MIŠLJENJA I KOMENTARI

Za mog sina - lekcija iz slušanja

Želim da naučim sina lekciji darežljivosti i želim da u njegovim očima budem bolja osoba
Vijet Tan Nujen
Datum: 21/02/2018

Za mog sina - lekcija iz slušanja

Foto: Profimedia

Los Anđeles - Kupatilo je u 4.45 izjutra tiho. Trudim se da ustajem u ovo vreme, tri sata pre mog četvorogodišnjeg sina, kako bih pisao, čak i u hotelu. Ne proveravam mejl, Tviter ili Instagram, a prošle godine sam se skinuo sa Fejsbuka.

Ne žalim zbog toga. Fejsbuk je bio izvor konstantnih stimulacija, smetnji i nemira - konstantne buke - a ja sam prošle godine želeo mir i tišinu. Želim ih da bih mogao da slušam i pišem, ali i kako bih bio bolji sin, otac, muž i ljudsko biće, što je sve teško, ako ne i teže, od toga da budem bolji pisac.

Tokom Božića sam bio nežan sa mojim 82-godišnjim ocem, ali dok sam se spremao da odem iz njegove kuće, prasnuo sam na njega kada sam pomislio da mi je previše puta nešto prigovorio. Momentalno sam požalio. Sve što je on želeo bilo je da ga saslušam.

Sigurno sam razmišljao o tom žaljenju kada sam izašao da prošetam te noći sa suprugom i sinom i kada me je muškarac koji je sve svoje stvari gurao u kolicima za kupovinu zamolio za ostatke večere koje sam imao u ruci. Dao sam mu ih, kao i dva dolara. Moja žena je primetila da obično ne bih uradio nešto tako.

Ali takve stvari radim kad god je sin sa mnom. Spuštam prozor, dok on sedi u sedištu iza mene kako bih nekom starcu dao dolar. Želim da naučim sina lekciji darežljivosti i želim da u njegovim očima budem bolja osoba.

On sve upija i interesuju ga moralnost i etika na nivou ponašanja predškolaca, odnosa roditelja i dece apokaliptičnih superherojskih sukoba i naučnofantastičnih ratova. Pokušavam da ga naučim davanju, deljenju, slušanju i empatiji. Ali, kada me ne gleda, ponekad omanem u svim tim stvarima.

Sopstvene ambicije i užasi našeg političkog sveta me ometaju. Učim sina ko je i kako nam se zove predsednik uz još nekoliko negativnih reči za njega. To je pogrešno. Ne zbog predsednika i svih koji su glasali za njega, nego zbog mene. Nazvati nekog glupim je puštanje da mi otrov uđe u krvotok i otruje me. Potrebno je samo da pročitam tvitove Donalda Trampa da se to dogodi.

Dozvoli mi da se to ne dogodi. Dozvoli mi da saosećam sa njim, da ga doživim kao ljudsko biće čak i kada mu se protivim u gotovo svim stvarima.

Obrok koji sam podelio sa vijetnamsko-američkim budističkim sveštenikom podstakao je ovo razmišljanje. Na kraju našeg obroka, zatvorili smo oči i meditirali, fokusirajući se samo na svoje disanje, na protok vazduha preko naših gornjih usana, na nepomičnost unutar nas.

Slušao sam njegov postojan, tih glas kako vodi mene i moje disanje. Verujem, kao što mi on govori, kao što mi moje katoličko odrastanje govori, da nema kraja ratovima dok svi mi ne smirimo sukobe u sebi. Jednostavan zadatak, promeniti se, ali i tako težak. Odlučio sam da slušam sebe svakog dana pre nego što krenem u nesmiren svet, što moram da učinim.

Vera nam govori da se pristojno ponašamo, ali mene to uči i moj sin. Šta sam naučio iz naše veze ove godine? Da moramo da verujemo u ono što je dobro i ispravno a da ne demonizujemo one kojima se protivimo; da moramo da se borimo za ono u šta verujemo a da ne pribegnemo mržnji ili uvredama; da moramo da dajemo i udaljenim organizacijama i ljudima koje srećemo uživo; da moramo da se povežemo sa drugima koji imaju uverenja slična našim i da gajimo naše vrednosti i naše organizacije; da moramo da ignorišemo more javnog mnjenja i emocija koje nam izazivaju mediji.

Ako uspemo u tome, možda možemo da promenimo našu zemlju uprkos ukorenjenoj sili, oligarhiji milijardera, mržnji i strahu onih koji se osećaju bespomoćno. Biće potrebne godine da zaustavimo smanjenje poreza i napad na prirodnu okolinu i možda će biti potrebna večnost da se zauvek zaustave ratovi a rasizam i patrijarhat nestanu. Ali možemo da zaustavimo moralni i politički pad. Možemo da kažemo: "I ja". Ili "Podržavam te". Možemo da kažemo "Dosta". Možemo da kažemo "Šta ja mogu da učinim?".

Dao sam novac Mai-Kan Tranu, kalifornijskom demokrati koji bi možda mogao da pobedi republikanskog predstavnika Eda Rojsa u izborima za Predstavnički dom. Podržavam Pivot, vijetnamsko-američku mrežu koju je pokrenuo moj brat, dr Tung Tan Nujen koji se povukao iz komisije Bele kuće jer nije želeo da služi ovoj administraciji. Dao sam novac i prikupljao novac za Mrežu vijetnamskih umetnika u dijaspori i njihov blog jer verujem da umetnost i priče mogu da promene naše mišljenje, pa samim tim i naš svet.

Nastavljam da pišem i učestvujem u razgovorima u delovima zemlje koji su mi strani. Čak i kada mi to oduzima vreme od pitanja, želim da posegnem za ljudima koji su različiti od mene. Želim da slušam strance i nastavljam da slušam sina svestan da ako ja njega ne budem slušao neće ni on mene.

To važi za sve nas. Ne slušaju svi, uhvaćeni u buci, ali dovoljno njih sluša. Oni koji ne slušaju nikada neće znati šta oni koji slušaju rade: da je samo slušanje važno, to slušanje je ono što nas povezuje sa drugima i samim sobom.

Vijet Tan Nujen je autor Simpatizera i urednik knjige The Displaced: Refugee Writers on Refugee Lives.

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.