SVET DANAS

Zvezda u Ligi šampiona: Podsetnik na ono što je izgubljeno, eho stvari kakve su nekada bile, poruka da istorija nije počela 1992.

Debi nekadašnjeg prvaka Evrope u najskupljem fudbalskom takmičenju zavredeo je pažnju i Njujork tajmsa
Rori Smit, Džejms Montagju
Datum: 18/09/2018

Zvezda u Ligi šampiona: Podsetnik na ono što je izgubljeno, eho stvari kakve su nekada bile, poruka da istorija nije počela 1992.

Foto: Profimedia

Podsetnici su svuda, slike nekadašnjih heroja, snimci prohujale slave.

Sadašnja generacija igrača Crvene zvezde ne može im pobeći: ima ih u svlačionicama, u hodniku kojim izlaze na stadion koji svi u Srbiji zovu Marakana.

One su podsetnik, dokaz onoga što je Crvena zvezda nekada bila i šta je postigla. To su fotografije najvećih igrača kluba i njihovih najvećih pobeda: protiv Barselone, Real Madrida, Bajerna, svih aristokrata Evrope.

Na nekima je i sama Marakana kada je mogla da primi više od 100.000 gledalaca, kada je buka bila toliko zaglušujuća da su u tunelu pre početka igre, kažu igrači, betonski zidovi podrhtavali. A jedna uspomena je važnija više od svih drugih: trofej koji je uveo ovaj klub u najekskluzivniju grupu - Kup šampiona.

"To je velika stvar", rekao je nedavno Omnisportu Miloš Degenek, odbrambeni igrač Crvene zvezde i Australije. "Znate da ulazite u klub gde su igrali sjajni igrači, igrači koji su ostavili traga na evropski i svetski fudbal a ne samo srpski. Znate da ulazite u klub koji je bio evropski i svetski šampion".

Kada je pre nekoliko nedelja u Monte Karlu održan žreb za Ligu šampiona, Crvena zvezda nije privukla mnogo pažnje. Fokus je bio na drugim timovima: pokušaju Real Madrida da po četvrti put zaredom osvoji evropsku titulu i nastojanju Barselone da ih u tome spreči; na prvi nastup Kristijana Ronalda sa Juventusom i njegov povratak u Mančester; na Pari Sen-Žermenove susrete sa Liverpulom i Napolijem.

Za mnoge - van Srbije - Crvena zvezda je bila poput ostalih timova u četvrom šeširu, nešto između nevažnog i nebitnog, tim koji može da se nada da će eventualno biti minorna smetnja bilo kom supertimu sa kojim završi u grupi (na kraju su to ispali PSŽ, Liverpul i Napoli). Niko nije razmišljao o njenim šansama da pobedi na takmičenju. Ako Zvezda prođe u 16, to će se smatrati čudom.

To je priroda moderne Lige šampiona: ona je postala ekskluzivno igralište šačice timova iz pet velikih evropskih liga. Žaliti zbog toga je samo jalova nostalgija. Žaliti činjenicu da se pobeda Crvene zvezde - u takmičenju 1991. - nikada neće ponoviti znači ignorisati ono što Ligu šampiona čini toliko uspešnom.

Upravo je zbog tih nekoliko timova - tri iz Španije, po jednog iz Francuske i Italije, dva iz Nemačke i rotirajuće četiri ekipe iz Engleske - takmičenje u kasnijim fazama svake godine sve veći poduhvat. Popularnost Lige šampiona i njen sve veći značaj su pokazatelj da je to takmičenje u kome najbolji na svetu igraju jedni protiv drugih svakih nekoliko nedelja.

A opet, prikladno je što je Crvena zvezda ove godine tu, čak i ako se ispostavi da je ta poseta bila uzaludna; ne samo da ispuni kvotu, samo kao prepreka koju treba prevazići, već i kao uspomena, podsetnik na ono što je izgubljeno.

Trijumf Crvene zvezde pre 27 godina pripada drugom svetu. To je bila poslednja godina kada je Evropski kup bio turnir iz koga se ispadalo, gde su igrali samo šampioni domačih liga Evrope. Naredne sezone UEFA je prvi put uvela grupno takmičenje a do sezone 1992/93, takmičenje je preimenovano u Ligu šampiona.

Do tada, izvanredni, talentovani tim koji je pomogao Crvenoj zvezdi da pokori kontinent se raspao. Tražeči utočište ali i sportsku satisfakciju, igrači su se preselili u Italiju, Španiju, Francusku kako bi pobegli od krvavog raspada Jugoslavije.

Crvena zvezda nikada više nije osvojila trofej Lige šampiona iako se vratila da brani titulu 1992. a svoje mečeve na domaćem terenu je morala da igra u Bugarskoj i Mađarskoj. Tek je ove godine u mogućnosti da u Beogradu ugosti najbolje timove Evrope, timove koje je nekada smatrala sebi ravnima.

Pobeda Crvene zvezde predstavlja nešto drugo: Bio je to gotovo poslednji put da je tim iz istočne Evrope bio u stanju da se takmiči sa divovima Zapada. Od tada je jedino Dinamo Kijev koji je stigao do polufinala 1999. bio blizu da osvoji Ligu šampiona. U retrospektivi, 1991. nije bila samo kraj jednog kluba i jedne zemlje već i polovine kontinenta.

Teško je na to gledati kao na gubitak, kada se zaori himna Lige šampiona a reflektori osvetle noćno nebo pre svakog meča. Samo takmičenje nije patilo u poslednje dve decenije.

I dalje je vrhunac za igrače, menadžere, direktore i navijače, najsigurniji način da se upišete u istoriju bilo kao pojedinac ili kao tim. Postalo je i unosnije - nagrada se u poslednjih nekoliko godina udvostručila - i glamuroznije.

Kada raspravljamo da li je Lionel Mesi ili Kristijano Ronaldo najbolji igrač moderne ere, upravo se raspravlja o njihovim dostignućima tokom Lige šampiona. Ronaldo, Luka Modrić i Mohamed Salah su tri takmičara za ovogodišnju nagradu igraču godine. Mnogo toga govori činjenica da niko od njih nije osvojio Svetsko prvenstvo ovog leta. Jedino je Modrić igrao u finalu. Liga šampiona - gde su sva trojica finalisti - je ono što se računa.

Ali ipak postoji negde neki utisak da je nešto izgubljeno. Prvi put ove sezone Premijer liga, Bundesliga, La Liga i Serija A su dobili garancije za četiri mesta u grupnom takmičenju: polovinu ekipa čine četiri od 53 evropske zemlje.

Način na koji će se nagrada deliti je takođe promenjen kako bi se uzele u obzir i ranije utakmice (kako bi timovi koji su bili uspešniji osvojili više). Postepeno, podstaknuta stalnom pretnjom izdvajanja super lige, UEFA je poklekla pred zahtevima najbogatijih, najpoznatijih klubova: Zato će se sada igrati po dve utakmice svakog utorka i srede - više televizijskih prenosa znači više prostora za reklame.

UEFA je ovog meseca najavila da će 2021. uvesti i treće evropsko takmičenje - odnosno da će ga ponovo uvesti s obzirom da je 1999. odustala od Kupa pobednika kupova. Mnogi u slabijim evropskim ligama veruju da će najverovatniji ishod ovog procesa biti da će timovi iz manjih liga imati sada još manje šansi a da će još više timova iz Lige šampiona i Lige Evrope moći da se takmiči.

U tom kontekstu, mesto Crvene zvezde u Ligi šampiona je mnogo više od izvora ponosa za jedan klub; ono je eho stvari kakve su nekada bile, poruka da je postojalo vreme kada za igru na terenu status nije bila od tolike važnosti, kada su se takmičili timovi iz celog kontinenta. To je podsetnik da istorija nije počela 1992, da nisu samo titani Engleske, Španije i Italije imali monopol na veličinu, na slavne uspomene.

Marko Đorđević, 30, je prošlog meseca bio u Salcburgu, Austrija, kada je potvrđeno da se Crvena zvezda vraća u Ligu šampiona. Planira da otputuje u Napulj na jedinu utakmicu u inostranstvu gde je Zvezdi dozvoljeno da povede navijače - kazna za ulazak na teren kada je proslavljen njen uspeh.

"Ovo je velika stvar za nas. Moramo da pokažemo Evropi da smo se vratili, da smo se konačno vratili tamo gde pripadamo", rekao je Đorđević.

Ovo nije takmičenje na kome je Zvezda pobedila pre toliko godina. Promenilo se do neprepoznatljivosti, ulickano je i sređeno i toliko izmenjeno da klubovima poput njih tamo više nije mestp. To je razlog zašto je toliko važno što je Zvezda uspela, zašto je važno da se to ime čuje uz listu velikana, da nas podseti na slavnu prošlost.

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.