razvoj ove tehnologije izvršeni dvadesetih godina 20. veka, a Hladni rat omogućio njen veliki razvoj, upravo su osamdesete godine omogućile ekonomski bum ove tehnologije. Masovna proizvodnja i posledično pojeftinjenje učinili su kompjutere dostupnim prosečnom stanovniku planete. Tokom devedesetih uspostavljena je svetska mreža i sa njom gigantski pretraživači. Razvoj tehnologije mobilnih telefona i fenomen društvenih mreža dodatno su promenili ljudsko društvo.

Sve se to dogodilo za svega dve decenije.

Tokom manje od četvrt veka - od 1996. do 2018. godine, u svetu u kome stotine miliona ljudi i dalje gladuju ili nemaju vodu za piće, gde milijarde žive u siromaštvu - broj stalnih korisnika približio se polovini (48%) stanovnika. U siromašnim državama taj udeo je nešto manji (41%), ali je u razvijenim državama on dosegao 81% - 4/5! Jedan od programa pomoći najnerazvijenijim državama bio je i proizvodnja i distribucija laptopova čija se baterija puni ručno. Na kurblu! Tehnološke revolucije su dakle ponovo, kao u nekim drugim istorijskim prilikama preskočene ili zaobiđene. Nema struje, ali ima kompjutera. Posledice ovakvog neujednačenog i suštinski neodrživog razvoja u prošlosti su bile složene i teške. Svet je uprkos demokratičnosti interneta i novih tehnologija ponovo suštinski deegalitarizovan. Prema jednom istraživanju, korisnici interneta krajem druge decenije 21. veka su u 83% slučajeva govorili jednim od deset jezika. Ostali jezici, a polovina čovečanstva govori neki od 23 velika jezika, a da ne govorimo o ogromnoj većini od 7.097 jezika koje u ovom trenutku govori hiljadu ili više stanovnika Zemlje, svedeni su na preostalih 17%.

Kompjuteri i internet su svakako jedno od najvećih i najkorisnijih otkrića u istoriji. Omogućili su neslućeni razvoj privrede i masovnu prosvetu. Kao i svako gigantsko otkriće - od Prometejeve vatre do naših dana - i ono u svojoj veličanstvenosti nosi i opasnosti. Osnovi individualizma i demokratije podriveni su tokom prethodnih stotinu godina. Iako je demokratija pobedila totalitarizam u dva svetska i Hladnom ratu, njeni temelji poljuljani su ekonomskom relativizacijom individue (seljenjem industrije u daleke krajeve jeftine radne snage), promenom načina života, smanjenjem porodice, urbanom dezintegracijom društva... Internet je doneo još promena. Tokom proteklih deset godina štampani i stari audio-vizuelni mediji izgubili su najveći deo finansiranja. Većinu medijskih reklama preuzeli su građanima demokratija neodgovorni globalni divovi kakvi su Fejsbuk ili Gugl. Klasični mediji su do sada preživeli ali ih je prilagođavanje vodilo ka komercijalizaciji i estradizaciji. Sadržaji kojima građani pristupaju posredstvom svetskih mreža uglavnom su zabavni. Među njima mnogi banalni - rijaliti programi, koji su zahvaljujući novim tehnologijama mnogim stanovnicima Zemlje postali druga, manje siva, stvarnost.

Lišene privrednog i vojnog značaja, uskraćene za demokratske medije, nije ni čudo da su se demokratije širom sveta pretvorile u populističke i, u gorem slučaju, kompetitivno autoritarne režime. Ovi drugi, nakon što su srušili slobodu medija, ograničili ljudska prava građana svojih država i ostvarili nedozvoljen uticaj na izborni proces, uspostavili su vlast koja samo po malobrojnim karakteristikama i čestim izborima podseća na demokratiju.

I na drugim poljima postignut je značajan napredak. Smatra se da je uspeh naučnika da detektuju gravitacione talase ostvaren 2015. godine jedno od najvećih otkrića našeg doba. Zahvaljujući tom otkriću, nauka će biti u stanju da spozna delove svemira nedostupne najmoćnijim teleskopima. U medicini veliki napredak ostvaren je 2008. godine kada je izdvojen genom pacijenta obolelog od raka, naučnici su došli u priliku da pronađu mutaciju koja dovodi do pojave te opake bolesti. Američki naučnici su 2013. uspeli da izdvoje čestice svetlosti i od njih sačine molekul.

Nezabeležen napredak dogodio se i kad je reč o reprodukciji čovekovih organa i tkiva, a bionička tehnologija u Japanu stigla je do mogućnosti da veštačka ruka može da ima osećaj dodira. NASA, američka agencija za istraživanje svemira, objavila je 2006. da je dokazala postojanje tamne materije koja ispunjava značajan deo svemira, a njeno postojanje je pretpostavljano još od tridesetih godina 20. veka. Gotovo pola veka bilo je potrebno da bude dokazano postojanje do sada najmanje poznate čestice - bozona. Piter Higs doživeo je da postojanje čestice koju je teoretski pretpostavio bude i eksperimentalno dokazano. Konačno, 25. maja 2008. na Marsu je otkriven led. Pokazalo se da je reč o vodi. Bilo je to veliko otkriće koje će verovatno uticati na zamisli o kolonizovanju te planete.

Kad govorimo o otkrićima, 21. vek svakako nije vreme geografskih otkrića, niti borbe za osvajanje novih prostora. Ipak, prva decenija stoleća otvorila je značajno pitanje posedovanja morskog dna. Temu je međunarodnoj politici predstavila najprostranija država sveta, koja se tih godina na velika vrata vratila na svetsku političku scenu. Ruska Federacija postavila je pitanje suvereniteta nad morskim dnom. Razlog za to bilo je pitanje ko će u veku velike potražnje za energentima eksploatisati resurse ispod dna voda čije je najbliže, nekada i jedino kopno, u blizini jedne države, u ovom slučaju Rusije. Poseban problem predstavljalo je Ohotsko more, na Dalekom istoku, koje sa tri strane ograničava ruska teritorija a sa četvrte okean. Pedesetak država polagalo je pravo da eksploatiše sve oblasti dna ovog mora izvan pojasa uz obalu širokog 200 milja. Ruske ekspedicije pošle su u dubine Severnog ledenog okeana ka Arktiku, u Barencovo i Ohotsko more. Na dubini od 2.500 metara stotinama kilometara severno od sibirskih obala geolozi su sakupljali uzorke kako bi dokazali da je reč o jedinstvenom geološkom prostoru koji čini celinu sa kopnom Ruske Federacije.

Takmičenje država oko ovog prostora podsetilo je pomalo na jagmu za kolonijama sa kraja 19. veka. Pred nadležnim ustanovama Ujedinjenih nacija Ruska Federacija je zahtev za uključivanje ovih velikih prostranstava okeanskog dna podnela još 2001. godine. Sjedinjene Države su uz velike napore uspele da odlože tu odluku za deset godina. U međuvremenu su i same, zajedno sa Kanadom, Norveškom i Danskom podnele slične zahteve. Borba, koja je u prvo vreme uključila samo vojne ledolomce i naučne ekspedicije, vodila se oko procenjenih rezervi nafte i gasa od čak deset milijardi tona. Reč je o oko 6,7% svetskih rezervi. Stari kompromisi, osmišljeni posle Prvog svetskog rata, svakako ne bi mogli da zadovolje većinu zainteresovanih država, pošto bi na taj način trećina polarnog dna pripala Ruskoj Federaciji, a čak polovina Danskoj.

Slična, mada manje užarena, rasprava vođena je oko Kaspijskog mora. Tu su se srele države nastale nakon raspada nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i Iran. Izuzev donekle Azerbejdžana, ovi inače bliski strateški partneri imali su da se dogovore oko podele morskog dna sa uverenjem da ispod te najveće zatvorene vodene površine na planeti postoje ležišta nafte i gasa koja se mogu meriti sa ukupnim nalazištima u Sjedinjenim Državama. Pregovori su trajali godinama, a u avgustu 2018. postignut je sporazum u kazahstanskoj luci Aktau. Sporazum je razrešio manje važna pitanja razgraničenja oko vojnog prisustva, transporta, ribolova. Političari su se međutim našli pred teškim pitanjem na koje im nauka ne može dati odgovor. Da li je kaspijska "vodena masa" more ili jezero? Ako je more - a slano je - onda bi zone suvereniteta nad morskim dnom morale da odgovaraju dužini obala - tako bi dobitnik bio Kazahstan, dok bi najmanju teritoriju dobio Iran. Ukoliko bi se ispostavilo da je reč o jezeru, sve priobalne države dobile bi podjednaku teritoriju njegovog dna. Pregovori se naravno nastavljaju, a učesnici su uspeli da dođu do epohalnog zaključka prema kom kaspijska vodena masa "nije ni more ni jezero".


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.