Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Posle 100 godina pogrešnih poteza, red je da Srbija konačno načini jedan dobar

Ni u jednom od velikih globalnih rivalstava Srbija i Zapadni Balkan se ne nalaze na vrhu liste. To je u principu pozitivna okolnost, sa par negativnih aspekata koji u simbiozi sa ambicijama lokalnih političara, centara moći u Srbiji i regionu i njihovih medijskih glasnogovornika, mogu da kreiraju značajne probleme
Piše: Željko Pantelić
Datum: 29/06/2017

Posle 100 godina pogrešnih poteza, red je da Srbija konačno načini jedan dobar

Suprotstavljeni interesi i rivalstvo regionalnih i planetarnih sila koje se jednim delom odigrava i na prostoru Srbije i Zapadnog Balkana često navodi deo javnog mnjenja u Srbiji da pomisli ili veruje da smo važniji nego što realno jesmo.

Tome doprinose i domaći navijači zainteresovanih strana koji u medijima koriste često mnogo jače tonove i vokabular od potrebnog. Na prvi pogled se čini da na Zapadnom Balkanu svi imaju svog džokera sem EU, odnosno Nemačke. Amerikanci imaju Albance, Turci Bošnjake, Rusi Srbe, a EU nema dovoljnu težinu čak ni među Crnogorcima i Makedoncima.

Prvo rivalstvo koje se prelama preko naše zemlje i regiona je rusko-američko, zatim evropsko-rusko, nemačko-američko, evropsko-tursko, arapsko-tursko. Njima treba dodati i veoma izražene interese Italije i Austrije koje su među vodećim investitorima u regionu i zbog geografskih razloga veoma su zainteresovani za sve što se događa na brdovitom Balkanu.

Ipak, ne treba smetnuti s uma da se ni u jednom od pomenutih rivalstava Srbija i Zapadni Balkan ne nalaze na vrhu liste. To je u principu pozitivna okolnost, sa par negativnih aspekata koji u simbiozi sa ambicijama lokalnih političara, centara moći u Srbiji i regionu i njihovih medijskih glasnogovornika, mogu da kreiraju značajne probleme.

Medijski najzanimljivije rivalstvo je američko-rusko, ali ono je najopasnije i najneproduktivnije za građane Srbije i interese naše zemlje. Ni Vašington ni Moskva suštinski nisu zainteresovani za izgradnju i jačanje pravne države, demokratije, sloboda i ekonomskog boljitka u našoj zemlji. Istina, Vašington se verbalno zalaže za navedena načela, ali u biti je uvek davao prednost vlastodršcima s kojima je završavao poslove, a ne izgradnji institucija i pravne države.

Moskvi su puna usta politike suverenosti i nemešanja u unutrašnje stvari, što u ruskom rečniku znači da EU i SAD ne bi trebalo da se mešaju u unutrašnju politiku trećih zemalja.

I jedne i druge zanima isključivo da vlast u Beogradu bude na liniji njihovih interesa, a kakva će ona biti - autokratska, diktatorska ili demokratska - manje je važno.

Evropsko-rusko rivalstvo koje bi mogli da nazovemo i nemačko-rusko ima dva lica. Prvo je ekonomsko, drugo je vrednosno. Kao svim drugim zemaljma u komšiluku, bližem i daljem, Nemačka je i Srbiji već godinama prvi trgovinski i ekonomski partner. Međutim, zahvaljujući ruskim medijskim megafonima u Srbiji dobar deo građana je uveren da su Rusi najvažniji ekonomsko-trgovinski partner Beograda.

Otuda i nedavna opaska šefa nemačke diplomatije Zigmara Gabrijela. Međutim, mnogo važnije evropsko-rusko rivalstvo se odnosi na vrednosti. Kao što smo već rekli, Moskvu interesuje kao lanjski sneg da li je Srbija pravna država, da li se bori protiv organizovanog kriminala, korupcije, da li se radi na izgradnji institucija, good governance, da li se unapređuju slobode i prava građana i manjina.

Za razliku od Rusa, EU i Nemačka su jedini međunarodni subjekti koji imaju interes da Srbija postane pravna, demokratska i država dobre vladavine. Da nije EU i Nemačke, ne bi bilo ni ono malo sloboda i prava što su srpski građani dobili (ili osvojili) od pada Miloševićevog režima.

U poslednjih par meseci je sve izraženiji i nemačko-američki rivalitet na Zapadnom Balkanu.

Geopolitički ciljevi Vašingtona i Berlina se ne podudaraju već neko vreme, što se videlo i sa prethodnom administracijom Baraka Obame, posebno oko Ukrajine, a kamoli sa današnjom Donalda Trampa.

Vašington je u Makedoniji još jednom demonstrirao da je apsolutni king maker tamo gde su Albanci važan politički faktor, odnosno da bez njihovog "posredovanja" nije moguće postići funkcionalne dogovore sa albanskim političkim predstavnicima. To donekle objašnjava zašto Nemačka ima, kao nikada u istoriji, tako blagonaklon stav prema Srbiji. Pošto je vlast u Srbiji koncentrisana u rukama jednog čoveka, dolazi se vrlo lako do zaključka zašto je Angela Merkel uzela Aleksandra Vučića pod svoje zaštitno krilo u EU.

Evropsko-tursko rivalstvo je istorijski najduže na Zapadnom Balkanu. Istina, intenzitet varira iz generacije u generaciju i u dobroj meri zavisi od ambicija vlastodržca. Nekada u Porti, a danas u Ankari.

Turski predsednik Erdogan već nekoliko godina vodi vrlo intenzivnu politiku u čijem je fokusu naš region. Ne greši se mnogo kada se uporedi pozicija Bakira Izetbegovića sa Vučićevom. Kao što Vučić balansira između Berlina i Moskve, tako i Izetbegović igra na dve stolice - Ankaru i Vašington, jer nema poverenja, ni u Brisel, ni u Berlin.

Međutim, Erdogan se ne oslanja samo na Bošnjake i Izetbegovića. Njegove ambicije su mnogo veće i u njegovoj idealnoj sferi uticaja na jugoistoku Evrope ulaze, pored BiH i Srbija, Kosovo i Makedonija.

Ne treba potceniti ni eksplozivnost tursko-arapskog rivaliteta, koje postaje sve oštrije kako odnosi na Bliskom istoku postaju zategnutiji.

Na jednoj strani imamo Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate, a na drugoj Tursku i Katar. Dve različite vizije islama i dva različita koncepta države. I jedni i drugi imaju, da upotrebimo eufemizam, ambivalentan odnos prema islamskom terorizmu i radikalizaciji muslimana. Turska i Katar podržavaju, finansijski i medijski, Muslimansku braću i postoji poveći broj dokaza o njihovim vezama sa tzv. Islamskom državom, baš kao što je lako naći tragove relacija Rijada i Abu Dabija sa ekstremističkim porkretima koji zagovaraju najrigidnije forme islama i pozivaju na džihad protiv Zapada.

Prisustvo i rivlastvo dve suprotstavljene koalcije vidljivo je u Bosni i Hercegovini, jugozapadnoj Srbiji, Kosovu i Makedoniji. A ne treba potceniti ni prijateljstvo predsednika Srbije Vučića sa de fakto vladarom Ujedinjenih Arapskih Emirata Muhamedom bin Zajedom, kao ni činjenicu da je sedište za Zapadni Balkan Al Džazire u Sarajevu, i da su odnosi Izetbegovića i Erdogana kao i dve vladajuće partije u BiH i Turskoj mnogo više od bratskih i sestrinskih.

Nema sumnje da će se odnosi pomenutih planetarnih i regionalnih igrača reflektovati na Srbiju i Zapadni Balkan. Što odnosi budu zategnutiji između pomenutih sila, to će biti veća verovatnoća da stabilnost regiona i Srbije bude dovedena u pitanje. Jedini političar i zemlja koja eventualno može da izvede Srbiju, ali i region, iz pozicije da bude kolateralna šteta sukoba velikih, bogatih i moćnih su Aleksandar Vučić i Srbija. Naravno, ako taj izbor bude rezultat racionalnog, trezvenog, hladnog razmišljanja i u interesu građana Srbije.

Valjda je došao red da posle 100 godina pogrešnih poteza i izbora Beograd napravi konačno jedan sehr gut.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.