Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Odbrana Bijelog dugmeta: Nismo ni mi isti, pa nisu ni oni

Goran Bregović će u intervjuu Nedeljniku reći da je on tu turneju iz 2005. video kao svoj potpis u Rambujeu i znak da je rat gotov. Ovo Bijelo dugme, iz 2016. nije nosilo nikakvu simboliku, iako se i dalje provlačila jugonostalgija kao lajtmotiv svega što ide uz jubilej - 40 godina od nastanka benda. To i nije bila namera ove turneje. Ona nije imala nikakavu ambiciju osim provoda. A ovde provod ide uz trubače, bilo da se radi o svadbi, proslavi mature ili odlasku u penziju
Piše: Branko Rosić
Datum: 29/11/2016

Odbrana Bijelog dugmeta: Nismo ni mi isti, pa nisu ni oni

Pomisliš, nezahvalan je ovaj naš narod. Ovaj naš narod ovde. Sve mu smeta. Pa i Bijelo dugme. Ovim našima tamo, u Geteborgu, Štutgartu, Frankfurtu na Majni... ništa ne smeta što to nije ono, nego ovo Bijelo dugme. Gledao sam snimke s koncerata tamo daleko, koncerata ovog Bijelog dugmeta i svi su bili srećni. Pevaju, vesele se, baš ih briga da li je tu Bebek ili nije, da li je Tifa odvaljen, da li su to narodnjaci, jer peva Alen. Onda kažu: "Ma njima je važno samo da je odavde pa daj šta daš".

Ali, i oni odande gledaju često ove odavde pa imaju izbor, ali ćute. Zapravo ne ćute, jer pevaju.

Uvek je nekako čudno to s Bijelim dugmetom. Tri pune Arene, a puno postova onih koji kažu da su prevareni jer su očekivali ono, a dobili ovo Bijelo dugme.

Ovaj ciklus dugmeta u Areni bio je drugi povratak benda. Prvi put je to bilo 2005. kada su u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu napravljeni koncerti na kojima je pucala jugonostalgija i bilo je to prvo okupljanje bivših Jugoslovena oko možda najznačajnijeg YU proizvoda. Goran Bregović će u intervjuu Nedeljniku reći da je on tu turneju iz 2005. video kao svoj potpis u Rambujeu i znak da je rat gotov, a uz šta bi bilo bolje to obeležiti nego uz zvuk grupe koja je i nestala s nestankom bivše zemlje.

I ti koncerti su bili više od muzike.

Uvodni mini video klipovi koji su pratili te koncerte i koje je uradio slavni sarajevski dizajner Bojan Hadžihalilović bili su najbolja doza jugonostalgije bez ijednog procenta patetike. Uz instrumental pesme „Kad bih bio Bijelo dugme" tekli su kadrovi olimpijskog Sarjeva, Bojana Križaja, Željinog puta u Evropu, mečeva Mate Parlova...

Sve je u njima bilo obuhvaćeno. I Titov mercedes i nestašice tokom stabilizacije osamdestih kada je bilo jasno da nije sve idealno u zemlji nekadašnjeg samoupravnog meda i mleka. I nije bilo bitno da li je razglas Brace Radovića bio pretih za najveći koncert od pada Berlinskog zida (150.000 prodatih karata), jer svi su došli sa svojim filmom koji je bio ozvučen saundtrekom detinjstva i nekadašnjeg boljeg života.

 

Kada sam pitao Bregovića po završetku intervjua o mogućim razočarenjima nekih jer to nije ono nego ovo Bijelo dugme rekao mi je: 'Nismo ni ti ni ja isti, pa to nije ni Bijelo dugme'


To je zaista bio Rambuje, ili Dejton, kako god, ali značio je paraf na prestanak oticanja krvi, rata, nesreće... Svako je na Hipodrom, Koševo, Maksimir doneo svoj prtljag prošlosti i bosanske izbeglice i ratni profiteri i nekadašnje lepotice, ali i njihove ćerke s zaštitnim belim dugmetom na majici.

Bio je to referendum, bio je to inventar nekadašnjih mladosti pa je loš zvuk bio kolateral koji se provukao uz snažne sentimente.

Ovo Bijelo dugme, iz 2016. nije nosilo nikakvu simboliku, iako se i dalje provlačila jugonostalgija kao lajtmotiv svega što ide uz jubilej - 40 godina od nastanka benda. To i nije bila namera ove turneje. Ona nije imala nikakavu ambiciju osim provoda. A ovde provod ide uz trubače, bilo da se radi o svadbi, proslavi mature ili odlasku u penziju.

Goran Bregović je već umeo da menja verzije pesama. To je bilo najizraženije tokom promotivne turneje albuma „Doživjeti stotu", kada je sve pesme presvukao u novotalasne verzije, jer tada je je trebalo preživeti nalet novog zvuka - a priznaće to u intervjuu Nedeljniku - da su takav strah od starosti imali tada i Stonsi.

Kada sam pitao Bregovića po završetku intervjua o mogućim razočarenjima nekih jer to nije ono nego ovo Bijelo dugme rekao mi je: "Nismo ni ti ni ja isti, pa to nije ni Bijelo dugme". Pozvao me je na koncert jer "dobro to zvuči". Bio je uverljiv.

Nisam otišao ni na jedan od tri koncerta u Areni. Nisam otišao jer sam arhivirao Dugme u sećanju iz te hipodromske noći posle koje sam ubrzo otišao u Rovinj gde me je sačekao domaćin želevši da razmeni dinare koji su mu preostali od koncerta Bregovića & co u Beogradu. Ja sam bio za ono Dugme koje je potpisalo svoj Rambuje u ime nas koji nikada nisu želeli da dođe do onih stvari koje su prethodile Rambujeu i Dejtonu.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.