Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

"Če želi da te vidi": Čovek koji je izdao komandanta

Osetio sam kao da su meci koji su ga pogodili - pogodili i mene. Bilo je to kao da sam u isto vreme izgubio vođu, brata i prijatelja, govorio je čovek koga smatraju odgovornim za smrt Gevare
Arhiva Nedeljnika
Datum: 14/09/2018

"Če želi da te vidi": Čovek koji je izdao komandanta

Foto: Profimedia

Ćiro Bustos imao je 26 godina i bio je u kući svojih tasta i tašte, na roštilju u lenjo nedeljno popodne tog proleća 1958. godine, kada je prvi put čuo taj glas. Pripadao je njegovom sunarodniku, takođe Argentincu, lekaru četiri godine starijem od njega koji se borio uz bok Fidela Kastra u planinama jugoistočne Kube. Dok je slušao radio - jer taj glas je dolazio iz kutije - mladi umetnik Bustos bio je zapanjen kontrastom između bombastičnog govora Kubanca i tihog, skoro apologetskog tona Argentinca.

"Način na koji je Če govorio, način na koji je odgovarao na pitanja, bio je potpuno različit od Kastrovog", govorio je Ćiro (81), čije sećanje na taj radijski prilog nije otupelo ni pola veka kasnije. "Nije bio snažan, ni bombastičan, nije imao taj stav neke prima done. Bilo je to kao da slušate rođenog brata, normalno i mirno. I upravo to je bilo ono što me toliko pogodilo".

Intervju na Radiju El Mundo te nedelje bila je neka vrsta signalne rakete za Ćira Bustosa. Glas Če Gevare - i politička borba koju je otelotvoravao - vodiće Bastosa u Kubu, Čehoslovačku, Alžir, pa natrag u Argentinu pre te zlokobne ekspedicije u Boliviju 1967, puta koji će Čea koštati života, a Bustosa ugleda i imena, i decenijama kasnije.

Sve do 2007, kada su se na španskom jeziku i u neočekivano malom tiražu pojavili njegovi memoari "Če želi da te vidi", Bustos je u očima mnogih bio viđen kao čovek koji je izdao Gevaru i svoje saborce tako što je crtao njihove fotorobote pred onima koji su ga progonili. Sve to dogodilo se nakon što su ga vladine - i snage CIA - uhvatile u trenutku dok se, po Čeovom naređenju, povlačio iz bolivijske džungle. Na početku knjige, nalazi se citat još jedne figure koja je, poput Čea, utkana u argentinsku psihu, Horhea Luisa Borhesa: "Ne znamo da li ovaj naš univerzum prihvata pravom svetu ili svetu mašte".

Bustos je govorio da je ova Borhesova misao bila vrlo prikladna, pogotovo ako znamo koliko je knjiga, svedočanstava, pravih i lažnih pisama, razglednica i radijskih ili televizijskih zapisa, objavljeno od tog 9. oktobra 1967, kada je bolivijski predsednik Rene Barijentos izdao naređenje da argentinski revolucionar bude smaknut jednom za svagda, i kada je narednik bolivijske vojske Mario Teran, za kojeg su čak i najbliži prijatelji mislili da je obični pijanac.

"Sve to što se dogodilo, sve dobre stvari, sve greške, ponekad i meni izgleda kao da je bilo plod nečije mašte", govorio je Ćiro Bustos nekoliko godina pre svoje smrti.

Još nešto je u knjizi u skladu sa Borhesom: dualitet heroizma i izdaje, i njegovi zapisi su, naravno, pokušaj da sahrani mit da je upravo on bio čovek koji je prodao Čea. Da ga je iko od novinara u poslednjih skoro pola veka pronašao, postavio diktafon i slušao ga, on bi im rekao istinu. Ali niko nije ni pokušao da čuje njegovu verziju sve do 1995. godine, kada ga je američki novinar Džon Li Anderson pronašao u Malmeu.

"Kao što je to rekao veliki argentinski pisac Tomas Eloj Martinez: 'Gde postoji heroj, postoji i izdajnik'. Verovatno sam zato upravo ja odabran da budem izdajnik. A novinari i kvazi-istoričari su to zdušno prihvatili", rekao je on.

Upravo je ta verzija, "zvanična", oko Čeove smrti, bila krivac što je Bustos propatio veći deo života.

"Ova priča me koštala najmanje 40 godina. Četrdeset godina sam bio isključivo izdajnik. Zato sam napisao knjigu".

A kao što naslov i govori, Bustosova knjiga je zapis o političkom putu jednog mladog čoveka. I iako ponekad liči na hagiografiju Gevare - Bustos se divi snazi ličnosti svog lidera, poredeći ga sa Aleksandrom Makedonskim ili mladim Napoleonom - on odbija da ga deifikuje. Od prvog sastanka u Gevarinoj kancelariji u ministarstvu industrije u Havani, Če je bio prizeman i normalan.

"Nije bio onakav kakvog sam očekivao. Bio je mnogo finiji. Sve što sam znao o njemu bilo je sa fotografija, ili iz štampe i sa radija. Ali kada sam ga upoznao, video sam zaokruženo ljudsko biće potpuno oslobođeno nadmenosti i pompeznosti. A kada bi se opustio, imao je sjajan smisao za humor.".

I Če je bio impresioniran svojim novim argentinskim poznanikom - toliko da ga uputi u planove da poseju seme revolucije u njihovoj otadžbini. Bustos i još nekolicina mladih bili su obučeni u pobuni na Kubi i Alžiru, i potom poslati na sever Argentine da osnuju gerilsku mrežu. Njihova misija, koju je nadgledao Horhe Rikardo Maseti, bivši novinar a potom borac, koji je pet godina ranije intervjuisao Čea u Sijeri Mastre, bila je praćena nesrećama i lošim moralom. Kako se situacija u džungli pogoršavala, tako je Maseti postao sve strožiji, dotle da je naređivao egzekuciju slabijih članova ćelije. Jednom prilikom, i Bustos je morao da dokrajči čoveka po imenu Pupi, koji se dugo borio sa samrtnim ranama.

Sećanje na taj dan ostalo je sveže, ali Bustos kaže da su Maseti i on jednostavno radili ono što je bilo neophodno.

"I dalje mislim o Pupiju, ali postojao je problem koji je trebalo rešiti. U borbi u kojoj ti život visi o koncu, najgora stvar koja može da ti se desi je da svima padne moral. A upravo se to desilo. Pupi jeste bio žrtva, ali nije bio jedini; svako ko je dobrovoljno išao u borbu imao je jednu stvar na umu - niko neće odavde izaći živ".

Džungla je naposletku uzela Masetijev život, ali Bustos je, pola veka kasnije, podržavao metode ovog tiranina.

"On je imao ideju i njoj se potpuno posvetio", govorio je on. "To je bila njegova snaga, i to je bila snaga kojom je uticao na druge ljude. Živeo je da bi davao primer drugima. I svi koji misle da je lud uopšte ga ne shvataju: on se samo svim srcem posvetio onome u šta je verovao".

Bustos je preživeo džunglu i nastavio da stvara revolucionarnu mrežu u Argentini. Tri godine kasnije, 1967, Če ga je zamolio da se pridruži njegovoj gerilskoj jedinici u Boliviji, odakle će, kako je verovao, krenuti velika revolucija sposobna da obuzme ceo kontinent. Ali, kao i argentinska operacija, i ova misija je bila osuđena na propast: bolivijska armija brzo je postala svesna prisustva gerilaca i počela da im se ubrzano približava. Bustos i Režis Debre, francuski marksista koji je doputovao u Boliviju da bi se sreo sa Gevarom, napustili su gerilsku jedinicu - uz Čeov blagoslov - ali ih je vojska ubrzo uhvatila.

Ćiro Bustos je svoje islednike tri sedmice držao u neznanju, govoreći im da se zaputio na konferenciju o političkim zatvorenicima kada je naleteo na gerilce. Ali, kada je postalo jasno da CIA i bolivijska armija već znaju sve - uključujući i to koliko je gerilaca u džungli - promenio je ploču. Potvrdio je da je umetnik iz Argentine i pristao da nacrta neke borce, kako bi dokazao da ne laže.

"Iskoristio sam šansu i polako crtao", otkrio je Bustos. "Ako su gerilci već bili mrtvi, u čemu je razlika? Ni u čemu. Ali ljudi koji su tajno radili u Argentini morali su da budu zaštićeni".

I punih 46 godina pošto je nacrtao likove svojih kamarada, Bustos je bio uveren da je uradio pravu stvar.

"Naravno da sam ljut što ljudi i dalje pričaju o tim slikama. Jer, oni samo nabacuju neke detalje, ne shvatajući šta se zaista dogodilo".

Na osnovu tih fotografija, tvrdio je najpoznatiji Čeov biograf, Pjer Kalfon, Bolivijci su uhvatili i ubili Čea. Samim tim - Bustos je bio izdajnik.

Nekoliko meseci kasnije, na dan kada su Debre i on osuđeni na po 30 godina zatvora pred bolivijskim vojnim sudom, Bustos je saznao da je Gevara uhvaćen i ubijen.

"Osetio sam kao da su meci koji su ga pogodili - pogodili i mene. Bilo je to kao da sam u isto vreme izgubio vođu, brata i prijatelja".

Posle skoro tri godine u jednom kavezu u vojnoj bazi, Debre i Bustos su oslobođeni u decembru 1970, i to tek kada su levičarski generali vojnim udarom došli na vlast u Boliviji. Proveo je neko vreme u Čileu Salvadora Aljendea, da bi se nakratko vratio u Argentinu, pre odlaska u Švedsku. Ali, ni sada Ćiro Bustos ne žali ni za čim.

"Oni koji su poginuli su platili najveću cenu. Ja sam preživeo, i imao svoju porodicu, i decu. Ali, da mogu da počnem život ispočetka, opet bih uradio isto", govori on. "Ipak, ono što me boli je kada vidim sve te majice na kojima je lik Če Gevare. On je bio pravi revolucionar i bio bi užasnut što je njegov lik potisnuo njegove ideje. Kada sam poslednji put bio u Buenos Ajresu, svi koje sam sreo nosili su takvu majicu. Jednog od tih momaka sam upitao zašto to nosi. Da li zato što je Če bio veliki borac? Nije umeo da mi odgovori. Gevara je postao samo imidž. Da vidi sebe na nekoj majici, znam da bi mislio da nije uspeo. On se uvek borio protiv mitova".


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.