Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Za ime Boga, Korbine odlazi

Lider laburista je tipičan primer zapadnoevropskog salonskog levičara: način na koji se oblači, brada, naočari, korišćenje bicikla kao prevoznog sredstva, život u centru Londona, u njegovom otmenom kvartu Izlington, dva razvoda i tri supruge, propalestinska osećanja, prezir prema buržoaskoj srednjoj klasi kojoj pripada. Umesto da Milibandov poraz otrezni sindikate i laburiste od daljeg skretanja ulevo i puta u večitu opoziciju te da ih navede da se zapitaju zašto su u poslednjih 40 godina pobedili samo kad ih je vodio Toni Bler, doveo je do toga da su izabrali ekstremnu varijantu. Od Blerove "cool Britania" stigli smo do "poor Britania" Džeremija Korbina
Piše: Željko Pantelić
Datum: 30/06/2016

Za ime Boga, Korbine odlazi

Foto Tanjug, Dominic Lipinski / PA via AP

Ne sumnjam da u Srbiji Džeremi Korbin, predsednik britanske Laburističke partije, zbog svojih antiameričkih, anti-NATO, anti-EU, antiglobalističkih, antijevrejskih, antikapitalističkih stavova, kao i proruskih, propalestinskih, progrčkih stavova ima veliki broj fanova. Ali da sam Englez, bio bih veoma zabrinut što živim u zemlji koja je osuđena da njome vladaju konzervativci, izvan EU, bez Škotske i sa društvenim tenzijama koje će, ako se ne dogodi nešto dramatično novo, biti žešće i dublje od onih koje su na Ostrvu viđene tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Posle trideset i kusur godina od "najdužeg političkog samoubistva u istoriji", Majkl Fut, ondašnji lider laburista ima svog naslednika, Korbina, spremnog da eliminiše sve što su Nil Kinok, Piter Mendelson i pre svih Toni Bler uradili u međuvremenu za britansku i evropsku levicu.

Čak je i Dajvid Kameron juče zavapio u Vestminsteru: "Za ime boga, Korbine odlazi. Tvoj ostanak na čelu laburista možda donosi benefite mojoj stanci ali nanosi mnogo veću štetu nacionalnim interesima".

Korbin je ušao u vidokrug planetarnog medijskog cirkusa izjavom tokom izborne kampanje za lidera laburista "da od Marksa možemo mnogo toga da naučimo, i da mu je žao što ga nije više čitao i studirao". Šezdesetšestogodišnji večiti poslanik, već 33 godine sedi u britanskom parlamentu, praktično nije nikada radio, osim ako neko ne misli da je sedenje u poslaničkim klupama posao. Do prošlog leta, nikada nije pokazao minimalnu želju da preuzme odgovornost, uživajući u ulozi večitog opozicionara, čak i u vlastitoj stranci. Dok su laburisti bili na vlasti zahvaljujući Toniju Bleru, glasao je čak više od 500 puta protiv svojih partijskih kolega i laburističke vlade. Zato i ne čudi što je 210 od 232 poslanika u Vestminsteru otvoreno protiv njega.

Korbin je tipičan primer zapadnoevropskog salonskog levičara: način na koji se oblači, brada, naočari, korišćenje bicikla kao prevoznog sredstva, život u centru Londona, u njegovom otmenom kvartu Izlington, dva razvoda i tri supruge, propalestinska osećanja, prezir prema buržoaskoj srednjoj klasi kojoj pripada, želja da bude različit i neka vrsta ljudskog lososa koji stalno pliva uzvodno, uz mogućnost da čak pronađe i reči razumevanja za irske teroriste, Bin Ladena, Hezbolah, Hamas.

Takođe, Korbin je i zadrt čovek, od druge žene razveo se zato što je upisala njihovu decu u elitnu školu koju je, uzgred budi rečno, i sam pohađao kad je bio školarac. Govori protiv nejednakosti, nepravdi, nepotizma, a onda stavi svog sina Seba da mu bude portparol kampanje. U arhivima gotovo da nema nijedne fotografije na kojoj nije namrgođen, zamišljen ili melanholičnog pogleda. Čak navija i za gubitnički i baksuzni tim po definiciji: Arsenal. Rečju, Korbin je, da upotrebim jedan omiljeni italijanski oksimoron, uspešni gubitnik (il perdente di successo).

Ironijom sudbine, novi laburistički vođa je prvi put ušao u britanski parlament 1983. godine, na izborima na kojima su laburisti ostvarili najgori rezultat od 1923. do danas. Tada je Radnička partija bila pod vođstvom Majkla Futa, čiji je program Korbin praktično prepisao i čije je trogodišnje vođenje Laburističke partije ostalo upamćeno kao "najduže političko samoubistvo u istoriji".

Kao nekada Fut, Korbin predlaže da se nacionalizuju preduzeća u sektoru železnica, telekomunikacija, energije, da se povećaju porezi dobrostojećim poreskim obveznicima, da se povećaju socijalna davanja siromašnima, da se napusti politika finansijske discipline, da Nacionalna banka štampa novac kako bi se finansirali javni radovi, da se podigne minimalna zarada na deset funti po satu, a da se u Statut Laburističke partije vrati kao cilj "društvena svojina nad sredstvima proizvodnje" i da je konačni cilj laburista uvođenje socijalizma.

Oto Šili, istaknuti nemački socijaldemokrata koji je u vladama Gerharda Šredera bio ministar unutrašnjih poslova, podvlači da je stvarnost već odavno pokazala da su Korbinove ideje neizvodljive i da tako samo udaljava od sebe politički umerene glasače, bez kojih nije moguće osvojiti vlast: "Recepti koje predlaže Korbin već su doživeli fijasko u prošlosti, proizvodeći stagnaciju, inflaciju, nezaposlenost, porast javnog duga koji će morati da otplaćuju buduće generacije. Evropska levica mora da postavi pitanje nejednakosti, ali u smislu bolje distribucije zarada na njenom izvoru, a ne kroz poresku politiku. Treba stimulisati pojednostavljivanje birokratskog aparata i mogućnost da i stalno zaposleni budu deo vlasničke strukture firmi u kojima rade."

Da je Korbin na čelu laburista najbolja vest za konzervativce pokazali su i tabloidi i novine, tradicionalno naklonjene konzervativcima, poput Dejli telegrafa koji je čak, malo u šali a malo u zbilji, motivisao svoje čitaoce da se upišu na izborne liste za izbor novog lidera laburista i da glasaju za Korbina jer će on sigurno odvesti britanske levičare na marginu. Nekome je čak palo na pamet da se radi i o zaveri konzervativaca koji su se masovno upisali na birački spisak za izbor lidera laburista, bilo je dovoljno platiti samo tri funte, kako bi Korbin bio izabran.

Dobar primer za pogubnost populista ili levičara koji su još više levo do socijaldemokratskog centra na svojoj koži su osetili i Italijani koji su zbog levičarskih lidera izašlih ispod šinjela Italijanske komunističke partije Palmira Toljatija morali da trpe deset godina Silvija Berluskonija na vlasti u poslednje dve decenije. Nije slučajno da je italijanska levica pobedila samo kada je bila predvođena liderima sa umerenog centra, i to katoličke provenijencije, kao što su Romano Prodi i Mateo Renci. Kada su italijanski levi centar predvodili komunistički kadrovi, od Akilea Oketa, preko Masima D'Aleme, Valtera Veltronija do Pjera Fasina ili Pjerluiđija Bersanija - poraz je bio zagarantovan.

Zdrav razum je nalagao da se Laburistička partija vrati posle neuspešne epizode pogrešnog Milibanda na čelu stranke, na put koji je ucrtao Toni Bler. Ed Miliband je bio izraz levičarske, sindikalne struje u Radničkoj partiji, odatle i nadimak mlađeg Milibanda "Red Ed" (Crveni Ed). Poraz na izborima, umesto da otrezni sindikate i laburiste od daljeg skretanja ulevo i puta u večitu opoziciju te da ih navede da se zapitaju zašto su u poslednjih 40 godina pobedili samo kad ih je vodio Toni Bler, doveo je do toga da su izabrali ekstremnu varijantu. Od Blerove "cool Britania" stigli smo do "poor Britania" Džeremija Korbina.

Korbin je po antonomaziji više primeren nekoj mediteranskoj latino-katoličkoj ili pravoslavnoj zemlji nego severno-protestantskoj. Zalažući se za povećanje davanja za socijalnu podršku, uvećanje javne potrošnje, veći državni uticaj na ekonomiju, podržavljenje preduzeća u oblasti usluga i industrije, palestinofilsku i rusofilsku spoljnu politiku i time što u SAD vidi izvor svakog zla i nesreće koji je zadesio svet u kojem živimo, Korbin neodoljivo podseća na populiste, kako sa levice tako i sa desnice, u Francuskoj, Španiji, Italiji, Grčkoj. Upravo su levičarski populistički lideri sa velikim zadovoljstvom pozdravili uspeh Korbina, počev od lidera nemačke Levice(Die Linke) Lafontena, vođe francuskih levičara Žan Lika Melanšona, disidenta italijanske Demokratske partije Stefana Fasine, bivšeg grčkog ministra ekonomije Janisa Varufakisa i vođe španskog Podemosa Pabla Iglesijasa.

Skretanje ulevo laburista ima za posledicu jačanje desničarskih formacija u Velikoj Britaniji kao i desničarskog krila Konzervativne partije, što će samo podizati tenzije u britanskom društvu, baš kao što je to bio slučaj tokom osamdesetih godina prošlog veka - tenzije zahvaljujući kojima je Tačerova ostajala na vlasti. Ali Korbin nije bio samo elementarna nepogoda za laburiste već i za članstvo Velike Britanije u EU i njenu ulogu u Zapadnom svetu pa i za samo Ujedinjeno Kraljevstvo. Korbin nosi veliki deo zasluga za izlazak Velike Britanije iz EU, uostalom on je na referendumu 1975. godine glasao za izlazak UK iz tadašnje EEZ.

Imajući na umu sve, za britanske prilike, vrlo ekstremne pozicije, Džeremija Korbina niko ne može da ga zamisli u Downing Streetu 10. Čak ni njegovi najvatreniji sledbenici ga ne vide u odelu premijera, pa čak ni sam Korbin, koji nikada u svom životu, iako je 33 godine parlamentarac bez prekida, nije imao nijednu funkciju. Prijatelj britanskog premijera i sin bivšeg laburističkog poslanika u Vestminsteru, kolumnista Telegrafa Dan Hodžis napisao je da je Kameron sazvao svoj kabinet kako bi razmotrili potencijalne posledice izbora Korbina za lidera laburista.

"Jedan ministar je istakao broj članova i simpatizera laburista koji su izašli na glasanje, drugi je zapazio da je entuzijazam koji je proizveo Korbinov izbor sličan onom koji je viđen na početku velikih izbornih uspeha Škotske nacionalne partije. Onda je zavladala tišina.Trenutak kasnije svi su prasnuli u smeh od zadovoljstva i priznali jedni drugima da je rezultat laburističkih izbora nadmašio sva njihova najsmelija očekivanja", napisao je Hodžis.

Deo Kameronovih ministara i sam Kameron su se zagrcnuli ovih dana sećajući se te vesele atmosfere u Downing Streetu 10. Politički ambijenti po pravilu deluju po principu spojenih sudova, i jedan ekstremizam hrani drugi ekstremizam. Ceo dvadeseti vek je bio protkan patnjama u zajedničkoj borbi zagovornika totalitarizma protiv liberalnih demokratija. Prva polovina zbog nacista i fašista, druga polovina zbog komunista i populista. Pokazalo se da je Korbin ostavljajući centar Kameronovim umerenim konzervativcima, ojačao ekstremno krilo konzervativaca kao i Partiju za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, otvorivši put za Bregzit i pad Kameronove vlade.

Korbin je ozbiljan problem za socijaldemokrate i demokratski orijentisane socijalste, gotovo koliko i za liberalni kapitalizam. Na desnici, ne samo u Velikoj Britaniji već i u Evropi, razmišlja na sličan način dobar deo populista. Marin Le Pen iz francuskog Nacionalnog fronta ili Mateo Salvini iz italijanske Lige za Sever vide EU i politiku finansijske discipline istovetno i jednako žestoko se suprotstavljaju EU, slobodnom tržištu, globalnoj trgovini, multinacionalnim kompanijama, krupnom kapitalu, postojećim međunarodnim ugovorima i paktovima. Istorija nas uči da kada se socijalizam i nacionalizam mešaju ili imaju identične poglede na ključna pitanja, stvaraju eksplozivnu političku simbiozu. Ne treba nikad zaboraviti da je Hitler bio nacionalsocijalista kao i da je Musolinijeva Fašistička partija samo rebro Italijanske socijalističke partije, baš kao i Italijanska komunistička partija. Takođe, Korbin gaji simpatije prema Putinu na isti način kao i njegovi, na papiru, ideološki protivnici sa desnice, Le Penova i Salvini.

Španski filozof Džorž Santajana rekao je da su oni koji ne pamte prošlost osuđeni da je ponavljaju. Britanski laburisti su zaboravili "najduže političko samoubistvo u istoriji", Majkla Futa zbog kojeg su proveli gotovo dve decenije u opoziciji. Sa Korbinom rizikuju ozbiljno da im se istorija ponovi, sa nepoznanicom da li će budućnost doneti nekog novog Blera, jedinog laburistu koji nikada nije izgubio izbore, jedinog koji je pobedio tri puta na izborima i jedinog lidera koji je laburistima omogućio većinu u Vestminsteru u poslednjih 40 godina.


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



dzoni kvid
01.07.2016 - 11:20
potpuno nebitna stavka, cus, naslov komentara
Sustinski, sudeci prema autoru teksta, sve sto fali Korbinu i laburistima je da budu tj. izgledaju vise kao konzervativci. Da si ti brate moj sustinski objasnio aktuelne i neaktuelne razlike izmedju lejbora i torijevaca, osim sto si naucio koji je britanski premijer bio zvanicno `uspjesan` (prvenstveno mislim na Blera kojeg toliko velicas, a koji vec danas, ziv, zdrav i sumnjivo prebogat u Britanijii uziva status kao mrtvi Slobo kod nas, otprilike ). Lako je generalisat kad je boj gotov. Ovaj i bilo koji ovakav tekst, a nije da ih je malo takvih u vasem magazinu, obicno je novinarsko samopotvrdjivanje, puko pametovanja i kvazi-upucenost su pojave potpuno skladne sa losim godinama koje prezivljavamo i raspamecenim novinama, tj. novinarima, cije tekstove citamo. Meni je Koribn kralj jer je, kako sam autor kaze, u sta mu, btw, nimalo ne vjerujem ostavio zenu zbog toga sto nije zelio da mu djeca odrastu u neotesane engleske burzujske kretene....
Ostap bender
17.03.2018 - 00:16
Previše
Već u prvoj rečenici vidi se pristrasnost i netrpeljivost komentatora prema g Korbinu... Tačka. Nema dalje! Gospodine Panteliću ponovo na edukaciju , pali ste na ispitu! Imam na umu nekadašnje Politikine spoljnopolitičke komentatore...objektivno, neostrašćeno, argumentovano , verodostojno , bazirano na činjenicama, ne na želji da se dodvore vlastima u (onoj) državi. Mladi ste , ohladite se na vreme , povratite poverenje poznavalaca , umesto što se trudite da dobijete aplauze neoliberala i možda po nekog evropskog birokrate ...