SVET DANAS

“Bili smo prijatelji, a onda smo počeli da ubijamo jedni druge": Prisećanje na krvavo doba nakon podele Indije 1947. godine

Pošto je svedoka s godinama bivalo sve manje, poslednjih godina pokrenute su inicijative da se njihova sećanja zabeleže, ali da se pažljivo dele
Datum: 26/03/2019

“Bili smo prijatelji, a onda smo počeli da ubijamo jedni druge": Prisećanje na krvavo doba nakon podele Indije 1947. godine

Muzej posvećen podeli zemlje i rađanju Pakistana; Saumja Kandelval za Njujork tajms

Kako se obeležava sećanje na holokaust o kojem ni danas, sedam decenija nakon što se dogodio, nije u potpunosti bezbedno govoriti?

Dok su se Britanci 1947. godine pripremali da se povuku iz Indije, povukli su crtu na mapi i poslednjim atomima svoje kolonijalne moći podelili zemlju na dva dela. Tako je nastao Pakistan.

Ono što je usledilo kada je vlast doživela krah, a više od deset miliona Indijaca, muslimana i Sika požurilo da pređe na pravu stranu nove granice, zabeleženo je u svedočenjima preživelih koja se čuvaju u Muzeju podele u Amricaru.

Sudaršana Kumari gledao je kako njegovog jednogodišnjeg brata nabijaju na kolac. Otac Amol Svani držao je u rukama kantu benzina i šibice i pokazivao joj kako da se zapali ako pobunjenici upadnu u kući. A  A. K. Anand gledao je porodice koje peške napuštaju selo, u volovskim kolima i na konjima, niz put zatrpan leševima naduvenim od kiše koje su psi izgrizli.

“Možete li da zamislite to?”, pita on na muzejskom video-snimku. “Svi smo postali glupi i mislili: ‘Da, pomozi nam, Bože, spasi nas.’”

Tačan broj stradalih nije poznat, ali istoričari pretpostavljaju da je poginulo između nekoliko stotina hiljada i tri miliona ljudi.

To je bilo pre 70 godina, ali duhovi podele i posrnuća u haos koje je usledilo i dalje lebde nad Indijom i Amricarom, indijskim gradom u blizini granice sa Pakistanom u kojem je 2017. godine otvoren muzej.

Odluka da se otvori muzej, prvi posvećen podeli, bila je teška. Projekat ove vrste decenijama je bilo teško i zamisliti. Rasprava o podeli uglavnom se vodila u naučnoj zajednici.

Neki od učesnika podele koji su intervjuisani za muzejsku izložbu proživeli su veliki deo svog života ne ispričavši svojoj deci da su prešli granicu. Bilo je malo onih koji su želeli da se prisećaju tih meseci užasa, kidnapovanja, silovanja i ubistava, kada se komšija okrenuo protiv komšije, bande palile vozove sa izbeglicama, a mnoge ruke se uprljale krvlju.

Fazal Devdži, profesor na Univerzitetu Oksford, kaže da niko nije ni ohrabrivao preživele da govore o onome što im se dogodilo.

“U prvim godinama nezavisnosti, vlade Indije i Pakistana nisu blagonaklono gledale na bilo kakvo podsećanje na nasilje koje se dogodilo tokom podele, zato što su želele da zaštite verske manjine koje bi mogle da budu proglašene krivima, ali i da bi se postignuta sloboda posmatrala kao pozitivna stvar”, kaže on.

Pošto je svedoka s godinama bivalo sve manje, poslednjih godina pokrenute su inicijative da se njihova sećanja zabeleže, ali da se pažljivo dele.

Gunita Sing Bala, istraživačica iz SAD, 2009. godine počela je da intervjuiše preživele. Od materijala koji je prikupila sačinjen je Arhiv podele, projekat koji je uključivao još više od 7.500 intervjua u 12 zemalja, na 24 jezika, koje su obavili naučnici i volonteri.

Zbog zabrinutosti da bi objavljivanje nekih intervjua moglo da ugrozi svedoke, istraživači su dugo razmatrali na koji je način najadekvatnije podeliti njihove priče, kaže Bala, direktorka arhiva.

“Nakon konsultovanja sa ekspertima i psiholozima u Indiji i Pakistanu, zaključili smo da bi bilo neodgovorno postaviti snimke na YouTube”, kaže ona.

Emocije su i dalje uzburkane. Neki Indijci poput Kartara Singa, 88-godišnjeg Sika, pitaju se hoće li rane ikada zarasti.

Sing se seća bandi koje su proganjale muslimane iz njegove male zajednice noževima i pištoljima. Kada je jedan musliman odbio da napusti Indiju, pobunjenik ga je obezglavio.

“Srce mi je prepuklo”, ispričao je Sing kroz jecaje. “Bili smo prijatelji, a onda smo počeli da ubijamo jedni druge.”

Malika Ahluvalija, direktorka muzeja, kaže da je prikazivanje izložbe u gradu koji ima istoriju kao što je Amricar izazvalo podele.

U borbama nakon podele, više od trećine građevina u Amricaru bilo je uništeno, a muslimansko stanovništvo koje je nekada činilo 50 odsto populacije, spalo je na manje od jedan odsto.

U prethodnim decenijama, Britanci su podsticali tenzije između različitih verskih grupa u gradu.

“Postoje ljudi koji bičuju Indijce”, kaže Ahluvalija. “Teraju ih da jedu zemlju. Muče ih dok ne priznaju nešto što nisu uradili.”

Jedna od posledica bio je raskol između Indijaca i muslimana koji je trajao i nakon 1947. U Indiji i danas tinjaju nasilje i sukob između verskih grupa.

Muzej svakog meseca poseti oko 25.000 ljudi. Posetioci gledaju snimljene intervjue. Posmatraju bunar u koji su žene skakale kako ne bi bile uhvaćene. Posećuju zatvorske ćelije u kojima su se nekad držali borci za indijsku nezavisnost.

Većina posetilaca koja je preživela podelu ima istu reakciju kada pogleda izložbu, kaže menadžer muzeja Radžvinder Kaur: “Plaču.”

© 2019 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.