Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Zašto Tijanić treba da dobije ulicu u Beogradu: Kolumna Veljka Lalića

Tijanić je podneo ostavku čim je Milošević pokrao prve izbore, dok su mnoge ikone današnje građanske Srbije sedele u kabinetima do 5. oktobra, dakle i u Miloševićevoj terminalnoj fazi u kojoj je ubijao političke protivnike i novinare i pravio asanacije terena na Kosovu
Piše: Veljko Lalić
Datum: 07/11/2018

Zašto Tijanić treba da  dobije ulicu u Beogradu: Kolumna Veljka Lalića

Ne razumem uopšte frku koja se digla oko Tijanićeve ulice, kao da treba da dobije neki aerodrom ili da Užice ponovo promeni ime.

Njega ne voleti sasvim je normalno, ni ja ne volim nenovinarskog Tijanića, ali ne priznati da je bio jedan od najboljih novinara bivše Jugoslavije, znači da nikada niste pročitali neki njegov tekst u Slobodnoj Dalmaciji, hrvatskom Danasu, NIN-u, Evropljaninu, ili ukačili makar njegov antologijski govor na FPN-u.

Tijanić je, svakako, bio jedan od najtalentovanijih u našoj branši, jedini koga je Sergej Lukač sa treće godine fakulteta odveo direktno u NIN, što je u to vreme bilo nezamislivo, i jedini koga su podjednako čitali i Hrvati, i Sarajlije, i Slovenci, i Srbi...

On je prvi u srpsko novinarstvo doneo modernost hrvatskih njuzmagazina, i uz Tirketa ostao jedini kolumnista koji može da podigne tiraž. Nije bio dobar menadžer pošto su mu brzo propale novine, ali je bio najbolji direktor televizije u prvom mandatu, kada je, uz Srđana Đurića, napravio najveći broj TV lica i novinara, i osrednji u drugom kada je uglavnom čuvao radna mesta, uključujući i svoje.

Tragedija njegove profesije, ipak, najbolje se vidi na njegovom poslednjem poređenju sa Bogdanom Tirnanićem. Tirketovu ulicu niko ne dovodi u pitanje!

Zašto je to tako? Zašto se Tijanić sam odrekao svog zanimanja umesto da ceo život živi od onoga što najbolje radi kao novinari njegovog kalibra, poput Ajzaksona, Koena...?

Da li je bolje kad Emir Kusturica pravi Mokru goru, koja je lepa, ali koju istu takvu može da napravi Rodoljub Drašković ili još 500 tajkuna, ili je bolje da pravi filmove za kansku nagradu, koje kao što vidimo niko drugi ne može da napravi?

Kakvo je to razbacivanje talenata u zemlji u kojoj ionako najtalentovaniji prvi jure na Surčin? Ali, i da li biste vi izabrali na ovom svetu pre da budete Tijanić, koji je prvi novinar koji je odlično živeo od novinarstva, ili Tirnanić koji je smrtno bolestan morao da šalje kolumne za sto evrića? Nemam odgovor na to pitanje.

Svesti Tijanića, međutim, na Mirinog ministra ili jedan odvratni naslov koji je namenio živom Đinđiću, jednako je odvratno kao Đinđića podvesti pod vola na Palama. Uostalom, Tijanić je bio ministar samo šest meseci, i to u onoj fazi posle Dejtona i prodaje Telekoma, a podneo je ostavku čim je Milošević pokrao prve izbore, dok su mnoge ikone današnje građanske Srbije sedele u kabinetima do 5. oktobra. Dakle, i u Miloševićevoj terminalnoj fazi u kojoj je ubijao političke protivnike i novinare i pravio asanacije terena na Kosovu.

Tijanić je tada bežao iz zemlje, ali je nekako ostao Mirin drug, za razliku od Ćuruvije, sa kojim je potpisao poslednje pismo Miloševiću, u kojem je najavio sve ono što će se kasnije dogoditi.

Na kraju, Tijanić nikad nije bio agresivni nacionalista. Za 30 i kusur godina, i to onog ratnog vremena na kojem su pali i mnogi mondijalisti, nije napisao nijednu ružnu reč protiv drugog naroda. Imao je moćne neprijatelje, ali nikad nije gazio opoziciju, ili bivše.

Ja mu, ipak, najviše zameram tekstove i podmetanja o Đinđiću, što sam mu i rekao kada smo se poslednji put videli. Ispričao mi je tada, bez žuči, i makar se meni činilo sa dozom žaljenja, da mu je Đinđić bio najveći saveznik i prijatelj, da su zajedno letovali, dok zbog kampanje koju je radio za njega nije dobio otkaz na TV Politici. Otišao je tada kod njega kući, prvi put bez posla i na ulici, da bi mu Đinđić nezainteresovano vrteći kanale rekao: „Šta imam da jedem ja, imaćeš i ti."

Nije otišao po kutlaču. I tu je nastala mržnja koja je obojicu mnogo koštala.

No, ni mene ni vas ne treba da zanima kakav je privatno bio Đinđić, i da li je stvarno bio takav kakvim ga je opisao Tijanić. Đinđić je danas simbol moderne i demokratske Srbije, čovek zbog kojeg danas ne živimo u balkanskoj Belorusiji, i koji zbog toga treba da dobije i spomenik i aerodrom, kao u civilizovanom svetu.

A kada se priča o ulicama, čak i papirološki, priča se o ekstraordinarnim dometima u profesiji. Tu nije bitno da li je Crnjanski u mladosti voleo Musolinija, ili kako je naš jedini nobelovac Ivo Andrić od kneza Pavla i Stojadinovića prešao na Tita bez trunke razmišljanja.

I zato za mene nema dileme, Beograd treba da dobije ulicu Aleksandra Tijanića. I to sa tablom na kojoj piše: Aleksandar Tijanić, novinar.

O svemu drugom možemo da razgovaramo...

 


Ukupno komentara: 4



Sva polja su obavezna.



jabreja
08.11.2018 - 09:58
Pobogu
U Srbiji je sve moguce, po pravilu - naopacke. I taman se pomisli da je neko, a ono - medjutim. Gospodine Lalicu, znam Tijan8ca jos kad je isteran iz Djakovicke gimnazije. Jedino sta je tacno - ostao je do kraja isti: svadjaluca, inadzija, sicardzija... Da skratim, budalastina je "o mrtvima sve najbolje" - ili da hvalimo Hitlera?! A Tijanic je celog zivota bio uz vlast, bio "sluzbeni kriticar", dozirano kritikovao - cesto potpisivao sluzbena saopstenja. Brze od njih menjao strane, od Broza do Vucica - jednu vlast nije promasio. Milosevicev ministar je avanzovao u Kostunicinog ideoloskog tumaca. Nije kriv, ili se moze oprostiti "jedan naslov", ali ne i ponasanje sve dok Djindjic nije likvidiran. Mediji trebaju da istraze ima li njegovih prstiju u likvidaciji protivnika u stiskanju bubuljica Miri Markovic - Curuvije? Krajnje nakarafno je traziti da se izjednace Tirnanic i Tijanic! A ako dobije i ulicu u Bgd, sledeca da bude Legij8na, Zvezdanova...
Nikola
08.11.2018 - 09:58
Udbaš
Koliko je autor slep?
sneyana
08.11.2018 - 16:18
LALIĆ
Zaboravu nikad kraja.
Ivan
09.11.2018 - 07:32
Kurčevito. Ulica Aleksandra Tijanića
Jednom sam zeleo da budem novinar. Bio sam u Osnovnoj kada sam video debelog tipa sa skaradnom frizurom. Kasnije sam otkrio da pise. I to kako pise! Trazio sam pozutele brojeve NIN-a po tavanu, kupovao sam cak i Kurir, priznajem. Uvek me je zanimalo sta ima da kaze, cak i kada se nisam slagao. Uvek zestoko protiv onih koji su odlučivali o zivotu, smrti, novcu, moći. Kao da drzi kalasnjikov i njime sipa rafale reci, preko mere i granice pristojnosti, ali po pravilu- tamo gde treba, pravo u centar, u srz. Bio je deo tog taloga devedesetih, a bogami ni kasnije se nije drzao nekog solidnog drustva. Mirin miljenik, Slobin ministar, Zoranov kucni prijatelj, Bogoljubov urednik i Kostunicin savetnik. Vozio je dzipa kada ugledni novinari nisu imali ni za brlju. Sve stoji. Bahata bitanga? Da. Grub? Sigurno. Nepristojan? Uglavnom. Udbaš? Verovatno. Mogao si da ga mrzis, ali u isto vreme moras da mu skines kapu za sve sto je ikad napisao. Ko je čitao i umeo. I televizije su postajale gledljive kada ih je uredjivao. Maestro kalambura sa jedinstvenim stilom i neuglednim nastupom i pojavom. Nemoguće je naći mu zamenu, čak ni oponašati ga. Prešarmantan kada preteruje, njemu je to stajalo. Rečju- neponovljiv. Najbolji analiticar srpskog društva od Arčibalda Rajsa na ovamo. Za pojave koje je opisivao nisu postojale pristojnije reci. Neki ga nisu voleli. Nisam bio medju njima. P. S. Skoro sam pa siguran da puritanci koji se bune na ideju da jedan beogradski sokak ponese njegovo ime, o njemu verovatno znaju jedino to da je bio direktor RTS-a koji je izvrsio ritualni genocid nad muvom u zivom prenosu. Evo ja stavljam potpis da se moja ulica zove po njemu, po najvećem srpskom novinaru proslog veka, iako zivim u ulici koja nosi ime po drugom srpskom velikanu. Hteo neko da prizna ili ne, Saša je uz sve navedeno, to nesumnjivo bio. Kurčevito. Ulica Aleksandra Tijanića.