MIŠLJENJA I KOMENTARI

Ukradena kašika Nelsona Mandele

Hvala ti, Madiba, što si pomilovao mene, moju porodicu, belce Južne Afrike, kradljivce kašike, današnje političke infante, celo čovečanstvo
Rodžer Koen
Datum: 18/08/2018

Ukradena kašika Nelsona Mandele

KEJPTAUN – Otišao sam na ostrvo Roben jednog sunčanog dana sa ćerkom Adel koja je odlučila da jedan semestar studira u inostranstvu, na Univerzitetu Kejptaun. Pun krug: moja porodica, litvanski Jevreji, u junu 1895. izašli su na dok u Kejptaunu sa zavežljajima donetim iz Evrope.

Sunce, pljuskanje talasa, planina Tejbl koja sa svojom ravnom linijom deluje kao priviđenje. Ostrvo, gde je Nelson Mandela proveo 18 od 27 zatvorskih godina, vreba. Vodič, koji je i sam nekadašnji zatvorenik ostrva, obaveštava nas da možemo da pogledamo Mandelinu ćeliju ali ne i da uđemo u nju.

"Posetioci više nisu dozvoljeni jer je neko ukrao Mandelinu kašiku", kaže.

Činija, šolja (ali bez kašike), prostirka za spavanje, pravougaonik neba koji se vidi kroz prozor – ovde u ovom malom prostoru, Mandela je zadržao svoju dušu. Svako ko gaji opasne iluzije o savršenstvu čovečanstva bi trebalo da zapamti ovo: turista je ukrao kašiku Nelsona Mandele.

Mandela je bio gospodar svoje sudbine. Arsenal belog čoveka mu nije mogao ništa. Bio je gotov. Kao i sa Mahatmom Gandijem, unutrašnja snaga je prevladala.

Kradljivci kašike su tu negde. Ponekad se čini da ovi lopovi sa svojim ponašanjem, svojim idejama o sopstvenoj važnosti i sposobnosti da budu okrutni prema deci, preuzimaju svet. Ali to nije tako. Druge sile postoje, sile koje uzdižu ljude a ne unižavaju ih, koje ujedinjuju a ne dele. Mandela je izabrao da se suprotstavi čovečanstvu u njegovoj nepravdi i da zbriše nasilje u ime nade.

Dvadeset i sedam godina koje su ljudi bele kože oteli Mandeli, patnja naneta desetinama miliona crnih Južnoafrikanaca, neće biti plaćeni krvlju.

Možda su se beli Južnoafrikanci, poput moje porodice, lako izvukli. Oni su, prema rečima Nadin Gordimer, otišli na "piknik na predivnom groblju".

Onda, kada je sve bilo gotovo, kada su sankcije ukinute, pridružili su se ekonomskom svetu, sportskom svetu. Iznenada je južnoafrički pasoš bio sjajna stvar. Mogli su da kažu: "Nikada nisam glasao za mučenje!" i zaborave komplikacije koje u Južnoj Africi izaziva pigment – segregaciju u školama, nasilno iseljavanje crnaca iz njihovih domova, proterivanje crnaca u nevidljive gradove prašine i droge.

Danas, postoji crna srednja klasa ali je nejednakost ukorenjena. Mladi crnci poručuju belcima: "Eksproprijacija bez kompenzacije!" Taj slogan je toliko popularan da ima i akronim "EWC". Zastrašujuće je što ga je u ruke uzeo Kiril Ramafosa, predsednik.

Za Jevreje, Južna Afrika je najpre bila oslobođenje od pogroma a onda i bezbedna daljina od Holokausta. Ali ipak, većina, mada ne i svi Jevreji, slagali su se sa aparthejdom. U vreme opresije uvek ima više prolaznika nego heroja. To je taj gen za preživljavanje – čak i ako opstanak čovečanstva zavisi od onih retkih koji se opiru.

Južna Afrika je bila dobro mesto, kao i sva druga, za Jevreje da žive u 20. veku. Ako ste zauzeti progonom miliona crnaca, nemate mnogo vremena za desetine hiljada Jevreja.

To sam slušao od kad pamtim za sebe.

Hvala ti, Madiba, što si pomilovao mene, moju porodicu, belce Južne Afrike, kradljivce kašike, današnje političke infante, celo čovečanstvo ove nepravde i plemenske gluposti. Hvala ti što si podigao pogled.

Letim za Johanezburg i odlazim u Soveto. Tamo se srećem sa 30-godišnjim Makdonaldom Mandom Muhalijem. Bez posla je više od godinu dana. Živi u jednoj sobi. Toalet mu je napolju. Niko mu ne odgovara na aplikacije za posao. Ponekad pere automobile ili postavlja cevi za keš.

"Uradi najbolje što možeš", kaže natpis na zidu njegove sobe. "Bog će uraditi ostatak."

Pitam ovog mladog crnog čoveka koji je odrastao u eri postaparthejda da li život postaje bolji. "Dokle god ne radite, stvari nisu bolje", kaže. Onda ga pitam da li su se belci prelako izvukli.

"Mandela im je oprostio", kaže. "Moramo da imamo poverenja u njega. Ako ljudi koji su najviše patili oproste, zašto ne bismo i mi?" Ne osećaš bes? "Ni najmanje."

Izlazimo napolje. Trg je prekriven đubretom. Mladi momci ćaskaju i cere se. Devojčice u ljubičastim džemperima i sivim suknjama izlaze iz škole. Žena prodaje metle, grabulje i prašilice aranžirane na njenoj glavi. Kupujem kobasice kod mesara. Muhali, uz pomoć pola luka, čisti roštilj. Jedemo. Smejemo se.

Hvala ti, Madiba, za moć tvog primera. Ne brini, naći ćemo kradljivca kašike. Njihova vrsta neće naslediti zemlju.

© 2018 The New York Times

Ovaj tekst objavljen je u štampanom izdanju Njujork tajmsa na srpskom, koje se dobija uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 16. avgusta.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.