Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Štrpci, 25 godina kasnije: Priča o nama

Trepnite i mogla bi da vam promakne, stanica između dva tunela i dole lenji Uvac, stanica na kojoj vozovi što nisu kompozicija 671 i dalje ne staju
Piše: Marko Prelević
Datum: 27/02/2018

Štrpci, 25 godina kasnije: Priča o nama

Foto Profimedia

Trepnite i mogla bi da vam promakne. Čak i sada, kada vozovi, sve ređi, kloparaju deset-petnaest na sat, ova je stanica toliko mala i skrivena, između dva tunela kad se prođe Zlatibor, na pola puta do mora; i da nema stranih turista zagledanih kroz štrokavi prozor, sa svojim lonliplanetima u rukama čekaju da uvrebaju tablu na kojoj piše "Dobro došli u Bosnu i Hercegovinu", ne biste se ni osvrnuli na stanicu na kojoj ionako nikad nikoga nema; na stanicu na kojoj vozovi i ne staju.

Dole se vidi Uvac, lenjo meandrira, negde tamo iza brda je '41. osnovana i Prva proleterska, no otkud to da pruga koja povezuje Srbiju i Crnu Goru prolazi kroz parče Bosne i Hercegovine, ni deset kilometara? Mora da je to bio tek još jedan štos, tek uzgredni vic socijalističkih neimara što su napravili to čudo od železnice, otevši je od prirode i u prirodu je uklesavši - neimara što su otišli sa svojom zemljom i ostavili prugu naslednicima, da je urnišu i uruše. Hajde da, bratstveno i jedinstveno, uglavimo i taj krak Bosne na prugu koju su i braća Bajić opevala.

Gledao sam često Engleskinje neobrijanih nogu kako komentarišu što pruga ide kroz neku drugu zemlju i u njoj se ne zaustavi, čudno im je to, i smešno im je to, samo što Štrpci - jer o Štrpcima je reč - nisu baš obična stanica, ne samo zato što na njoj vozovi i ne staju.

Stao je onaj jedan, jednom i nikad više, zvali su ga brzi mada je kasnio 120 minuta negde od Rakovice pa do Zlatibora. Šifra mu je, železnička, nama nerazumljiva, broj 671, od Beograda ka Baru, datum je 27. februar 1993, kada neki uniformisani ljudi ulaze u vagone, pa u kupee, jedan po jedan, traže lične karte, i svakog putnika muslimanske nacionalnosti odvode u mrak koji ovde, pozne zime, brzo pada i samo sneg ga razbija.

Istraga će kasnije pokazati da je grupu vojnika predvodio zloglasni Milan Lukić, da su zapretili otpravniku vozova i mašinovođi - kojima je bilo jasno šta se dešava, jer su trajale otmice Muslimana, zarad razmene zarobljenika ili samo zarad iživljavanja, nekoliko meseci uoči ovog događaja - da su ih odveli u selo Prelovo kod Višegrada, gde su u fiskulturnoj sali škole prebijeni i opljačkani, da bi u selu Sase, kraj Višegrada, svi bili ubijeni.

Bilo je 18 Muslimana, svi državljani SRJ, i jedan Hrvat: Tomo Buzov, kapetan JNA u penziji, koji se usprotivio zlikovcima. Bio je, kažu, i jedan crnac, ali on nikada nije identifikovan; pokupljen usput, za njega se niko nije interesovao, pa je ostao kao štos neljudi, baš kao što su ti Štrpci bili štos arhitekte pruge. Najmlađi, Senad Đečević, imao je 16 godina. Najstariji, Adem Alomerović, 59. Bio je i jedan Preljević, sa lj, što je relativno česta muslimanska varijanta mog prezimena.

Sve ovo može se pročitati u brojnim svedočenjima sa procesa održanog u Bijelom Polju, na kojem je osuđen Nebojša Ranisavljević, dok je Milan Lukić u Hagu proglašen krivim i nalazi se na izdržavanju (kakva reč! On izdržava!) doživotne robije u nekom estonskom kazamatu. Može se pročitati i u jednom od brojnih tekstova, kao u onom Miloša Vasića u Vremenu, u izveštajima organizacija koje ističu da ostali izvršioci i nalogodavci i dalje slobodno šetaju.

Ali sve ovo, mimo nekih detalja koji će isplivati u istrazi, saznao sam 27. februara 1993, kasno uveče; iako mi je bilo nepunih deset, sećam se te noći - ili se ne sećam nego sam je kasnije učitao, kako to već mozak ume, u rekonstrukciji razgovora sa ocem, onda kada sam već postao novinar, kao što je bio on.

Moj otac bio je, eto, sasvim slučajno, u tom vozu. Vraćao se iz Beograda, tih godina sam ga više čitao nego što sam ga viđao - kao ratni izveštač Večernjih novosti provodio je mesece na ratištu, prvo u Krajini pa svuda po Bosni - i kada se najzad pojavio, kasno uveče, možda sam to znao tada, a možda sam učitao kasnije, bio je bled i tužan i već je i njemu sve bilo jasno, od trenutka kada su mu vratili ličnu kartu i rekli "prijatan dan".

Pričaću kasnije često sa ocem o tim godinama, o danima kada bi slao jedan tekst, a pojavio bi se neki drugi, o ljudima u ratu i o ratu u ljudima, nedostaje mi, i uvek će, makar o poslu nikada reč ne progovorili, no znam da mu ništa nije teško palo kao ti Štrpci. Koliko životno, toliko i profesionalno: pozvao je redakciju iste noći, čim se dokopao telefona, ali u Beogradu nisu hteli da objave njegovo svedočenje. Tekst će, zamislite, sa naslovom "Novinar Novosti bio u vozu smrti" izaći u - Politici ekspres, a ne u njegovim Novostima.

Trepnite i mogla bi da vam promakne, stanica između dva tunela i dole lenji Uvac, stanica na kojoj vozovi što nisu kompozicija 671 i dalje ne staju. Pogledajte kroz štrokavi prozor, tu je samo tabla na kojoj piše "Dobro došli u Bosnu i Hercegovinu", ni reč o Štrpcima, ni reč o zločinu, ni reč o dvadeset duša, Senadu i Ademu i Tomu, trepnite i shvatićete da je to tabla o nama, i sve reči o nama.


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



nedzad
28.02.2018 - 13:44
ima nade
Ovakvi tekstovi na portalima sa zavrsetnom na .rs domeni mi ulijevaju nekakvu nadu da ce ipak i ovdje nekada biti normalno. svako dobro
Драган
01.03.2018 - 08:57
н/р
Одличан текст, изгледа да ти је неко платио ћевапе н Башчаршији.
Miki
15.03.2018 - 13:38
strasno -normalno
Ne znam sa kojim ciljem se o tom dogadjaju prica toliko - kao da je to nepoznato da se to posebno u vozovima posebno u HR desavalo veoma cesto vozovi sau pregledavani i ljudi druge nacionalnosti odvodjeni u razmenu. To je rat ljudi a vi moralisete sta se sve dogodilo nije za pricu.