Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Istorija

Zabranjeni tekst Arčibalda Rajsa o kralju Aleksandru: Nije hteo da se skloni od bombi. Rekao mi je: "Ako ste vi tu, ostajem i ja"

Posle jela, bilo u Solunu, bilo na frontu u Baču ili na Jelaku, igra se „bridž". Princ je hteo da me nauči, ali ja nikad nisam ništa razumeo. Kad kad je bilo smešno gledati igrače bridža
Datum: 09/10/2017

Zabranjeni tekst Arčibalda Rajsa o kralju Aleksandru: Nije hteo da se skloni od bombi. Rekao mi je: "Ako ste vi tu, ostajem i ja"

Foto Profimedia

Među radovima Arčibalda Rajsa o Srbiji i Srbima može se naći, doduše ne tako lako, i jedan tekst o kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću - ubijenom na današnji dan 1934. u Marselju. Tekst je prvobitno objavljen u knjizi „Naš najveći kralj" koja je bila zabranjena za vreme komunizma, pa je i danas retka, a na ovaj tekst podsetio je na svom Moj Nedeljnik profilu autor Milan Bogojević.

Povodom godišnjice Marseljskog atentata, podsetimo se šta je o kralju Aleksandru pisao Arčibald Rajs.

 

Kralj Aleksandar Prvi kao vojnik

 

Petar I imao je veliku radost da se vrati u svoju zemlju slobodan i pobednik, i da vidi da su ujedinjeni, pod njegovim sinom, svi oni koji govore istim jezikom. Narodno ujedinjenje bilo je cilj njegovog života. On je izvršio svoj zadatak i ugasio se, ali koliko veliki! On sada spava u onoj crkvi u Topoli, daleko od bučnog Beograda novog stila, u srcu Šumadije koju je toliko voleo. Ali mi ostali koji smo imali sreću da poznajemo ovog velikog patriotu, koji je bio u isto vreme veliki mudrac, mislimo često na onu lepu figuru, koja je ovaploćavala sve plemenite i velikodušne osećaje rata za oslobođenje.

Mi imamo u Švajcarskoj jednu patriotsku pesmu, spevanu u jednom kritičnom času po zemlju, koja kaže: „Sinovi će biti dostojni otaca, razvite se zastave, razvite se zastave!" Sin je bio dostojan oca i, u njegovoj ruci, zastava se mogla gordo viti!

Aleksandar Karađorđević bio je princ - vojnik, koji se ni u jednom času, nije hteo odvojiti od svoje vojske i koji je delio sa njom sve patnje, sve bede ili takođe i svu slavu. U ovom ratu koji je digao tolike narode jedne protiv drugih, bila su samo dva šefa države koji su tako radili: Princ - Regent Srbije Aleksandar i kralj Belgije Alber. Istorija, a naročito narod to neće zaboraviti.

Princ Aleksandar bio je vrlo mlad kad je celo breme odgovornosti jednog rata, kakav svet nije još nikad video, primio na svoja pleća. Ovaj mladi suveren hrabro ga je uzeo na sebe i do kraja nije klonuo. Očeličen več u balkanskim ratovima, ovaj mladić u 26 godini imao je iskustva jednog starca.

On je prošao kroz sve nesreće, ali to ga nije učinilo ogorčenim nego sažaljivim prema nesreći drugih.

Najpre u Valjevu, zatim u Kragujevcu i, najzad, u Solunu princ Aleksandar ostao je u Vrhovnoj komandi sa kojom je svakodnevno sarađivao. Ali on se nije zadovoljavao da tako prati iz pozadine operacije. On je stalno odlazio iz Valjeva na front, u prvu liniju, da se uveri o svemu. Na solunskom frontu on je delio svoje vreme između fronta i Vrhovne komande u Solunu. U njemu on je živeo u u vili jednog bogatog trgovca u ulici Misraki. Na frontu on je imao svoju malu kuću - to je bila škola - u Baču i svoju kolibu na položajima Jelaka, položajima koje je bombardovao neprijatelj. Najzad, pre poslednje ofanzive, engleski general Majli poklonio mu je jednu drvenu kolonijalnu baraku zvanu „Bengalo", koju je preneo u Bukovik, na podnožju Kajmakčalana, i tu se zajedno smestio sa Vrhovnom komandom. Pešice i na kou, mogli ste sresti princa Aleksandra svuda na položajima. Većinom ga je pratio samo njegov ordonans oficir Aca Dimitrijević, Mihailo Trifunac, Boško Čolak - Antić ili Ješa Damjanović.

Imao sam čast i uživanje da budem na frontu često zajedno sa princom - regentom i on mi je rekao da mogu smatrati njegov logor u Jelaku kao „svoj hotel", ako tuda budem prolazio. Svaki put našao sam ga orna, jednostavnog dobrog druga. Šetajući pešice, princ je voleo da razgovara sa običnim vojnicima i ako su ga svi srpski vojnici poznavali, bilo je mnogo francuskih vojnika, koji su ga smatrali za običnog mladog pukovnika. Tako jedne večeri, u okolini Jelaka, princ je šetao sa mnom po jelovoj šumi, koju su po malo iskasapile vojničke sekire. Došli smo u logor teške francuske artiljerije. Vojnici su baš jeli svoju supu. Princ im se približio i apitao da li je jelo i piće dobro. „Jeste, gospodine pukovniče", kazao mu je narednik „ako vam srce želi založite se s nama. To bi nam činilo zadovoljstvo". Princ, izvinjavajući se da nije gladan, pitao ih je dali je njihov „pinar" (vino) dobar. To je „pinar", odgovorili su mu, „nije kao burgunder". „Vi mnogo volite burgunder?" „Kako da ne volimo, ali njega nema na frontu". „Možda ima", kazao je princ i oprostio se sa vojnicima. Posle pola sata, jedan gardist je doneo za francuske „poalie" deset butelja pravog starog burgundera.

Regent Aleksandar dao je svojim vojnicima najbolji primer hrabrosti. Neprežaljeni Ogist Bop, francuski ministar za vreme povlačenja kroz Albaniju, dao je o tome sliku jednostavnu, ali jedinstvene veličine u svom delu: „Sa srpskom vladom". Neka mi bude dozvoljeno da ga ovde citiram:

Na obali (u Medovi), usred gomile koja vrvi, između zavežljaja materijala koje francuski mornari nastoje do poslednjeg časa da evakuišu, Kralj i Regent sede na sanducima. Iz svoje barke admiral Trubridš naredio je, da im se donesu stolice i duga tri sata oni su ostali tamo, pričajući. O čemu su razgovarali? Šta razmišljaju svojim dugim ćutanjima, rečitijem od reči? Najposle, torpiljer je spreman i Kralj se može ukrcati. Svi su brodovi otišli, ali Regent je ostao na albanskoj obali.

Jedan deo njegove vojske još je u opasnosti. On ne napušta svoje poslednje vojnike, koji idu putem prema Draču; njihova sudbina biće i njegova.

On prolazi miran, usred njih; njihova iskušenja ublažava njegova pojava; njihova surova rezignacija očeličava njegovu hrabrost. Bolujući još od posledica jedne operacije, koji je morao izdržati nekoliko dana pre napuštanja Skadra, on se teško drži na konju. Jenostavno, plemenito, on prati svoju vojsku na njenoj Kalavariji"…

Jednog dana u Bitolju, upravo sam bio dovršio odličan ručak kod okružnog načelnika Marjanovića kad je dotrčao jedan žandarm da javi, da je princ - regent stigao i da se nalazi pred kućom bivšeg austrougarskog konzulata, gde je imao običaj da odsedne. Okružni načelnik i ja odlazimo brzo da priđemo nekoliko stotina metara koji nas razdvajaju od konzulata. Vrata su na konzulatu zaključana, a nikako ne može da se pronađe ključ. Međutim pronalazimo jedna druga vrata koja su otvorena. Regent me poziva na ručak i, na moj odgovor da sam već ručao, on mi kaže da to nije ništa, da mogu uvek pojesti neki zalogaj i popiti jedan viski. Smestili smo se u jednoj sobi u prizemlju, kojia nije postradala od bombardovanja. Ali tek što smo seli za sto, Bugaro-Nemci počeli su da bombarduju i njihovi projektili okružuju kuću. Radoznalo izađem na vrata, koja vode u baštu. Nema sumnje, gađaju kuću. Bugarska špijunaža je aktivna. Najednom, Regent se stvori pored mene. To nije bez opasnosti, granate padaju svuda i njihova parčad udaraju u zidove naše kuće.

Visočanstvo, treba se vratiti u kuću, ne treba ostati ovde", rekoh. „Zašto? Vi ste tu, zašto onda ne bih i ja ostao?" odgovorio mi je on.

Princ - regent Aleksandar bio je pravi drug prema svojim vojnicima i oficirima. Koliko lepih večeri smo proveli kod njega, bilo u njegovoj kući u Solunu, bilo u trpezariji, sagrađenoj od debla na Jelaku! Za njegovim stolom čovek je sretao bez razlike srpske ili savezničke oficire svih činova. Često je bilo jako veselo, jer je Balugdšić, ministar Dvora do 1917. stvarao raspoloženje, a princ nije mrzeo da se pošali sa svojim gostima. Za stolom je takođe bio po neki put u Solunu pesnik Ivo Ćipiko. Posle jela, bilo u Solunu, bilo na frontu u Baču ili na Jelaku, igra se „bridž". Princ je hteo da me nauči, ali ja nikad nisam ništa razumeo. Kad kad je bilo smešno gledati igrače bridža. Princ Aleksandar ostajao je uvek hladan, što nije bio slučaj sa drugim igračima, kapetanima Tešom Starčevićem i Petronijevićem, na primer. Tu su padali užasni prekori partneru, koji je učinio neku grešku.

Uloga princa Aleksandra prema saveznicima Srbije nije bila uvek laka, naprotiv. U više mahova, govorio sam o antipatiji čak o otvorenom neprijateljstvu na koje je nailazio Solunski front kod izvesnih saveznika. Princ - Regent je bio primoran da se neumorno bori da bi se dobilo bar što je najnužnije da se može održati front i, da se može napredovati. „Jadni moj prijatelju", kazao mi je princ, „Ja radim samo to i radiću to celog svog života. Svi moji neprijatelji zajedno nisu mi učinili ni polovinu neprijatnosti koliko su mi ih stvorili moji prijatelji". Ali Regent je imao muško srce. On je usvojio devizu francuskog „poalia": „Savladaćemo ih", i on ih je savladao.

Eto kakav je bio kao vojnik šef srpske vojske Princ - Regent Aleksandar.


Ukupno komentara: 5



Sva polja su obavezna.



Jova
09.10.2017 - 18:40
Otadzbina
Sve je to tako bilo u vreme kad je motiv bila Otadzbina. Sad je motiv Novac.. tako da pojedincu nije vazno kako mu se zove drzava. Samo da je porez manji.
Немања
10.10.2017 - 10:43
Издајник
Југославија,конкордат...
Sava
10.10.2017 - 17:09
jos jedan zlotvor
Ovo je jedna od najmracnijih figura iz novije Srpske istorije. Covek koji je trebalo da posecuje psihijatra umesto da sa lopinom Pasicem vodi zemlju. Rodjenog brata je zatvorio u ludnicu kako bi osigirao da ovaj nece postati kralj. Jednom recju zlotvor!
Branislav
11.10.2017 - 10:18
Мало познавања историје није на одмет
Свашта људи пишу а да немају појма. Ајмо редом: 1. Александар Карађорђевић није измислио Југославију. У то време међу Србима није постојала ниједна релевантна друштвена и политичка снага која је била против уједињења. Напротив, сви су, имајући у виду измешаност српског и осталих народа. Сматрало се да ће такво решење осигурати да и Срби и Хрвати и Словенци и босански муслимани прихвате Југославију као решење и свог националног питања. Концепт Југославије није измислио Александар Карађорђевић већ целокупна српска друштвена и политичка елита. Он је само спровео оно што је та елита сматрала не само за исправно већ и за нужно. 2. Краљ Александар није затворио брата у лудницу да овај не би постао краљ. Ђорђе је абдицирао 1909. јер је у налету беса убио свога посилног. Односно шутнуо га је у стомак а овај је касније умро. Такође, колале су причу да је био у хомосексуалној вези за Миком Аласом. Он је по налазима више лекара боловао од параноидне шизофреније. 3. Краљ Александар није склопио Конкордат. Он је склопљен после његове смрти. Иначе, Краљевина Србија је још 1911. потписала Конкордат са Ватиканом али је то прошло без икаквих потреса. Сама реч Конкордат представља међудржавни уговор између неке државе и Ватикана којим се регулише статус Католичке цркве у некој држави. Разлог побуне СПЦ против Конкордата био је тај јер је врх СПЦ сматрао да се њиме Католичка црква ставља у повлаштен положај..
Srb
12.10.2017 - 11:55
oba
I jedan i drugi na istoj strani.ne srpskoj.svajcarska veza.