Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

Nova YU mitologija: "Trabunjanje naših emocija ili racionalno pitanje šta je moglo da bude?"

Ljudi odrasli u Jugoslaviji probudili su se u dvehiljaditim sa različitim inventarom devedesetih godina. Deo njih bili su tranzicioni luzeri koji su već bili sredovečna populacija nepotrebna u tranziciji. Drugi deo se dočekao na noge i zamenio "Prve petoletke", "IMR-ove" novim pozicijama u austrijskim i nemačkim firmama. Ali i jednima i drugima trebala je porcija nekadašnjeg života koji je bio zavodljiv i bezbrižan
Piše Branko Rosić
Datum: 30/11/2018

Nova YU mitologija: "Trabunjanje naših emocija ili racionalno pitanje šta je moglo da bude?"

Fotografije: Profimedia

U svim ispovestima ljudi koje sam intervjuisao stoji zajednički imenitelj - da se Jugoslavija lako raspala a da smo zauzvrat dobili veliko ništa. Ili što bi pre nekoliko godina rekla srpska rediteljka, "prodali smo carstvo za đinđuve".

A ta njena smrt pokazaće se mnogima kao prerana, i iznad svega tragična. I to ne odmah pošto su njen prestanak života konstatovali aparati na mirovnim konferencijama u Mastrihtu i po prestonicama tadašnjih republika, uskoro država.

 

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

 

Imao sam prilike da šetajući i radeći u regionu shvatim da je Jugoslavija počela svima da nedostaje. Čak i onima koji su bili ironični prema njoj. Recimo, grupa Lajbah iz Slovenije. Kada sam gostovao u TV emisiji Zorana Panovića, jedna od tema bio je upravo moj intervju sa članom tog ljubljanskog benda koji je na pitanje o Sloveniji kao najmodernijoj republici bivše YU, odgovorio: "Jugoslavija je sama po sebi bila moderna zemlja."

 

EP u košarci, kada su se u finalu sudarile Slovenija i Srbija, bilo je dokaz da je sport najveća mirnodopska žrtva raspada SFRJ

 

Panović me je upitao: "Da li u Lajbahu sada osećaju neku vrstu griže savesti jer su bili proglašeni jednim od subverzivnih delova 'ešalona' koji je nagrizao Jugoslaviju?" Čak se i u dokumentarcu koji je prikazan u Beogradu, a reč je o njihovom gostovanju u Severnoj Koreji, na trenutak pojavi isečak valjda CNN-a koji kaže da je Lajbah rasturao Jugoslaviju, što je pretenciozno jer kako treću najmoćniju armiju sveta mogu pobediti četiri Slovenca u lovačkim uniformama koje se priviđaju kao nazi dresscode.

Okej, ako i uzmemo da je Lajbahu sada žao Jugoslavije, uverio sam se da oni u tome nisu usamljeni. Ta nostalgija za Jugom je velika. To nije nikakvo trabunjanje i inventar naših emocija iz letovališta i suza za koktom, Vučkom, bajaderama... već racionalni popis šta je bilo i šta bi moglo biti. Radeći prilog o Jugotonu (danas Croatia Records) proveo sam nekoliko dana u Zagrebu. Slušao sam priče o slavnoj prošlosti diskografskog džina i iz nje pamtio podatke. Pa i statističke, a oni kažu da su tiražni pevači prodavali po nekoliko miliona singl ploča. Kada sam to izneo u istoj toj emisiji Zorana Panovića, on je rekao da je to vreme pre interneta, što bi značilo da su ljudi u nedostatku Tvitera i Fejsbuka vrteli singliće na 45 obrtaja.

 

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

 

Uzvratio sam: "Ali milion nečega, bilo čega milion, to je mnogo i u eri interneta." Recimo, imati milion pregleda na Jutjubu vas svrstava u megauspešnog autora.

Pošto sam izašao iz Jugotona - te fabrike snova nekadašnje Jugoslavije, nastavio sam da prikupljam dokaze o potrebi za ondašnjim velikim tržištem. Pre nego što opišem to dalje registrovanje racionalne jugonostalgije - taj isti eks-Jugoton, a sada Croatia Records izdao je novi album Zdravka Čolića u koprodukciji sa beogradskim PGP RTS-om.

 

Idealizacija i bildovanje seksepilom buržoaske Jugoslavije je jedan krak jugonostalgije koji ne pripada ediciji "kokta - bajadere - Bijelo dugme - Čola". Onaj drugi krak pripada današnjim klincima

 

Posle Lajbaha, radio sam intervju sa pesnikom iz Mostara Markom Tomašem i on je pričao da je njemu zajednički prostor ideja veći od realnog prostora s granicama. Zorana Predina iz Lačnog Franca (Maribor) intervjuisao sam i pitao ga takođe o Jugoslaviji, i on je rekao: "Danas nama vlada neobrazovana većina, koju je zapadni marketing pretvorio u poslušne birače na izborima. Ili nekritično veruju vlastitim nacionalistima, kojima treba konstantan sukob, ili TV reklamama u kojima ljude navikavaju na svoje proizvode.

Činjenica je da je mnogim srodnim dušama danas nazvani region ostao u svesti kao duhovna domovina, u kojoj postoje stvari koje ljudima mnogo znače. Nacionalisti se opravdano plaše duhovne jugonostalgije, koja u sebi nosi pozitivne stvari nekadašnje federacije. Klinci ne padaju na stare finte, pa su zbog toga imuni na nacionalistička s.anja. Balkan je prepun ljepota. Ako govoriš i razumiješ jugoesperanto, utoliko bolje", izjavio je Predin.

Kićo Slabinac, hrvatski pop pevač koji je devedesetih ovde bio doživljavan kao jastreb HDZ-a, u jednom fantastičnom restoranu u zagrebačkom predgrađu pričao mi je da smo napravili strašnu grešku rasturajući Jugoslaviju. Kada bih bio pretenciozan, doživljavao bih svoj diktafon kao ispovedaonicu u koju su se slila oplakivanja za bivšom državom.

 

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

 

I slovenački muzičar Gramatik, koji je napravio svetsku karijeru, rekao mi je da nije jugonostalgičan ali da ne može raditi u toliko maloj zemlji kao što je Slovenija i da je srećan što je napravio angažman u Njujorku.

Sve te pritužbe na zipovana tržišta post-YU država ne potpadaju samo u muzički žanr, već i u sportski. Onaj žal za "čileancima", za tom generacijom omladinskih svetskih prvaka u fudbalu, nije se do danas izlizao. Sve te projekcije iz žanra "šta bi bilo kad bi bilo", tačnije da nisu bile sankcije i da je YU otišla na EP u Švedsku, nisu prestale. Kada je nešto kasnije Hrvatska postala treća reprezentacija na svetu, taj krik za jedinstvenom Jugom koja bi se prošetala Mundijalom otišao je u večnost.

EP u košarci, kada su se u finalu sudarile Slovenija i Srbija, bilo je dokaz da je sport najveća mirnodopska žrtva raspada SFRJ.

U prvim godinama novog "oslobođenja", posle 2000, granice se nisu počele topiti kao bajadere, ali su postale poroznije kao smoki. Došlo je do spore i uske cirkulacije stvari koje su preskakale državne granice ne bi li utolile žeđ i glad koju su prozrokovali sentimenti. I upravo će smoki, kokta, bajadere biti ona prva porcija jugonostalgije. Uslediće muzika, filmovi... Ljudi odrasli u Jugoslaviji probudili su se u dvehiljaditim sa različitim inventarom devedesetih godina. Deo njih bili su tranzicioni luzeri koji su već bili sredovečna populacija nepotrebna u tranziciji. Drugi deo se dočekao na noge i zamenio "Prve petoletke", "IMR-ove" novim pozicijama u austrijskim i nemačkim firmama. Ali i jednima i drugima trebala je porcija nekadašnjeg života koji je bio zavodljiv i bezbrižan. Otuda su krenuli svi ti elementi nekadašnjeg života oličeni u pesmama i prehrambenim proizvodima "Made in YU". Splitska grupa Magazin napunila je četiri puta Sava centar u martu 2001.

 

Kićo Slabinac, hrvatski pop pevač koji je devedesetih ovde bio doživljavan kao jastreb HDZ-a, u jednom fantastičnom restoranu u zagrebačkom predgrađu pričao mi je da smo napravili strašnu grešku rasturajući Jugoslaviju. Kada bih bio pretenciozan, doživljavao bih svoj diktafon kao ispovedaonicu u koju su se slila oplakivanja za bivom državom

 

Nekako u isto vreme nekoliko nas počelo je da slaže Leksikon YU mitologije - taj bukvar jugonostalgije očišćen od patetike i spravljen kao jedinstveni spomenar jugoslovenske pop kulture od filma "Slavica", preko fiće, pa do Čolića koji je spojio hrvatsku i srpsku produkciju nosača zvuka. Tada se HTV prvi put uključio u neki hepening u Beogradu koji na prvi pogled nije imao veze sa politikom. U CZKD-u su autori Leksikona, pa i ja, bili uključeni u program Hrvatske televizije u kojem smo pričali zašto smo se odmetnuli po simbolima pop kulture nekadašnjeg Diznilenda samoupravnog socijalizma.

Usledila je turneja Bijelog dugmeta u kojoj je jugonostalgija izašla ponosno na svetlo skupivši, na BG Hipodromu, tih godina najveći broj ljudi na nekom open air rok spektaklu, i to u Evropi. Bilo je tu petokraka i još koječega što je cepalo rožnjače onih koji su se gadili nekadašnje SFRJ.

U svim tim sentimentima postoji za mnoge jedna nepravda. Da se ta Jugoslavija i jugonostalgija lociraju i oročavaju u periodu SFRJ, a da se ona Kraljevina YU gotovo i ne spominje. To umnogome demontira Dragan Bjelogrlić sa svojim prikazima građanske klase pre nego što su došli "likovi iz šume" i kresnuli sve te balerine na opijumu.

Idealizacija i bildovanje seksepilom buržoaske Jugoslavije je jedan krak jugonostalgije koji ne pripada ediciji "kokta - bajdere - Bijelo dugme - Čola". Onaj drugi krak pripada današnjim klincima. Onim balavcima rođenim daleko posle Jugoslavije i bratoubilačkog rata iz devedesetih. Jedan od urednika Leksikona YU mitologije Đorđe Matić poslao mi je uoči pisanja ovog teksta horsko pevanje hrvatskih tinejdžera na koncertima srpskih pop zvezda u Zagrebu i Splitu. Isto to se dešava sa rasprodatim nastupima Severine, Džibonija, Tonija Cetinskog...

Na kraju postoji i jedna bizarnost. U svim dokumentarnim filmovima, pa i tekstovima koji su se bavili raspadom Jugoslavije, kao nulta tačka čitavog strašnog sukoba navedeni su fudbalski stadioni. Onaj u Maksimiru, na onoj čuvenoj utakmici Dinama i Zvezde, označen je kao starter svih grozota koje će se destiti.

 

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.