Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Sanremo: Plašim se posledica više nego što se plašim loše muzike

Plašim se posledica više nego što se plašim loše muzike: zar se još šamarom volji naroda ne izaziva reakcija najgorih među nama; zar nas prenaporna politička korektnost, čak i na festivalima i među nagradama, ili posebno na festivalima i među nagradama, i nije dovela dovde
Piše: Marko Prelević
Datum: 15/02/2019

Sanremo: Plašim se posledica više nego što se plašim loše muzike

Foto: Tanjug

Na periferiji je uvek pretoplo, ali mama večeras ne treba da brine, sin će ipak doći kući. Mama je, inače, našla sebi lažova, lažov joj je prodao ljubav koja to nije bila, lažov je pio šampanjac tokom ramazana, pušio je nargilu i bile su mu bitne samo pare, lova, kinta, soldi, soldi, soldi.

Ovo je pesma, zove se "Soldi", a pesma je pesma, ali majka i otac o kojima peva Alesandro Mahmud (ili Mamud, kako bi rekli Talijani) stvarno postoje. Majka je sa Sardinije, pa se u toj kući u Gratosolju, predgrađu Milana, uglavnom govorio sardinijski, mada se Alesandro seća nekih reči na arapskom koje mu je govorio otac, rođen u Egiptu.

Ma(h)mud sa kompozicijom "Soldi", pop pesmicom koja bi mogla da se zavrti na bilo kom radiju u bilo kojoj zemlji, toliko je obična, kako god to shvatili, ovogodišnji je pobednik Sanrema, 69. po redu. Iz teatra Ariston izašao je posle pet dugih i stresnih noći ovenčan najsjajnijom nagradom u italijanskoj - pa i evropskoj - muzici, kao i kartom za Izrael, za ono malo manje bitno takmičenje, Pesmu Evrovizije...

Gledao sam i ove godine Festival della Canzone Italiana, tih pet dana u februaru od detinjstva mi je, kada smo imali dva naša kanala i dva italijanska (a na italijanskim je uvek bio bolji program), vesnik proleća. Da, uz sladunjave pesme, kratke suknje i večernje toalete začuo bi se kraj predugoj zimi. A ove se pogodilo da baš u subotu, devetog februara, počinje lepo vreme, kao što je nekada umelo da počne... Bila je tu i Virđinija Rafaele, neka vrsta italijanske Tine Fej, samo zgodnija, komičarka zaraznog osmeha, i neizbežni Klaudio Baljoni.

Alesandro Mahmud nije bio favorit publike (svega 14% popularnih glasova!), ali jeste žirija i novinara, koji u ukupnom zbiru učestvuju sa 50% u konačnoj odluci. To ga je, na kraju, i dovelo do slave, iako su Italijani masovno glasali za momka po nadimku Ultimo, te oprobane favorite Il Volo i neprolaznu, i dalje otkačenu i vazda šarenu Loredanu Berte.

Pobeda čoveka koji ne izgleda i ne zove se kao prosečni Italijan, a u pesmi o teškom odrastanju ima i bridge na arapskom jeziku, odmah je uzburkala duhove. Na Tviteru je iste noći prvi potpredsednik vlade Mateo Salvini poručio da je za njega Ultimo imao "pravu italijansku pesmu", što je mnoge navelo da pomisle da je komentar bio blago rasistički, usmeren protiv migranata, na kojima populisti jašu kad god zatreba.

Ne, u stvari je Salvini, podseća li vas to na nekog, čovek koji poklanja neverovatnu pažnju onome što narod misli, govori, oseća i tvituje, pa je pohitao da politički unovči popularnost Ultima i njegove doista fine, skroz festivalske kanconice o devojci s kojom mu nedostaje čak i buđenje i sve druge sitnice.

U Mahmudovu odbranu stao je gradonačelnik Milana Bepe Sala, koji mu je poručio da je grad ponosan na njega, a muzičar je na pobedničkoj konferenciji za novinare morao da ponavlja: "Sono un ragazzo italiano..."

Dogodilo se, dakle, isto što i prošle godine, neki bi rekli da je lovorov venac dodeljen iz političkih, a ne muzičkih razloga. Lane je, podsetimo, slavio Ermal Meta, momak čija je familija na nekom sklepanom čamcu preplivala Otrantska vrata, a on postao simbol uklopljenosti novih migranata u italijansko društvo, što je začinjeno pesmom "Non mi avete fatto niente" koja, u nedostatku boljeg opisa, govori o miru u svetu.

I tada je bilo kontroverzi: veći deo Italije navijao je za otkačene Lo Stato Sociale, imali su čak i babu od osamdeset leta što su je vrteli na bini, ali žiri je nagradio poruku, a ne pesmu. (Publiku ne možeš da zavaraš: Bolonjezi Lo Stato Sociale su razvalili top-liste, dok je Meta skliznuo u zaborav ubrzo posle Evrosonga.) Alesandro Mahmud još je važniji, još veći simbol od Ermala Mete, pošto on pripada drugoj generaciji migranata, onoj koja treba da dâ konačni sud o tome da li se uklopila ili ne, postaju li dovoljno Italijani ili će se u nekom trenutku okrenuti Orijentu i poželeti da oružjem uteraju veru u kaurine.

Ah, sve je to lepo, svaka čast malom, ali plašim se posledica više nego što se plašim loše muzike: zar se još jednim šamarom volji naroda ne izaziva reakcija najgorih među nama; zar nas prenaporna politička korektnost, čak i na festivalima i među nagradama, ili posebno na festivalima i među nagradama, i nije dovela dovde, zar nam ona nije donela sve salvinije koji ne pokazuju nameru da odu?

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.