Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Vreme je da predsednika biramo u Skupštini

U svim uspešnim demokratskim društvima koja su uspela da se tranasformiraju iz diktatorskih u zemlje pune demokratije, poštovanja ljudskih prava i sloboda, figura šefa države je protokolarna
Piše: Željko Pantelić
Datum: 11/01/2017

Vreme je da predsednika biramo u Skupštini

Foto: Profimedia

Izjava premijera Aleksandra Vučića da će podneti ostavku ako na predsedničkim izborima ne pobedi kandidat SNS-a otvara, između ostalih, i priču o zakonu o izboru predsednika Srbije. Po podeli vlasti između predsednika i vlade Srbija je veoma slična Italiji, dakle mnogo bliža Nemačkoj, u kojoj je predsednička funkcija praktično protokolarna, nego Francuskoj, u kojoj imamo polupredsednički sistem, a još dalje, gotovo na suprotnom polu,  od predsedničkog sistema kakav imamo u SAD.

 

Šta nam to govori? Da način izbora šefa države mora da bude prikladan njegovim ovlašćenjima i njegovim dužnostima. Drugim rečima, u državama gde se vlast nalazi u predsedničkim rukama, logično je da šefovi država budu izabrani na izborima, jer tako dobijaju neophodni legitimitet za vlast koju im obezbeđuju ustav i zakoni. S druge strane, u državama gde imamo premijerske sisteme i gde predsednici države, manje-više, nemaju poluge izvršne vlasti i čije se nadležnosti limitiraju na simbolično predstavljanje države u protokolarnom, a ne u političkom kontekstu, trebalo bi da budu birani u parlamentu ili od tela koje bi činili izabrani predstavnici parlamenta i lokalnih organa vlasti, kao što je, recimo,  slučaj u Italiji.

 

Na taj način bi izbegli aktuelni ogromni disparitet između legitimiteta koji predsednik Srbije dobija na izborima i vrlo malo nadležnosti koje su predviđene Ustavom i zakonima. Dakle, premijer Vučić ima pravo kada stavlja u prvi plan činjenicu da predsednik Srbije ima prava a nema obaveze, a zato je odogovoran pogrešan zakon o izboru predsednika Republike, jer njegova prava proizilaze upravo iz činjenice da su ga izabrali građani na izborima a ustav i zakon mu predviđaju vrlo mali broj pitanja za koje je odgovoran.

 

Promena zakona o izboru predsednika države bi trebalo da bude što pre sprovedena i iz istorijskih razloga. Ako pažljivije pogledate u svim uspešnim demokratskim društvima koja su uspela da se tranasformiraju iz diktatorskih u zemlje pune demokratije, poštovanja ljudskih prava i sloboda, figura šefa države je protokolarna. U Španiji su vratili ustavnu monarhiju sa kraljem koji “kraljuje” ali ne vlada,  u Nemačkoj i Italiji, predsednici su kao što smo rekli figure koje predstavljaju državu ali ne vladaju njome.

 

Berlin i Rim, upravo zbog istorijskih ožiljaka, da bi u korenu sasekli mogućnost da im se ponove diktatorske epizode iz prethodnog veka, optirale su za izbor predsednika od strane tela koje čine svi poslanici u parlamentu zajedno sa izabranim predstavnicima lokalnih vlasti, landova u Nemačkoj, regiona u Italiji, a ne na opštim izborima. U obe zemlje se u prva dva glasanja, u Italiji tri, traži kvalifikovana većina jer je ideja da figura predsednika bude izraz što veće političke saglasnosti različitih političkih subjekata. Namera nemačkih i italijanskih  ustavotvoraca bila je da predsednik bude osoba iznad stranačkih nadmetanja i moralni autoritet u kojoj se prepoznaje veliki deo zemlje, a da pri tom nema politički snažan kredit kakav, neupitno, daje pobeda na izborima.

 

S obzirom na to da je Srbija u većem delu svoje istorije bila diktatorski ili autokratski vođena zemlja, i da je Slobodan Milošević flagrantno kršio ustav i zakon prisvajajući vlast koja mu nije pripadala, nažalost donekle je to radio i Boris Tadić, vreme je da razmislimo da li bi bilo bolje primeniti iskustvo velikih demokratskih zemalja. Ne samo da bi poštedeli građane od jednih izbora, već bi uštedeli novac, smanjili rizik od političke nestabilnosti koju proizvode sami izbori ili eventualna kohabitacija i kreirali uslove da imamo u našem političkom sistemu jednu važnu figuru koja ne mora nužno da bude iz usko političkog miljea. Konačno ne bismo više bili taoci slučaja i šetanja vlasti između Nemanjine i Andrićevog venca, odnosno da svaki put ceo sistem zavisi od ambicije i političke snage predsednika Republike.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.