Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Magazin

"Deca nas ne uče život, ali nam pomažu da shvatimo zašto smo živi"

Očinstvo je od mene stvorilo muškarca. Odgajajući sina naučio sam da volim nekoga, da istinski volim nekog drugog. Naučio sam da preuzmem odgovornost, da postupam potpuno nesebično i da, ponovo i zauvek, volim, kaže popularni pisac Toni Parsons
Datum: 01/03/2019

"Deca nas ne uče život, ali nam pomažu da shvatimo zašto smo živi"

Foto: Profimedia

Uvek se iznerviram kad mi kažu da je moj prvi brak bio neuspeh.

Neuspeh - ko to kaže? Neuspeh! Šta, samo zato što me je ona na kraju zamrzela iz dna duše, to želite da kažete? Samo zato što mi je najbolja prijateljica postala najgori neprijatelj, zato što me je godinama blatila i zato što pljune kad god čuje moje ime?

Vi to zovete neuspehom?

Pa dobro, jeste, očigledno je prava katastrofa.

Ali, ima tu još nešto. Rodio nam se sin, i bio je sjajan klinac - a i dalje je sjajan. Sve vreme je bio sjajan. Bio je prelepa beba. Bio je sladak dečkić. Bio je divan mladić. Brak iz kog nastane neko takav nije neuspešan.

Bila je to ljubav na prvi pogled. Njegova bleda lepota oduzela mi je dah. Taj plavokosi lutak bila je blag, dobroćudan i radoznao, nikuda nije išao bez svetlosnog mača iz Povratka džedaja, zadivljeno je gledao svet oko sebe krupnim plavim očima boje kutija za poklone u "Tifaniju." Obožavao sam ga. Da li je brak koji ga je stvorio od samog početka bio osuđen na propast? Verovatno jeste. Ali neuspeh s njim nije imao nikakve veze.

Dok je stasavao, moj sin nije bio svetac. Svi mi malo poludimo kada nam osvane trinaesti rođendan. No, sve u svemu, kao beba, kao dečak i sada kao muškarac, bio je i ostao ljudsko biće koje poboljšava svet. Šta god svet mislio - šta god moja bivša žena mislila - taj brak nije bio neuspešan. Zbog dečaka.

Nije najvažniji ispit braka pitanje jesu li se supružnici razišli li su ostali zajedno. Znam dosta groznih brakova u kojima su muž i žena ostali zajedno i verovatno će ostati zauvek. Uspeh ili neuspeh svake veze meri se time kakva su ispala deca.

Prema tome, bez izvinjavanja, bez kajanja i na kraju bez neuspeha. No, kad se brak raspadne, a došla su deca, uvek postoje sumnje. Nešto nas tišti kad se probudimo usred noći i nikad nas ne napušta. Mene to i dalje tišti.

Da li sam s dvadeset pet godina bio premlad da postanem otac?

Imam prijatelja koji je na sve velike hemijom natopljene žurke krajem dvadesetog veka dolazio prvi, a odlazio poslednji. Sedamdesetih godina gutao je spid s pankerima. Početkom osamdesetih šmrkao je koku u svakom pomodnom toaletu u gradu. Od njega sam prvog slušao o lekovitoj moći ekstazija. Dok sam ja čekao na kiši pred kapijom škole mog sina, moj prijatelj bio je urađen i razvaljen na zlatnom pesku Ibice i grlio je svakog živog.

"Moraš ovo da probaš", rekao mi je pružajući mi kutiju šibica s dve bledoplave tablete prve generacije čistog blaženstva. "Samo se postaraj da sutra ne moraš ništa da radiš.".

Dugo sam zurio u te tablete jer, kad donesemo dete na svet, sutradan uvek moramo nešto da radimo.

To je potpuno prirodno.

To najbolje pamtim iz vremena kada sam na polovini treće decenije postao otac. Rano očinstvo delovalo mi je potpuno, zapanjujuće prirodno. Kao da mi je sama Majka priroda bacila kosku. Kao da sam stvoren za očinstvo. I nisam mario što čitav svet izvija počupane obrve.

S tačke gledišta razboritog obrazovanog pripadnika srednjeg staleža, naravno, očinstvo u tako mladim godinama je glup potez. Stalno si u dugovima. Ne znaš mnogo o životu. A ako i zaista voliš svoju partnerku - kao što sam ja voleo svoju devojku Džuli Berčil - oboje ćete verovatno upoznati nekoga ko vam se malo više sviđa ako zađete za ugao i sačekate pet minuta. Shvatam zašto je glupo doneti dete na svet kad ste oboje i sami još gotovo deca. No, meni to uopšte nije delovalo kao glopo.

Kad mi se rodio sin, pogledao sam ga i obuzela me je razoružavajuća bezuslovna ljubav za kakvu nisam ni znao da je nosim u sebi - najčistija i najčvršća ljubav na svetu. Dok je rastao, dok sam ga gledao kako se gega, kako piskavo izgovara prve reči, kako se preobražava u prelepog dečaka, ta ljubav nije se menjala. Čak i kad smo se njegova majka i ja razišli i ja s nenavršenih trideset ostao samohrani otac, čak i tada mi je delovalo potpuno ispravno što sam tako mlad postao otac.

Čak i tada.

Očinstvo je od mene stvorilo muškarca. Odgajajući sina naučio sam da volim nekoga, da istinski volim nekog drugog. Naučio sam da preuzmem odgovornost, da postupam potpuno nesebično i da, ponovo i zauvek, volim.

Bez deteta bih ostao momčić. Bio bih nezreliji. Bez deteta bio bih sebičniji, opsednut sopstzvenim sitnim zadovoljstvima. Postavši otac sa dvadeset pet godina ja sam odrastao. A bilo je vreme da odrastem.

Pred mojim prijateljima bile su godine, pa i decenije života bez dece. Oni su odlučili da to obave kao što priliči srednjem staležu - da zavrpše fakultet, pa osmisle plan karijere, da uzdišu nad svojim vezama petnaestak godina i da na pragu četrdesetog rođendana, kada Majka priroda zaključi da njihova seksom istrošena tela nisu zainteresovana za razmnožavanje ljudske vrste, krenu na lečenje neplodnosti. Možda su oni bili pametni. Možda očinstvo u tako mladim godinama nije bilo pametno. No, kako su godine odmicale, činilo se da svi na svetu odlažu roditeljstvo do poslednjeg očajničkog trenutka.

S praktične stane, imao sam vreme da stvaram dobre veze, pošto je prva propala. Imao sam dovoljno vremena da pokušavam ponovo. Da se još jednom okušam u ljubavi. U braku. Čak i u rodtieljstvu.

A ti ljudi iz srednjeg staleža koji na brzinu stvaraju decu dok se menopauza pojavljuje na horizontu neka se nadaju da će sve biti u redu, pošto drugu priliku neće imati.

Na kraju krajeva, nije to tako zamršeno. Očinstvo u mladim godinama bilo je divno zbog Bobija.

Najubedljiviji argument protiv ranog roditeljstva jeste tvrdnja da ste u vezi koja će se najverovatnije raspasti pre nego što deet odraste. To nije mala stvar. Iako mi veterani berakorazvodnih parnica rado mislimo drugačije, račun za rasturen dom plaćaju deca. Odrasli mogu da smršaju, da spavaju s kim stignu, da pokušaju ponovo. Odrasli mogu da nađu pravu ljubav. Deca nose rane doživotno.

Prem tome, da li očinstvo treba odlagati dokle god je to moguće?

Kako sam rano postaoo tac, shvatam zašto je mnogima gadno da bebu u naručju novopečenog oca izboranog lica s balama na bradi.

Eno šezdesetšestogodišnjeg Džona Simpsona s petogodišnjim sinom Rejfom. Eno dve goldine mlađeg Eltona Džona kako drži prvenca u naručju. A eno i Simpsonovog vršnjaka Roda Stjuarta kako posnosno pozira s osim detetom. Muškarci su očigledno sve skloniji da postaju očevi što je kasnije moguće - naročito ako su otporni na recesiju.

Kao nekadašnji mladi otac shvatam argumente protiv starih očeva. Nikad nije lako imati posla s krupnim osornim šesnaestogodišnjakom koji ne želi da pospremi svoju sobu punu ostatak pice. Osamdesetogodišnjaku to sigurno izgleda kao deveti krug pakla.

Očinstvo je vojnički poligon. Prvih dvadeset godina su najgore. Ili vas drže budnima čitavu noć jer im se pije mleko, ili probdite čitavu noć jer cirkaju jabukovaču na nekom groblju. Uprkos siromaštvu, uprkos nepoznavanju života, uprkos tome što nas prva ljubav na kraju uvek ostavi, mladost je velika prednost za novopečenog oca jer može da jurca naokolo ne strepeći hoće li ga izdati kolena ili čuka. I zato što će nam dete najverovatnije biti sasvim odraslo kad umremo. Čini mi se da je jedina prava obaveza prema svakom detetu da ostanemo živi dok ne odrastu.

U divom i toplom članku o mladom Rejfu, Džon Simpson izneo je suptinu. "Svestan sam,nartavno, da možda neću doživeti da vidim Rejfa kao muškarca, muža ili oca", napisao je moj veliki kolega.

Naravno, na ovom svetu nema nikakvih garancija. Niko nema ugovor o dugom životu. Ali, što duže odlažemo očinstvo, to je verovatnije da će naša deca bar delimično morati da odrastaju sama. Za neke od nas to je najstrašnija pomisao na svetu.

Asli ja ipak ne mogu da se pridružim povicima protiv očeva starkelja, i to ne samo zato što sam kćer dobio kad sam već prevalio četrdesetu. Nepristrasno gledano, s dvadesetak godina verovatno sam bio suviše mlad, siromašan i glup da bih bio savršen otac. A s četrdesteak sam pak verovano bio suviše star i senilan da bih bio savrpen otac. No, savršeni očevi ne postoje. I niko ne gleda svoju decu hladnim objektivnim očima. Od trenutka kad se rode deca nisu teoretska bića, nego pojedinci od krvi i mesa, jedinstvena stvorenja čak i kada vidimo odjeke sosptvenih crta na njihovim licima. I verovatno su najlepša stvorenja koja ćete ikada videti.

Veći deo svog života proživeo sam kao otac. No, ne želim starim očevima sve najbolje zbog svoje duge lične istorije roditeljstva - nego zato što izgledaju kao da pršte od radosti. Nikada nisam video Eltona Džona tako srećnog kao kad drži svog sinčića. A Rod Stjuart izgleda neverovatno zadovoljno samim sobom - mada je činjenica da Rod uvek izgleda zadovoljno samim sobom.

Možda ne odobravate kasno očinstvo, i shvatam i zašto. No, ima mnogo groznih roditelja od dvadesetak godina. Mnogo štošta ide u prilog kasnom očionstvu - uključujući i zrelost dragog starog tate. Odlaganje očinstva može biti dobro - dok god matori ne ušine leđa igrajući se na kompjuteru.

Očinstvo je najveći preobražaj u životu svakog muškarca.

Svi ostali značaji trenuci - gubitak nevinosti, gubitak posla, brak, razvod, prvi zarađeni milion, gubitak zdrave pameti - sve to je potpuno beznačajno u poređenju s lišcem novorođenčeta.

"Kad postaneš otac", govorila je moja majka, "tvoj život više ne pripada tebi."

To je istina, bilo da vam je devetnaest ili devedeset. Kad postanemo očevi život uspinjen druženjem i zabavom postaje život ispinjen radom i porodicom. Naš život više nam ne pripada kada stvorimo novi život. No, takav život je bolji.

Sledeći primer Roda Stjuarta, počeo sam rano i nisam zastajao. Postao sam otac sa dvadesetak, pa još jednom s četrdesetak. Surova istina glasi da smo s dvadesetak suviše glupi i siromašni, ali se plašimo da ćemo, ako odližimo stvar za kasnije, umreti pre nego što deca odrastu. No, deca se ipak uvek rode u pravom trenutku.

Deca nas ne uče život, ali nam pomažu da shvatimo zašto smo živi.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.