Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

"Rekla je da se nikada ne bi vratila u Srbiju": Priča o srpskom kapitalizmu

Od onoga dana kada je Milošević pred Skupštinom rekao radnicima: "Sad svi na svoj radni zadatak", bilo je jasno da ovde radnici nikada neće uraditi ništa za sebe. I tada je to bio naručen dolazak peške od Rakovice do parlamenta jer o sindikalnim pravima i boljitku nije bilo reči
Piše: Branko Rosić
Datum: 22/02/2018

"Rekla je da se nikada ne bi vratila u Srbiju": Priča o srpskom kapitalizmu

U prošli četvrtak, na državni praznik, čekam trolu u jednoj od centralnih gradskih opština. Gledam u obližnje gradilište, na njemu radnici koji prkose prazničnom plandovanju. Onda je stala kiša, pa sam se uputio peške niz tu glavnu ulicu jedne od centralnih gradskih opština i video da oni zidari nisu usamljeni. Radili su u mini-marketima, kioscima, tamo i ovde u onome što se naziva valjda uslužnom delatnošću koju zaobilazi plandovanje na Sretenje.

I tako je to već godinama. Srpski kapitalizam nije sentimentalan. Ali od kapitalizma u povoju ne možeš očekivati da bude sentimentalan. Setimo se samo kako je on izgledao davnih godina u državama koje danas nazivamo razvijenim Zapadom. Ali sadašnji srpski kapitalizam nam stalno predočava da smo lenji i navodi nam kako je u kapitalizmu. Ili kao: "Ne bi to mogao u Nemačkoj."

A to šta bi mogao u Nemačkoj zna moj sestrić koji radi tamo i koji mi kaže da je tamo socijalizam, nema ostajanja posle 17 časova, dug je godišnji itd. Pre dve godine u Kopenhagenu, na hotelskom doručku saznam da tu radi zemljakinja iz Vojvodine. Usledila je priča "Kako je tamo dole?" i "Kako je tamo gore?", da bi na kraju rekla da se nikada ne bi vratila tamo dole, u Srbiju, jer ovde gore, u Danskoj, ima pet nedelja godišnjeg odmora, manje se radi, a zarađuje više. U Švedskoj i Francuskoj je ista situacija.

Negde baš kada sam video one radnike na građevini na Sretenje, izašao je tekst "Zašto ne treba da radimo osam sati dnevno", pa drugi tekst o skraćenom radnom vremenu u Švedskoj. Ovi radnici što su radili na državni praznik, srećom po poslodavce, nisu to videli. A i da jesu, šta bi se promenilo?

Od onoga dana kada je Milošević pred Skupštinom rekao radnicima: "Sad svi na svoj radni zadatak", bilo je jasno da ovde radnici nikada neće uraditi ništa za sebe. I tada je to bio naručen dolazak peške od Rakovice do parlamenta jer o sindikalnim pravima i boljitku nije bilo reči. I tada, iako im nisu krčala creva, radnicima je dato Kosovo da ih začepi. I od tada do danas svaka sindikalna priča začepi se pričom o Kosovu, izdajnicima -- kako se nekada za radnike zvao Ante Marković (da li ste, radnici, živeli nekada bolje?), a danas sorosovac. Dobro, tu su i druge teme za radnike, recimo, slučaj pevačice Jelene iz Borče. I kad se spusti sa skele na građevini u centralnoj gradskoj opštini, ne može radnik da razbija glavu o mnogo čemu. To može njegov švedski kolega koji ima pet nedelja odmora i šestočasovno radno vreme.

Lako je njemu da mrsomudi kad ne zapne ko srpski kolega. O tome mislim u susretu sa srpskim kapitalizmom na Sretenje.

 

*Kolumna iz novog Nedeljnika koji je na kioscima od 22. februara, digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET


 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Milos
28.02.2018 - 11:28
//
Jedan inzenjer bi trebalo da zna da ne mozete stvoriti nesto ni iz cega. Tako ni Ante Markovic nije mogao da vradzbinama podigne plate, vec je na to utrosio ogromni deo deviznih rezervi SFRJ. To je kao kada prodate ocev stan ili njivu, pa od toga zivite godinu, dve ili tri \"k\'o lord\". Nije potrebno biti toliko maliciozan kada je rec o Kosovu, jer je to STVARNI PROBLEM, jedan on najtezit te vrste u svetu. Milosevic je makar pokusao da ga resi, a ovi od 5. oktobra se istim ne bave, zbog cega stalno bivaju stavljeni pred svrsen cilj i stalno moraju da ispunjavaju neke deadline-ove. Koliko god bili servilni, Zapad ih manje ceni nego sto je cenio Milosevica.