Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

"Austrija ima samo 5 gradova većih od 100.000 stanovnika, dok ih Srbija ima četrnaest"

Ako je Tito zaista bio, kako se slažu različiti ugledni istoričari i pisci, „poslednji Habzburg“, onda Beograd treba od Beča da se uči kako od glavnog grada bivše imperije uspešno postati glavni grad mnogo manje nacionalne države
Piše Muharem Bazdulj
Datum: 19/10/2018

"Austrija ima samo 5 gradova većih od 100.000 stanovnika, dok ih Srbija ima četrnaest"

Foto Igor Pavicevic

Postoji li klasična panorama Beograda? Postoji li najtipičniji i najlepši pogled na Beograd? Postoji li vizura zbog koje svakom Beograđaninu srce brže zakuca? Čisto impresionistički, rekao bih da zapravo i ne postoji. Beograd je previše palimpsest-grad, previše je puta rušen i ponovo građen da bi bilo vremena da neka panorama postane klasična i tradicionalna. Lepi su pogledi s Gardoša i Kalemegdana, lepi su pogledi sa novobeogradskih solitera kao i onih u Ulici Dimitrija Tucovića, lep je, naravno, pogled sa Beograđanke. Slučaj je hteo da sam u Beogradu prvi put prespavao neke od ranih godina ovog veka u sobi na samom vrhu hotela Kasina i pogled s tog balkona, pogled pred kojim su pucale i stare oronule zgrade Savskog venca i reka i neonski mravinjak Novog Beograda meni je bio amblem širine i sjaja metropole. Nisam nikad više bio na balkonu sobe na vrhu Kasine, ali priznajem da mi je kad je krenula priča o Beogradu na vodi palo na pamet da tog pogleda, takvog kakav znam, više neće biti.

 

BELVEDERE: Ako, međutim, pitate Bečliju ili nekog ko dobro poznaje Beč postoji li klasična panorama Beča, odnosno odakle se Beč najlepše vidi, odgovor će biti jednostavan: Belvedere. Današnji muzej, a nekadašnji dvorac već u svom imenu ima reč koja (i etimološki, a ne samo po smislu) označava lep pogled (bel-vedere). Postoji fraza kojom se već uobičajeno naziva taj pogled, a ona je Canalletoblick odnosno Kanaletov pogled. Radi se, naime, o čuvenoj umetničkoj slici panorame Beča iz perspektive Belvederea, a koju je naslikao talijanski slikar Bernardo Beloto koji se ponekad potpisivao nadimkom Kanaleto da bi odao počast svom učitelju Đovaniju Antoniju Kanalu zvanom Kanaleto. Još od vremena Marije Terezije, grad Beč se samodefiniše i uz pomoć ovakve svoje slike. I nakon svih ovih godina, ta vizura je u opasnosti.

Na samoj Ringštrase, tačnije na Hojmarktu, pored hotela Interkontinetal, gradi se stambeni neboder visok 66 metara koji bi trebao da bude završen i useljen 2020. godine. UNESCO je zapretio da će, ako to bude napravljeno na taj način, odnosno ako se visina ne smanji na 43 metra, središte Beča biti izbačeno sa liste svetske kulturne baštine. Kritičari upozoravaju da ne postoji čvrsta odluka da se u zaštićenom dijelu grada ne grade neboderi, nego da se čak najavljuje i sličan soliter uz sami Karlsplac. Vernici u budućnost ne brinu za upozorenja UNESCO-a i tvrde da su slične novogradnje u Kelnu i Liverpulu uticale na povećanje broja turista, a da Drezdenu nije nimalo naštetilo izbacivanje sa liste svetske kulturne baštine nakon što je napravljen automobilski most preko reke Labe u zaštićenoj zoni.

 

Foto Igor Pavicevic
Foto Igor Pavicevic
 

 

PROŠLOST I BUDUĆNOST: U raspravi između zagovornika čuvanja kulturne baštine i onih koji se iznad svega zalažu za efikasniju budućnost nužno nisu apriori u pravu ni jedni ni drugi. Lakmus zrelog društva u takvoj situaciji je sposobnost za pravu debatu. U tom smislu je izložba koja je još koji dan postavljena u Belvedereu (traje do 14. oktobra, a otvorena je 29. juna) izuzetno poučna. Pod kuratorskom palicom Markusa Felingera predstavljene su desetine radova koje preispituju šta za Beč znači Kanaletov pogled i šta će se desiti ako nestane takav kakav je. I jedna i druga strana imaju svoje argumente, a ova izložba ubedljivo ukazuje na staru istinu da prošlost nikad nije samo prošlost, odnosno da je nemoguće pobeći od tradicije. Po nekom slučajnom uzorku, većina turista dođe u Belvedere uglavnom da bi se uslikala pokraj Klimtovog „Poljupca" iz stalne postavke.

Deo njih prođe, makar i ovlašno, pored aktuelnih izložbi poput ove, ali njena ključna publika su ipak Bečlije. Ljudi koji žive u ovom gradu što je uvek pri vrhu liste najugodnijih mesta na planeti na život, dok mu je ove godine pripao i sam vrh, znaju da ugodan život ne znači konzerviranje bilo kakvog pasatističkog ideala, ali takođe znaju i da ugodan život ne predstavlja ni lakoverno prihvatanje svake novotarije. U tom smislu, bitka između ogromnog investitorskog novca i građanske brige za kulturnu baštinu u Beču je ipak neizvesnija negoli ona u Beogradu.

 

VODENA GLAVA: U površnim utiscima iz Beča često se ističe podatak o velikom broju Srba i drugih Južnih Slavena koji tu žive. Ipak, iz beogradske perspektive važnije bi bilo naučiti neke bečke lekcije. U tom smislu, neke paralele između Austrije i Srbije skoro da bodu oči. Broj stanovnika je prilično sličan: Austrija ima oko osam i po miliona žitelja, a Srbija (bez Kosova) sedam miliona. Površina Austrije je nešto više od 83.000 kvadratnih kilometara, Srbija (bez Kosova) ima nešto više od 77.000. Slična je i gustina naseljenosti, a naročito je slična struktura etničkog sastava. Etničkih Austrijanaca u Austriji je 82 posto, a Srba u Srbiji 83; u oba slučaja je nešto manje od 20 posto manjinskih naroda. Ozbiljne razlike postoje, naravno, u ekonomiji, ali to je već neka druga priča.

Ono što je u ovom kontekstu posebno važna sličnost između Srbije i Austrije jest simbolično mesto i status njihovih glavnih gradova. Kolokvijalno rečeno, Beograd i Beč su preveliki za današnju Srbiju odnosno Austriju. Za Beč često kažu da je „vodena glava" (Wasserkopf) Austrije; metropola pravljena za ogromnu Austrougarsku imperiju prevelika je glava za sićušno tijelo današnje Austrije. Oficijelno, u Beču živi oko milion i osamsto hiljada stanovnika, što je više od dvadeset posto stanovništva. Poređenja radi, u Berlinu živi oko četiri posto stanovnika Nemačke. Beograd pak sa (oficijelnih) milion i četiri stotine hiljada stanovnika je slično Beču u odnosu na Austriju - ravno petina Srbije. (Usput, slična je i razlika u veličini u poređenju s drugim i trećim po veličini gradom, Novim Sadom i Nišom u Srbiji, odnosno Gracom i Lincom u Austriji. Postoji, međutim, i jedna znakovita razlika; Austrija ima samo pet gradova većih od 100.000 stanovnika, dok ih Srbija ima četrnaest. Na prvi pogled je teško poverovati da Klagenfurt ima manje od 100.000 stanovnika, a da je banka iz tog gradića do prije koju godinu žarila i palila političkim životom Zapadnog Balkana.) To je zato jer je i Beograd kakav je danas zapravo građen i mišljen za mnogo veću državu od današnje Srbije, odnosno za barem trostruko veću Jugoslaviju.

U tom smislu su i Beč i Beograd bivši glavni gradovi imperija koji su danas glavni gradovi nacionalnih država. Beč se u toj poziciji našao ranije i nakon nekog vremena se u toj poziciji odlično snašao. Beograd je u njoj, iz istorijske perspektive, odnedavno i još ima vremena da nauči bečke lekcije.

 

Foto Igor Pavicevic
Foto Igor Pavicevic
 

 

MEKA MOĆ: Jedna od tih lekcija je nalik na one savete koje takozvani „učitelji zavođenja" daju svojim učenicima: Ako i želiš da simbolički ostaneš prestonica susednim satelitskim državicama, to se ne radi tako što ćeš tu želju otvoreno da pokažeš, kao što ni zavodnik ne pokazuje preteran interes za ženu koja mu se dopada, naročito ne iz početka. Ako bismo nastavili da razrađujemo analogiju, može se ići čak i malo dalje: Kao što si zaista privlačan jedino ako si samodovoljan, tako i „regionalna metropola" postaješ tek kad se formalno pomiriš sa onim što oficijelno jesi: glavni grad jedne male države.

Beč je danas prepun ne samo Južnih Slavena nego i Mađara, Čeha, Slovaka, Ukrajinaca, Poljaka, ali zato jer oni hrle tamo nadajući se prosperitetu i sreći, a ne zbog toga što Beč pokušava aktivno da ih privuče. U odnosu prema tim zemljama Beč vodi politiku interesa: otvara tamo svoje banke i firme, brine se za pozitivan vanjskotrgovinski bilans, a na nivou kulture pokazuje veštinu u upotrebi „meke moći". Nemačka je (zajedno s Rusijom) poznata po nespretnosti kod korištenja „meke moći" dok su Austrijanci u tom smislu veoma efikasni.

U taj fajl spada zapravo i ona često citirana fraza o Austrijancima koji su ceo svet ubedili u to da je Hitler Nemac, dok je Mocart Austrijanac. Na prvi pogled, a ako pogledamo na odnos nekadašnjih YU republika prema Srbiji i Beogradu, čini se da i Beograd vešto koristi „meku moć" kad je reč o kulturi, ali se tu zapravo mnogo više radi o inerciji nego o promišljenoj politici. S prolaskom vremena, uticaj inercije će se sve manje osećati, pa će biti potrebno delovati proaktivno da bi Beograd u kulturnom, turističkom, pa i diplomatskom smislu, recimo, iskoristio svoje komparativne prednosti.

 

TURIZAM I RENESANSA: Na izvestan način to bi značilo prepoznati trendove koje je stvorila „nevidljiva ruka" i dodatno ih usavršiti. Kao što je Franjo Josip, recimo, kao figura i kao simbol jedan od simbola Beča, od spomenika, reljefa i muzeja do svih vrsta suvenira, to bi u Beogradu mogao biti Josip sin Franjin iz Kumrovca. U momentu kad Tito postane simbol davne istorijske epohe odnosno istorijska ličnost koja ne priziva nikakav savremeni politički naboj, moći će se reći da je počela nova epoha. Nije slučajno da pred Kućom cveća praktično svakodnevno stoje parkirani autobusi sa raznih strana jugoslovenskog potkontinenta, nije slučajno da je Muzej istorije Jugoslavije strancima najatraktivniji.

Kad turisti iz Hrvatske budu fotografisali spomen-ploče na mjestima gdje su u Beogradu živjeli Matoš i Tin Ujević, na način na koji spomen-ploče o ključnim figurama svojih književnosti danas u Beču slikaju, recimo, turisti iz Mađarske ili Srbije, tada će se moći reći da je jedna lekcija naučena.

Za Srbiju je manje važno da se kroz razne statistike nameće, uspešno ili uzaludno, kao „lider u regionu". Takve statistike uvek prizivaju onu duhovitu dosetku Marka Tvena kako postoje mala laž, velika kaž i - statistika. Unutar regionalne paradigme, Srbija treba da bivšim jugoslovenskim republikama u budućnosti bude ono što je danas bivšim zemljama Habzburške monarhije Austrija. Kao što danas u Beču i potomci boraca za slobodu svojih naroda i zemalja, ponosni vlasnici slovenačkih, čeških ili mađarskih pasoša, bez jalovog žala zbog ovakvih ili onakvih istorijskih ishoda, bez nostalgije za nedogođenom budućnošću, sa sviješću o zajedničkoj istoriji i tradiciji, kažu: „Ovo je bio naš glavni grad", na način na koji zreli ljudi, nakon što iziđu iz duge veze, kažu: „Voleo sam je" ili „Volela sam ga", to isto može i treba Beograd da postane i za potomke svih onih što su glasali na referendumima za nezavisnost, kao i za one koji nisu glasali, a Beograd im se doima kao simbol ugnjetavanja i hegemonije, od Hrvata do Albanaca.

Tada će se zrelije voditi i „unutrašnji dijalozi" i rasprave o međuodnosu uništavanja kulturne baštine i ekonomskog napretka.

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Nikša
31.10.2018 - 15:49
očajan početak...
...ali je u građanskom interesu Beograda. Uvek to vredi naglasiti, Beograd je metropola, a odlika metropola je da su prevazišle nacionalne okvire. Kao što je Đoković prevazišao nacionalne okvire nadahnuća.