Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svet

Ovo je "Mafija 2.0": Kako izgledaju novi italijanski bosovi

Ovo je nova mafija, umnogome različita u odnosu na klasičnu sliku koju stranci, pa i brojni Italijani, mogu da imaju. Ovde se više ne puca po ulicama, čak ni u Napulju ili Palermu - ili posebno ne u Napulju ili Palermu - već se otvaraju restorani, obnavljaju stare i podižu nove zgrade, turisti smeštaju u lance hotela
Arhiva Nedeljnika, odgovorni urednik Nedeljnika Marko Prelević
Datum: 14/12/2018

Ovo je "Mafija 2.0": Kako izgledaju novi italijanski bosovi

Foto: Profimedia

"Er Faciolaro" izgleda kao svaki drugi restoran u Via di Pjetra, u centru Rima. Oktobar je, najlepši mesec za posetu gradu, pa su izbačeni stolovi čak i u uskoj ulici koja od Fontane di Trevi vodi do Panteona; ispred "Faćolara" stoji tip s bradicom - izgleda kao Italijan, ali kasnije će mi na srpskom reći da je Albanac iz Makedonije - i zove goste na današnji specijalitet, saltimboku u limunovom soku; poneki turista s nogu stuče ristreto pa nastavlja da baza ulicama, konobar je pomalo nervozan što fotografišem stolove i tablu, mada mu ovo nije prvi put da se sreće sa novinarima.

Jer "Er Faciolaro" uopšte nije obično mesto za ručak i večeru. Ovo je, u strogom središtu grada, bio jedan od lokala pomoću kojih su bosovi Kamore prali novac i ubacivali ga u legalne tokove.

To je bilo pre nego što su italijanske institucije za borbu protiv mafije, sa Guardia di Finanza na čelu, zaplenile restoran, zajedno sa još jednim Kamorinim, tu preko puta, "Zio Ciro", i hotelom "Gianicolo", koji je nedaleko odatle, a koji je pripadao mafiji iz Kalabrije, zloglasnoj 'Ndrangeti.

Sva tri restorana trenutno pripadaju državi koja njima upravlja, mada će, kako to obično biva, moj poznanik iz "Faćolara" tvrditi da je posredi neka velika greška.

"Ma nije ovo bilo mafijaško mesto, to izmišljaju novinari", kaže on, sa trinaestogodišnjim iskustvom stanovanja u Rimu. "Mislim, ne znam ja ko je gazda. Nisam ga ni video nikada. Ovde rade 23 čoveka, to su 23 porodice, neće nas valjda sve isterati na ulicu..."

Ovo je nova mafija, umnogome različita u odnosu na klasičnu sliku koju stranci, pa i brojni Italijani, mogu da imaju. Ovde se više ne puca po ulicama, čak ni u Napulju ili Palermu - ili posebno ne u Napulju ili Palermu - već se otvaraju restorani, obnavljaju stare i podižu nove zgrade, turisti smeštaju u lance hotela. Ovde je mafija sada, u Rimu i gore u gradovima na severu, a ne više u opasnim krajevima na jugu ili u proslavljenom Korleoneu. Ovde je mafija uspela da se toliko kamuflira da je 'Ndrangeta, tačnije njeni klanovi Kolućo-Akino i Piromali-Beloko, sagradila i veći deo svetske izložbe Expo 2015. u Milanu, kao i šoping-molove na aerodromu Malpensa i još nekoliko u milanskim predgrađima, tako što su preuzimali posrnule građevinske kompanije, ubrizgavali im kapital i dobijali poslove legalno na tenderu, pošto ih niko ne bi otkrio.

 

Koza nostru i dalje čini 13 porodica. To je organizovana piramida, i kada je na vrhuncu moći, ona može da se meri sa državom


Ovde je mafija pred očima turista i običnih Italijana, koji nemaju pojma da kupuju u mafijaškim prodavnicama i da odsedaju u mafijaškim hotelima.

Ovde se ne plaše učestalih zemljotresa samo zbog žrtava, nego zato što mafija uđe u posao obnove, i onda zgrade nikada ne budu obnovljene.

Ovo je "Mafija 2.0", i Italija ima ozbiljan problem s njom. Ali, još važnije, i ozbiljan plan kako da je pobedi.

Rikardo Gvido, savetnik Odbora za borbu protiv mafije u italijanskom parlamentu i najbliži saradnik poslanice Laure Garavini, osnivača organizacije "Mafia? Nein, danke!" ("Mafija? Ne, hvala!"), objašnjava da pored "tri i po" tradicionalne mafije u Italiji (Koza nostra sa Sicilije, 'Ndrangeta iz Kalabrije, Kamora iz Kampanje i danas posrnula, obezglavljena, neuticajna Sakra Korona Unita iz Pulje), danas postoji i mafija u Rimu, nezavisna od kupola sa juga, a da kraci kriminalnih organizacija sežu ne samo svuda po Italiji već i po drugim zemljama. Garavini i Gvido proslavili su se, u stvari, baš u Nemačkoj, kada su se vlasnici italijanskih restorana pobunili protiv plaćanja reketa mafiji iz domovine i po ugledu na kolege iz Palerma pokrenuli organizaciju koja bi ih štitila.

"U poslednjih nekoliko godina nisu zabeležena ubistva novinara, sudija ili tužilaca, jer je mafija promenila svoj modus operandi. Manje ubijaju, ali to ne znači da su manje snažni; naprotiv, njihove veze sa politikom i sa političarima su snažnije. Nova mafija ne pokušava više da zaplaši da bi vladala, već da korumpira, potplati, utiče na sve druge načine", objašnjava Gvido.

Prelomni trenutak u borbi protiv mafije, na koji se vraćaju svi moji sagovornici, bio je ubistvo legendarnih tužilaca Falkonea i Borselina 1992. godine.

Đovani Falkone stradao je 23. maja na putu između aerodroma Palermo i grada, kada je automobil u kojem je bio sa suprugom Frančeskom Morvilo i još troje policajaca naleteo na eksploziv. Detonirao ga je korleoneze Đovani "Svinja" Bruska, koji je na duši - kada bi takvi ljudi imali dušu! - nosio najmanje stotinu ljudi.

Ni dva meseca kasnije, 19. jula, Falkoneov prijatelj i verni saradnik Paolo Borselino stradao je od automobila-bombe nadomak kuće njegove majke u Via D'Amelio u Palermu, skupa sa još pet policajaca.

Bio je to momenat u kojem je država, a ne samo hrabri pojedinci poput njih dvojice, odlučila da je bilo dosta. Bila je to vododelnica između stare i nove Italije, starog i novog tužilaštva i istrage, dani posle kojih ništa više nije bilo isto.

Rikardo Gvido opisuje kako se Mafija pretvorila u Korporaciju Mafija.

"Posle ubistva Borselina i Falkonea, pali su brojni šefovi Koza nostre i to je omogućilo 'Ndrangeti da preuzme posao. Potpuno je jasno da su oni sada lideri u čitavoj Italiji, pa i šire. Imaju i najviše novca, pošto uglavnom oni rade trgovinu drogom. Ali još jedna stvar se promenila: putevi droge sada manjim delom idu preko italijanske teritorije, a mnogo više kroz druge velike evropske luke, poput Amsterdama i Hamburga. Slikovito rečeno, srce mafije je i dalje u Kalabriji, ali njeni mozak i ruke su u čitavoj Evropi. Oni su jednostavno morali da se promene kada su izgubili naklonost građana."

 

Refren koji svi ponavljaju je da je mafiji stalo isključivo do profita. Zato je jedan od najvećih udaraca koji mogu da im se nanesu zaplena dobara i "usluga", kao što je to slučaj s onim rimskim restoranima i hotelima


Nisu samo ubistva zvaničnika okrenula narod protiv njegovih "zaštitnika", bilo voljnih ili nametnutih. Marta 2004. u kvartu Forćela u Napulju, tokom obračuna dva rivalska klana Kamore, metkom u potiljak pogođena je četrnaestogodišnja Analisa Durante. Preminula je posle nekoliko dana u komi, a bes običnih građana - od kojih su mnogi radili za mafiju - bio je toliki da su od tada puškaranja po ulicama, u kojima bi mogli da stradaju prolaznici, postala prava retkost, mada su brojke i dalje okrutne: među 800 nedužnih građana koji su stradali od mafijaškog metka samo zato što su se u pogrešno vreme našli na stradi, bilo je više od osamdesetoro dece.

"Sanjam da pobegnem odavde, da odem negde gde se deca smeju, daleko od Forćele", napisala je Analisa u svom dnevniku. Njen život, njen dnevnik i njena sahrana bili su inspiracija Robertu Savijanu da napiše bestseler Gomora, kojim je razotkrio načine delovanja kampanjske mafije.

"Mafija je od tada intenzivnije počela da ulaže u nekretnine, u turizam, restorane, građevinska preduzeća. Da ubacuje prljavi novac u legalne tokove. Da pobeđuje na legalnim tenderima", priča Gvido za Nedeljnik. "I još važnije - da sarađuje i da se ujedinjuje."

Građanski otpor pobedio je i u Palermu, mada nije bilo lako. Vlasnici restorana koji su redovno bili reketirani sastali su se pre oko dve i po decenije i odlučili da se oslobode. Prvi među njima, Libero Grasi, platio je to svojim životom. Ali nisu mogli da ubiju baš svakog gazdu. Danas u Palermu postoje čitavi kvartovi kafića i restorana na čijim vratima stoji plakat "No pizzo", što u slengu označava da ne prihvataju reket.

Jedan od najvećih problema jeste to što je mafija ujedinjena, ali antimafija - nije. Doskora ni italijanski sudovi i tužioci nisu sarađivali previše - mislilo se, jednostavno, da je mafija samo na jugu, i tužioci na severu, uključujući i Rim, nisu bili ni osposobljeni za istragu mafijaša, niti su umeli da pričaju sa "pokajnicima". To se polako menja, a početak je pravni okvir. U Pravnoj akademiji, instituciji koja je osnovana pre desetak godina, i koja sada podučava i srpske kolege, svake godine prave se kursevi koje pohađaju sve sudije. Poenta je da se sudijsko obrazovanje nikada ne završava: tužioci sa juga će podučavati svoje kolege sa severa kako se vodi istraga i kako se ispituju osumnjičeni.

Masimo Karminati proslavio se upravo takvim načinom rada. Čovek kojeg zovu "poslednji kralj Rima" - šta bi o tome mislili Romini asovi Falkao iz osamdesetih ili, još važnije, Frančesko Toti? - jedini je koji je uspeo da premosti jaz između terorizma i mafije. Sedamdesetih i osamdesetih, dok su trajale italijanske "Anni di Piombo", olovne godine, Karminati je bio član desničarskih terorističkih organizacija, "crnih brigada", uvezanih sa masonerijom i sa Banda della Magliana, kriminalnom organizacijom iz Maljane, gradića nadomak Rima. Karminati, od 1981. bez jednog oka, na vreme je shvatio da se vremena menjaju, okanuo se oružja, infiltrirao u legalno i za kratko vreme postao toliko moćan da godinama unazad nije morao da koristi nasilje kako bi ispunio svoje ciljeve. Njemu su se priklanjali i njemu se klanjali političari, opštinari, gradonačelnici, sekretari, predsednici fudbalskih klubova uz čiju je svesrdnu pomoć nameštao utakmice.

Danas je Karminati u zatvoru. Najjače ime koje je na slobodi jeste ono o kojem već godinama nema nikakvih vesti. To je Mateo "Dijabolik" Denaro, novi lider Koza nostre (nakon hapšenja Bernarda Provencana 2006. godine), o čijim se kretanjima ne zna gotovo ništa. Ali Italijani više nisu toliko naivni da pomisle da je Karminati doživotno zatvoren ili da je Denaro mrtav, i to što ne postoji dokaz o tome ne znači da ne upravljaju svim poslovima.

Pitam Gvida, kao i ostale stručnjake, za veze između italijanske i balkanske mafije. Ovde, naravno, prave razliku: mafija u klasičnom smislu te reči na Balkanu ne postoji. Mafija funkcioniše tamo gde države nema ili gde je tradicionalno ukorenjena: u Italiji, Rusiji, Kini, Japanu i Nigeriji.

Direzione Nazionale Antimafia (DNA) nalazi se u Via Giulia, na obali Tibra, u zgradi u vlasništvu Vatikana koja je - eto još simbolike - skoro tri veka, od 1600. pa do 1887. godine bila zatvor, sa 200 mesta za muškarce i još stotinu za žene. Dugačkim hodnicima kojima su nekada prolazili zatvorenici danas špartaju ljudi u odelima, namerni da neke nove prestupnike smeste iza nekih drugih rešetaka. Tamo razgovaram s trojicom eksperata, trojicom naslednika Đovanija Falkonea.

Najpričljiviji među njima je Mauricio de Lucija, čija je specijalnost Koza nostra. On je već 18 godina u DNA, koja čini neku vrstu spone između policije i pravosuđa, a ukupno četvrt veka bori se protiv mafije, prevashodno sicilijanske. Svi njihovi poduhvati, kaže, počivaju na četiri stuba:

- Potraga i hvatanje velikih bosova koji se skrivaju godinama;

- Shvatanje da nije dovoljno uhapsiti bosove, već da oni moraju da budu izolovani. Ne sme im se dozvoliti da vode svoje poslove iz zatvora, zbog čega je Italija osmislila sistem "tvrdih" zatvora. Za okorele mafijaške bosove moraju da važe pravila mnogo stroža od onih u običnim zatvorima i za obične zatvorenike. I ne sme da bude nikakvog popusta prema njima;

- Praćenje novih "pomeranja" među mafijašima i pokušaji da se osujeti ukrupnjavanje, osvajanje teritorije i stvaranje novih, snažnih bosova;

- Napad na imovinu i teritoriju mafijaša, na ono do čega im je najviše stalo.

 

Mafijaš se ne plaši zatvora. Mafijaš se plaši samo glasa naroda. Ako ne uspeju da vas potkupe, i ako ne uspeju da vas zastraše, oni će dići ruke


Najviše saznanja inspektori dobijaju od "pokajnika", bivših mafijaša koji su odlučili da promene dres i da se svrstaju na pravu stranu zakona. Svaki istražni sudija mora da bude i psiholog, da prodre u suštinu, da shvati da li su saznanja koja mu "pokajnik" nudi istinita, i da, ako jesu, kasnije uradi sve da zaštiti njega i njegovu porodicu. Po italijanskim zakonima, sama pripadnost organizovanoj kriminalnoj grupi, dakle bez ikakvih dokaza o umešanosti u krivično delo, nosi kaznu i do 12 godina zatvora, što znači da postoji određeni broj onih koji bi prebegli. Pa ipak, sve je to dvostruka igra, pošto i mafija redovno pokušava da vrbuje svoje ljude među sudijama, novinarima, političarima.

"Koza nostru i dalje čini 13 porodica. To je organizovana piramida, i kada je na vrhuncu moći, ona može da se meri sa državom. Kada slabi, kao prava hobotnica, pokušava da se reorganizuje", objašnjava De Lucija, koji živi s glavom u torbi skoro tri decenije.

Nešto severnije od Sicilije caruje 'Ndrangeta. Na nacionalnoj televiziji, novinarka državnog kanala Rai Uno odlazi u opštinu San Luka, u kojoj već šest godina ne postoji gradonačelnik, a poslednje tri mafija ne dozvoljava da se organizuju izbori. Niko ne želi da priča sa novinarima, iza zatvorenih škura dobacuju joj da je "k..va" i da "ide kući". Tek jedan jedini čovek pristaje da stane ispred kamera.

"Kako to mislite - nemamo gradonačelnika? Stvarno?", tobože se čudi. "Ozbiljno, nisam imao pojma. Znate, ja gledam samo svoj posao i svoju porodicu. Predlažem vam da i vi to radite."

Ovo su krunski dokazi da mafija funkcioniše tamo gde nema države, potcrtava Marko del Gaudio, zadužen za međunarodnu saradnju u DNA, ali najveći poznavalac nepočinstava kalabreza. On govori i o tome koliko je važna "prekogranična saradnja" država, pošto to mafija odavno radi.

"Italijanski kriminalci su ranije često bežali u druge evropske zemlje i tamo doslovno započinjali nove živote. Niko nije mogao ni da ih uhapsi, a kamoli da im zapleni imovinu. Trgovci drogom - a to je i dalje najunosniji posao - osećali su se sigurno kada bi prešli granicu. Sada se, najzad, stvari menjaju, i oni ostaju bez tog simbola. A znamo da je mafija sva od simbola", govori Del Gaudio za Nedeljnik. "Potpuno je paradoksalno bilo da smo u Evropi imali slobodno kretanje ljudi i kapitala, ali ne i saradnju među tužilaštvima ili sudovima."

Del Gaudio je jedan od onih koji otvoreno govori o značaju Balkana, kroz koji prolaze barem dve rute krijumčarenja droge iz Severne Afrike i iz Azije. Između ostalog, Italija i zato ima interes da što više pomogne Srbiji u poglavljima 23 i 24, kao i da potpiše ugovor sa Srbijom, i drugim zemljama, o stalnoj razmeni informacija. Saradnja sa Tužilaštvom za organizovani kriminal u Srbiji već je počela.

U bazi italijanske DNA nalazi se 1.600.000 ljudi i 1.110.000 dokumenata. Koliki je to broj pokazuje i poređenje sa Europolom (koji prati oko 50.000 pravnih i fizičkih lica) i Interpolom (koji ih ima nešto više od 160.000). Sve počiva na potpuno novom informacionom sistemu, nekoj vrsti "Gugla za mafiju", koji gotovo u sekundi pretražuje sve podatke i pronalazi veze koje običan policajac, pa ni istražni sudija, ne bi mogao, koje potom analizira i arhivira više od 250 zaposlenih u DNA. Recimo, od rutinske kontrole jednog automobila u Palermu za svega nekoliko trenutaka dolazi se do podatka da je taj isti automobil pre dva meseca zaustavljen na drugom kraju Italije, u Trstu, da je njime tada upravljao čovek koji je već osuđivan za šverc droge, a da je vlasnik automobila oženjen Kolumbijkom, što predstavlja još jedan razlog za dizanje obrva u istrazi - kako bi ojačali veze i povezali se porodično i krvno sa izvorom narkotika, mafijaši sve više stupaju u brakove sa Kolumbijkama. Odatle do sudskog naloga za pretres ne prođe mnogo vremena. Italija je čitav ovaj sistem poklonila Srbiji.

Profesor Alesandro Ćeći jedan je od najboljih poznavalaca mafije u Italiji, i posvetio je život borbi protiv mafije i terorizma sa katedre. U danu kada razgovaramo, uhapšen je 21 službenik grada Rima, koji su bili povezani sa novom rimskom mafijom, kao i 230 pripadnika 'Ndrangete zbog trgovine drogom. Reklo bi se da je zadat veliki udarac mafiji, ali profesor Ćeći zadržava skeptičnost.

"Država često ima utisak da je uradila nešto veliko, a jedino što uradi je da se pojavi neki novi bos. Baš kao što se dogodilo sa Provencanom. Mafija u svojoj suštini ugrožava državu. Ona je parapolitička organizacija koja želi da zameni državu i da se bavi politikom. Tamo gde ne funkcioniše pravna država i sistem, tamo nastupa mafija. Sin vam nema posao? Ništa ne brinite, mafija će mu ga naći. Ćerka je završila fakultet i radi za mizernu platu? Budite sigurni da će joj mafija pomoći. Oni će vam pomoći i da se lečite, i da studirate, ona će vas zaštititi. Naravno, tako ćete pripadati njoj. Jedini način za dugoročno uspešnu borbu protiv mafije jeste da kontrolišete svu teritoriju stalno. A to mnoge države, od Italije do Rusije, ne rade. Tamo nema stalne veze između vlade i vladavine prava."

Ćeći stavlja balkansku mafiju među nove fenomene, baš zbog rata, ali i velikog uticaja navijačkih grupa na kriminalne organizacije, i obrnuto.

 

U bazi italijanske DNA nalazi se 1.600.000 ljudi i 1.110.000 dokumenata


"Za razliku od italijanske mafije, koja je nastala u 19. veku, balkanske kriminalne organizacije - budite pažljivi da ih ne nazovete tako lako mafijom, jer im nedostaje 'kupola' - nastaju posle 1989. godine i tesno su vezane za rat. U Srbiji je došlo do velike militarizacije, pa je na neki način srpski organizovani kriminal nadogradnja, evolucija onog ruskog. Baš kao što je u Rusiji prvobitnu mafiju napravio KGB, tako je ona u Srbiji i drugim balkanskim zemljama počela da buja uz podršku države."

Refren koji svi ponavljaju je da je mafiji stalo isključivo do profita. Zato je jedan od najvećih udaraca koji mogu da im se nanesu zaplena dobara i "usluga", kao što je to slučaj s onim rimskim restoranima i hotelima.

"Mafijaš se ne plaši zatvora. Mafijaš se plaši samo glasa naroda. Ako ne uspeju da vas potkupe, i ako ne uspeju da vas zastraše, oni će dići ruke", govori Tatjana.

Da bi svi napori ljudi sa kojima je Nedeljnik razgovarao uopšte dali krajnji rezultat, neophodno je da sudstvo bude nezavisno. Đovani Lenjini, potpredsednik Visokog saveta sudstva, a faktički njegov prvi čovek - formalno, predsednik ovog tela je i predsednik Republike Italije - navodi da su najveći izazovi borba protiv korupcije, kao i efikasnost sudstva, koje stvara poverenje građana u njega. Visoke plate sudija, što jeste slučaj u Italiji, jesu neophodan ali ne i dovoljan sastojak ove teške jednačine.

No glavna promena je ona u glavama: u Italiji se o mafiji govori, glasno i jasno, i više nema nedozvoljenih imena, niti tema koje mediji ne smeju da pokriju. Neki će, naravno, hrabrost skupo prodati: Roberto Savijano već godinama ima pratnju policije, ali čak petoro novinara u Rimu stalno je sa telohraniteljima, pošto su izveštavali o poslovima nove, unapređene, modernizovane mafije. Kao u popularnoj psihologiji, kaže Rikardo Gvido za Nedeljnik, prvi korak ka rešavanju problema je prihvatiti da imate problem. A Italija je to uradila 1992. na grobovima sudija Falkonea i Borselina.

Tek posle toga čekaju vas krv, suze i znoj.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.