Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Seku i ruše sebe jer su panjevi koji nikad nisu bili drvo

Ljuti su na Beograd jer ih je uvek zvao da se zajedno igraju a oni su više voleli da stoje negde u ćošku i mrze decu koja su rasla veća od drveća.
Piše: Mihailo Medenica
Datum: 22/03/2019

Seku i ruše sebe jer su panjevi koji nikad nisu bili drvo

Foto Screenshoot

Tata, zašto su posekli drvo?

Bilo je veliko, sine, preveliko...

Pa zar drvo ne treba da bude takvo i...

Ne, sine, ne treba! Malim ljudima smetaju velika drva...

Zašto, tata?!

Zato što njima smeta sve što je veće od njih, ljubavi.

Pa drvo je veće od svakoga...

Nije, sine, od ljudi nije. Od tebe nije, vidiš...

Kako nije, tata, vidiš koliko je, ne mogu ni najnižu granu da dohvatim?

Ne meri se tako visina drveta, pile moje, već uspomenama...

Uspomenama?

Da! Drvo raste sa svakim od nas iznova. Ovo je bilo malo kad sam ja bio mali, baš kao što je malo i sad kad si ti mala, a vidiš koliko je veliko...?

Ne razumem, tata?!

Drvo raste od ljubavi i uspomena svakoga od nas koji smo se pentrali po njemu, krili se iza njega, sedeli pod njim, plakali, smejali se, čekali nekog, rastajali se s nekim...

Ja sam se pela na njega...

Da, to je prvo drvo na koje sam te popeo, ljubavi. Na onu najmanju i najnižu granu koja je izrasla samo zbog tebe...

Zbog mene?!

Aha! Baš kao što je ona grana tamo visoko izrasla zbog mene, a one tamo još više zbog nekih drugih koji su rasli s njim.

Drvo je, sine, staro kao najstariji deka i mlado kao najmanje dete koje stane pod njega i propinjući se na prstiće pokušava da dohvati list.

Pa zašto su ga onda isekli, tata?!

Zato što oni nemaju uspomene, ljubavi! Oni nemaju svoje drvo, pa su ljuti na svako drugo! Oni su izrasli u tužne ljude jer nisu mogli da dohvate nijednu granu, pa sad žele da iseku sve, da svi budu kao oni - ljudi bez uspomena, bez radosti, bez osmeha kad ugledaju svoje drvo.

A zašto nisu sačekali da malo porastu, tad bi uspeli da dohvate svaku granu...?

Ne rastu oni, sine, to su takvi ljudi, oni doveka ostaju mali koliko god bili visoki! Da su i džinovi, opet ne bi mogli da dohvate list ni da se popnu na prste jer nije dovoljno samo da čovek poraste u visinu...

Nego?

U duši, ljubavi! Kad porasteš u duši, onda nema veze koliko si visok - tad možeš da dohvatiš i oblak za rep...

Kad porasteš u duši, onda voliš svoje drvo, voliš svako drvo, voliš svaki tren odrastanja sa svojim gradom i sve to brižno čuvaš za one koji tek treba da dohvate prvi list...

Kao ja?!

Da, sine! Kao što su neki divni ljudi čuvali drvo za mene da mogu s njegovih najviših grana da volim ovaj divni grad, tako sam ga i ja čuvao za tebe, a ti moraš da ga paziš i voliš jako kako bi ga sačuvala za one koji će biti mali kad ti budeš veća od drveta...

Kako kad su ga isekli, tata?!

Nisu, ljubavi! Iseći će ga onda kad prestanemo da se sećamo, da imamo uspomene, da pamtimo više toga nego što se oni trude da zaborave, jer mrze...

Šta mrze, tata?!

Mrze svoj grad, pile! Ljuti su na Beograd jer ih je uvek zvao da se zajedno igraju a oni su više voleli da stoje negde u ćošku i mrze decu koja su rasla veća od drveća.

I njima je drvo pružalo grane da se popnu i vole svoj grad u tišini najviših grana, ali oni su više voleli da ne vole pa sad žele da niko više ne poraste veći od drveta!

Onako, u duši, tata?

Da, lepoto moja, baš tako, ali ne shvataju blesani koliko je nas poraslo većih od svakog drveta i da koje god sruše u stvari samo seku one grane što su rasle za njih - naše ne mogu!

I sad kad više nema našeg drveta...

Uvek će biti tu, sine, jer smo porasli za njega, a oni su ostali mali, najmanji, tolicki da se izgube i u travi.

Ali meni će nedostajati naše drvo, tata.

I meni, sine! To je bio moj prvi najbolji drug, ali mi znamo onu tajnu koju oni nikad neće znati, ljubavi...

Koju, tata?!

Kako porasti veći od drveta i neizmerno voleti svoj grad u tišini njegovih najviših grana.

Tu tajnu znamo, a oni će doveka živeti sa onom: zašto toliko mrze grad koji ih je voleo i kada oni sebe nisu?

Oni, sine, seku i ruše sebe jer su panjevi koji nikad nisu bili drvo...

 

 

 

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



zuki
30.03.2019 - 21:00
bravo
Retko ostavljam komentare iako mi se svideo skoro svaki vaš tekst.Pa nešto razmišljam pre neki minut,koliko je to ustvari nefer sa moje strane.Bravo Medenice za sve do sada što sam pročitao od vaših tekstova.Nadam se da će vaše ,,pero,, biti uvek kao nož,za sve neljude i nesoje koji nam upropaštavaju živote već 30 godina.I još će,kakav smo kukavan narod,neće to prestati nikad.