Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Nikola Hajdin: Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno

Ne postoji nijedan političar koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast. Meni su mostovi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka. A uradio sam toliko naučnih radova, jedan sam od retkih akademika koji je bio član čak pet inostranih akademija. Takvih je malo u bivšoj Jugoslaviji. Više sam naučnih priznanja dobio u svetu nego u Srbiji, ispričao je u velikom intervjuu za Nedeljnik naš najpoznatiji mostograditelj, dugogodišnji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti i jedan od najvažnijih intelektualaca srpskog 20. i 21. veka Nikola Hajdin
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 08/04/2018

Nikola Hajdin: Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno

Foto: Nedeljnik

Najpoznatiji po mostovima, onim sa kosim kablovima, i po tome što je na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti bio u čak tri mandata, Nikola Hajdin je, bez preterivanja - svedok veka. Rođen 1923. u Gorskom Kotaru, diplomac Građevinskog fakulteta u Beogradu i kasnije profesor iste ustanove, redovni član SANU već duže od četrdeset godina; nije ni čudo da se kroz njegov život i karijeru prelama novija srpska istorija.

Zato je ovo, kako će nam i supruga Nikole Hajdina reći, drugačiji intervju od svih koje je dosad dao, i zato je bilo prikladno da krenemo od samog početka, od njegovih najranijih sećanja i izbegličkih dana.

"Imao sam 18 godina kada sam 1941. izbegao ustaški nož i iz Hrvatske pobegao u Srbiju. Došao sam na Železničku stanicu i Balkanskom ulicom se popeo na Terazije. I tu sam video četiri čoveka kako vise na banderi. To je bio novi udarac za mene. Bio sam već uplašen, a onda sam se još više uplašio, jer sam shvatio da je i u Srbiji užasna situacija.

Mi smo tada kao izbeglice primljeni sa velikim prijateljstvom i ljubavlju. To isto nisu doživele izbeglice iz Hrvatske 1995. godine. Bila je totalno drugačija situacija. Ako se može tako reći - ja sam kao izbeglica proživeo najbolje trenutke u svojoj sopstvenoj zemlji.

Posle završenih studija građevine bavio sam se naučnim radom u inženjerskim disciplinama. Mostovi su mi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka. A uradio sam toliko naučnih radova, jedan sam od retkih akademika koji je bio član čak pet inostranih akademija. Takvih je malo u bivšoj Jugoslaviji. Više sam naučnih priznanja dobio u svetu nego u Srbiji."

 

Jedan ste od retkih svedoka koji pamti i Kraljevinu, danas se ona dosta vraća kroz razne serije. Kako tumačite to doba u odnosu na komunizam?

Ja te serije ne gledam, ali znam otprilike šta bi u njima moglo da bude. Doba Kraljevine Jugoslavije bilo je koliko-toliko demokratsko, a komunizam je to potpuno odbacio. Lenjin je rekao da je demokratija izmišljotina buržoaskog sveta i da to treba u osnovi uništiti. I tako je i bilo.

 

Kako ste doživljavali Jugoslaviju?

Imao sam tek 15-16 godina kada sam shvatio da je Jugoslavija propala. Mi Srbi koji smo živeli u Hrvatskoj, obožavali smo Srbiju, ali smo voleli i Jugoslaviju, jer smo smatrali da daje ravnopravnost svim narodima.

Još kao omladinac, dakle pre Drugog svetskog rata, zapazio sam da je većina hrvatskog stanovništva protiv Jugoslavije, sigurno više od 50 procenata. Postojalo je 20 odsto ljudi koji su bili irelevantni, koji nisu bili protiv nje, ali nisu gajili ni neku odanost. I bilo je samo 15 do 20 odsto Hrvata koji su bili oduševljeni Jugoslavijom. I to je jedan od ključnih razloga zbog kojih je ta zemlja tako brzo propala.

 

Kada se voz sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra zaustavio na Železničkoj stanici u Zagrebu na putu za Beograd - klečao sam i plakao. Za Titom nisam plakao. Bio sam već star za suze kada je ubijen Đinđić

 

Kakav ste stav imali o Titu i njegovoj vladavini?

Rođen sam u Hrvatskoj i u Zagrebu sam učio gimnaziju gde sam video te "titovce". Odmah sam shvatio da je Tito pravi izdanak hrvatskog naroda. Mnogi pričaju da je Rus, da je ovaj ili onaj, ali gledajući njegov jezik i ponašanje, ubeđen sam da je zaista bio Zagorac. A njegova vladavina bila je kombinacija komunizma i zapadnog shvatanja. Ponašao se kao komunistički džentlmen, a u stvari bio je diktator, ali ne ruskog tipa. Ja za Titom nisam plakao.

 

Jeste li za nekim zaplakali?       

Kada je ubijen kralj Aleksandar u Marselju, bio sam prvi razred gimnazije. Kada se voz sa njegovim posmrtnim ostacima zaustavio na Železničkoj stanici u Zagrebu na putu za Beograd - klečao sam i plakao. Plakali su i mnogi Hrvati, koji su sa žaljenjem ispratili kralja Aleksandra.

Bio sam već star za suze, ali žao mi je bilo Đinđića, jer sam smatrao da može nešto dobro da doprinese za ovu zemlju. Nažalost, dok je bio živ, mnogi su ga mrzeli. To je velika šteta za Srbiju. Da nije ubijen, skratili bismo posleratni period i brže bismo ušli u svet civilizovanih naroda. Mnogo brže nego što će se to desiti.

 

Po čemu pamtite kralja Aleksandra Karađorđevića? Da li vas čudi podatak da on danas nema ni ulicu u Beogradu? I podržavate li inicijativu da se kralju Aleksandru podigne spomenik u Beogradu?

Kralj Aleksandar je učinio mnogo dobrih stvari za Jugoslaviju. On je načinio i neke greške, smatrajući sebe suviše apsolutističkim vladarom, što ga je možda koštalo života. Ali ima jedna velika stvar koju je učinio kralj Aleksandar - dao je utočište ruskim emigrantima, velikim profesorima, akademicima koji su došli u našu zemlji i značajno uticali na naš naučni progres.

Bez obzira na sve slabosti kralja Aleksandra, kao monarh zaslužuje ulicu u Beogradu, a spomenike smo dizali i mnogo manje važnima.

 

Naš narod je patrijarhalan, navikao je da ima gazdu koji njime upravlja. Ništa se nije promenilo još od kneza Miloša. Imamo kneza Miloša i danas kao što smo ga imali pre 150 godina

 

A šta biste vi savetovali Miloševića ili Tuđmana 1990?

Ni jednog ni drugog nije bilo moguće savetovati. To su bile tvrde glave, ljudi dosta faličnog obrazovanja, koji nisu sagledavali realnost i koji su se pre svega ponašali obesno i u odnosu na Jugoslaviju, a onda i na Evropu.

 

Vi ste veliki svedok intelektualne Srbije 20. veka. Kakav je bio njen status u Titovo ili u Miloševićevo vreme? A kakav je danas, pošto često čujemo da ona više i ne postoji?

Ne postoji nijedan političar, čak ni u demokratskim zemljama, koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast.

 

Ko su za vas najveći srpski intelektualci?

To je teško pitanje. Ova je zemlja imala mnogo slobodnomislećih ljudi, ali nažalost nisu naišli na veliki prijem kod Srba. Naš narod je patrijarhalan, navikao je da ima gazdu koji njime upravlja. Ništa se nije promenilo još od kneza Miloša. Imamo kneza Miloša i danas kao što smo ga imali pre 150 godina.

A oni koji sebe smatraju intelektualcem - možda to nisu. Pa naš vrhunski intelektualac je bio Dobrica Ćosić koji nije bio intelektualac ni po vaspitanju ni po obrazovanju.

 

Kada sam 1941. iz Hrvatske pobegao da bih izbegao ustaški nož, u Beogradu sam dočekan s ljubavlju. To u Srbiji nisu doživele izbeglice 1995.

 

Vi ste uspeli u svim ovim godinama da ostanete svoji. Niste pripadali ni takozvanoj grupi siminovaca. Teško da mogu da vas svojataju i drugi? I šta je vaš stav o Ćosiću i komunizmu?

Nisam ni znao ko su ti siminovci, morao sam da pitam ženu. Objasnila mi je da su to intelektualci koji su odlazili u Siminu ulicu. Dok su se oni družili, ja sam sedeo ovde i radio matematiku i prirodne nauke. Imao sam ambiciju da postanem naučnik, a to se ne može postati ako se čovek bavi politikom.

Ćosića sam poznavao dosta dobro. Imao je neke dobre ideje, ali nije mogao da pobegne iz kože u kojoj je rastao. Iako je bio akademik.

 

Da li je greh što Crnjanski ili Mihiz nisu postali akademici? I za koga bi danas bio greh pred nove izbore u SANU?

Apsolutno, i što se tiče Crnjanskog, i Mihiza. Crnjanski je bio jedan od naših najboljih pisaca. Njemu su nudili da bude dopisni član, ali je on to odbio, jer je smatrao da bi odmah trebalo da bude redovni član SANU.

Najteže je u humanističkim naukama, jer je Akademija u Titovo vreme bila pod njegovim uticajem, i niko nije mogao da uđe u SANU bez saglasnosti, recimo, Draže Markovića ili Antonija Isakovića. I taj utisak da politika navodno diktira ko će postati član SANU iz humanističkih nauka, čini mi se, traje do danas.

 

Kako su vas primili?

Mene su primili jer sam dolazio iz prirodnih nauka, a verovatno su mislili da sam glup za politiku.

 

Bili ste na čelu SANU u čak tri mandata. Šta je obeležilo vašu epohu?

Bio sam predsednik 12 godina i osam godina potpredsednik, dakle, dve decenije sam uticao na rad Akademije. To nije baš malo. Od mene je samo Kanazir bio duže na čelu SANU, i to dva meseca, i ratni predsednik Aleksandar Belić. Moj osnovni zadatak bio je da se očuva dostojanstvo Akademije. Šta to znači? Da Akademija bude najviša naučna i umetnička ustanova srpskog naroda. Njen osnovni cilj je da neguje, širi nauku i umetnost, a sve ostalo ne spada u njen domen rada. Nažalost, u ovoj našoj zemlji ako se ne bavite politikom - odmah vas optuže da ništa ne radite. Ostao sam, međutim, konsekventan i držao se dostojanstva Akademije, a ne politike.

 

Naš vrhunski intelektualac je bio Dobrica Ćosić koji nije bio intelektualac ni po vaspitanju ni po obrazovanju 

 

Najveći protivnici među akademicima su vas optuživali da ste proterali svaku srpsku politiku iz Akademije. Koliko su vas doticale te optužbe? I da li je politici uopšte mesto u Akademiji?

To pre svega nije tačno, a nije tako ni bilo. Na moj rad nije bilo velikih primedbi akademika i osećao sam ogromnu, maltene apsolutnu podršku članstva. Nije postojala nijedna organizaciona forma u SANU koja se distancirala od mene.

 

Kako biste ocenili rad Akademije nakon vašeg odlaska sa njenog čela? I vašeg naslednika Vladimira Kostića?

Novo rukovodstvo Akademije učinilo je korak napred i veliku stvar za srpsku nauku time što su osnovali ogranak SANU u Nišu. SANU je naučno i umetnički sada pokrila dobar deo Srbije, jer je ranije takav ogranak bio samo u Novom Sadu. I ja dajem punu podršku Kostiću koji je vrhunski intelektualac. Moja ideja je bila da posle mene predsednik SANU bude svetski priznata naučna ličnost. I on ima te atribute.

 

Šta je za vas bio Memorandum SANU? Pokrenuta je sada tek, čini se, prvi put otvorena rasprava o tome, da li je vreme da Akademija skine taj greh sa svojih leđa?

Moj odgovor bio je i ostao: Memorandum nikada nije bio zvaničan akt Akademije. Njega su pisali neki akademici, ali taj akt ne pripada Akademiji, jer nikada nije usvojen ni na jednom našem organu. Mene je bolelo što se napad na Srbiju vodio preko napada na Akademiju. A taj tekst nije imao ništa rđavo u sebi ili nešto što bi moglo da naškodi Srbiji.

 

Kosovo je propala stvar. Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno, kao što je govorio Dobrica Ćosić. Kakvo srpsko Kosovo? Kako vi više zamišljate Kosovo u Srbiji?

 

Koji vam je bio najteži period u životu?

Informbiro. Nije bilo lako objasniti narodu kako toliko dugo gajite ljubav i poštovanje prema drugu Staljinu, a onda odjednom kažete - taj isti Staljin ne valja. A Staljina uopšte nisam cenio, bio je diktator.

 

Kada se pomene vaše ime - prva asocijacija su mostovi. Patentirali ste mostove sa kosim zategama. Prvi vaš most bio je na Tisi kod Titela, onda: pešački most na Savi u Sremskoj Mitrovici, most na Vrbasu kod Banjaluke, železnički most na Savi u Beogradu, most na Visli u poljskom Ploku, novosadski most "Sloboda". Kako ste se osećali za vreme bombardovanja kada ste videli da je srušen vaš most?

Tada sam došao do saznanja da su mostovi važni elementi mog naučnog stvaranja. Bio sam mnogo nesrećan, most "Sloboda" je bombardovan na moj rođendan. Napravili smo isti most, za koji sam imao podršku Mostogradnje i Vlade, odnosno Miroljuba Labusa koji je u to vreme bio ministar.

 

Kako gledate na današnju vlast? Poznato je da su naprednjaci dok su bili u opoziciji i vas napadali zbog Mosta na Adi. 

Most na Adi je bio uslov da bi Beograd napredovao. Beograd je imao sreću jer je imao Nikolu Hajdina za predsednika Komisije za izbor najboljeg rešenja za Most na Adi. Stiglo je 16 projekata, od kojih je pet imalo legitimitet sa stanovišta formalnih zahteva. A od tih pet, izabrao sam onaj koji je zadovoljavao moje kriterijume, uostalom ona četiri idejna rešenja bile su ćuprije.

 

Projektovali ste mostove u Švajcarskoj, Sloveniji, Kanadi, Rusiji, Indiji. Kakav most danas nedostaje Srbiji?

Srbiji nedostaju mostovi preko Save, ali je nevolja što ih nije lako napraviti. U oblasti mostova bili smo nekad vodeća nacija, čak i u konkurenciji Nemačke i Francuske. Bili smo cenjeni projektanti mostova, nisam ja džabe dobio most u Poljskoj. Mi smo to, međutim, zapustili, odbacili, našim političarima je bilo važnije sve drugo. Mostove danas moramo da prepustimo strancima, to je velika šteta, jer su mnogi talenti i stručni ljudi otišli iz Srbije.

 

Žao mi je Đinđića. Da nije ubijen, skratili bismo posleratni period i brže bismo ušli u svet civilizovanih naroda. Mnogo brže nego što će se to desiti

 

Jeste li vi nekad pomislili da odete iz zemlje?

Imao sam nekoliko puta priliku da odem iz Srbije. Bio sam profesor u Cirihu, imao sam odličnu ponudu da ostanem. Supruga je došla i rekla da će da plače i dan i noć. I vratio sam se zbog njenih suza. Sin mi je ostao u Švajcarskoj. Predavao sam na raznim svetskim univerzitetima, mogao sam da biram gde ću da radim, ali sam se uvek vraćao u Srbiju.

 

Da ste danas u prilici, koji biste most projektovali?

Bio bih spreman da pomognem u izgradnji mosta na Dunavu kod Vinče koji vodi u Rumuniju. Taj most je u planu i apsolutno je nužan.

 

Šta su za vas naši najveći nacionalni izazovi?

U tehničkom pogledu to je industrijski razvoj u kome leži naša naučna budućnost. Moramo se baviti naukom da bismo bar razumeli ono što drugi rade.

A politički izazov je da postanemo demokratska zemlja. Optimista sam, ali u siromašnim zemljama je vrlo teško uvesti demokratiju. Kad je narod siromašan - onda se lako može prevariti. Demokratija nije za sirotinju.

 

I Milošević i Tuđman bili su tvrde glave, ljudi dosta faličnog obrazovanja, koji nisu sagledavali realnost i koji su se pre svega ponašali obesno

 

A šta bi bio vaš doprinos unutrašnjem dijalogu o Kosovu?

Kosovo je propala stvar. Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno, kao što je govorio Dobrica Ćosić.

Kakvo srpsko Kosovo? Kako vi više zamišljate Kosovo u Srbiji? Možete li da zamislite neku opštinu u centralnoj Srbiji ili u Vojvodini čiji je predsednik Albanac? Ne možete, naravno, kao ni ja.

Šta ćemo sa dva miliona Albanaca u Srbiji? Naš interes je da iz Kosova izvučemo najbolje što možemo. A to je da sačuvamo te naše ljude koji su ostali da žive na Kosovu i sakralne objekte, kao i da naša kulturna baština i baština SPC dobije međunarodnu zaštitu.

Na Kosovu sveukupno ima 100.000 Srba, uključujući i one Srbe s Kosova koji žive na Terazijama i idu avionom u Prištinu. Dakle, 100.000 Srba može da dobije onoliko prava koliko im pripada u odnosu na dva miliona Albanaca. Ne možemo nešto preterano da očekujemo.

 

Pesimistični ste, ali šta ćemo sa svetom srpskom zemljom na Kosovu?

Albanci su oterali Srbe iz Prištine, Prizrena, Đakovice. I šta nam onda znači teritorija kada tu više Srba nema? Ne postoji nijedna zemlja u Evropi u kojoj živi većina nekog naroda, a da ona pripada manjinskom narodu. Nažalost, to je surova realnost i činjenica. U Mađarskoj uglavnom žive Mađari, u Poljskoj su većinski narod Poljaci, a na Kosovu Albanci. I ne možemo nikako da ih pretvorimo u Srbe.

 

Gde su danas srpski intelektualci? Zašto ćute, kako se često pominje?

U nauci postoji nekoliko Srba koji su ozbiljni intelektualci, ali su uglavnom napolju, u nekim drugim zemljama. A šta da danas pričaju intelektualci koji su ostali u zemlji? Intelektualce niko ništa ne pita kada se političari "tuku", kada su izbori, jer narod smatra da pričamo koješta, a onda se nas sete tek kasnije.

 

U siromašnim zemljama je vrlo teško uvesti demokratiju. Kad je narod siromašan - onda se lako može prevariti. Demokratija nije za sirotinju

 

Volite pozorište, i još više operu. Šta ste poslednje dobro gledali?

Još kao gimnazijalac i student sam odlazio u operu i nastavio do danas. Poslednju sam gledao klasičnu operu "Otelo", a bio sam i na baletu.

Moja najveća ljubav, ipak, bilo je skijanje. Sa šest godina sam naučio da vozim skije i obišao sam sve svetski poznate ski centre.

 

S kim ste najviše voleli da se družite?

Imam prijateljske odnose sa brojnim naučnicima i naučnim centrima u svetu. I nervira me što ovde ne postoji državni interes za promociju naše nauke u inostranstvu.

Ja sam bio nezavisni intelektualac, a najviše sam voleo da se družim sa ljudima iz Akademije kao što su Ivan Antić, Predrag Palavestra, Dragan Vitorović, Nikola Tasić ili Ljubomir Simović, Matija Bećković, Duško Kovačević...

 

Da li se čovek vaše biografije kaje zbog bilo čega, i kada pogledate unazad, da li postoji nešto što biste promenili?

Možda bih se malo pokajao zbog toga što sam malo vremena posvetio nauci. Mogao sam više. Mada sam postigao skoro sve što sam mogao da postignem.

 

Kako biste voleli da vas pamte?

Izgleda da će me najviše pamtiti po mostovima. Ja sam kao onaj iz vica kada su ga pitali da li je čitao "Na Drini ćuprija", a on odgovorio: "Šta čitao, ja sam po njoj hodao."


Ukupno komentara: 4



Sva polja su obavezna.



neimar
09.04.2018 - 09:16
pogrešan pristup
narodu ,posebno deci ,treba govoriti da je to okupirana i oteta teritorija,koje se ni pod kojim uslovima ne treba odricati.G-din akademik očigledno ili nema dobre misli ili nema usađen osećaj patriotizma
Božidar Anđelković
09.04.2018 - 09:16
Moj profesor
Moj profesor davnih šestdesetih godina. Uvek bistrog uma. Nenadmašan stručnjak i čovek.
đak akademika
09.04.2018 - 09:16
radem1@mts.rs
profesore dragi,poštujem vašu građevinsku genihalnost ali nemojtenas nagovarati da se odreknemo nečega što će biti opet naše za 25-50godina.Uz svo poštovanje nema potrebe da nam gasite nadu i to onu opravdanu,rekao bi i realnu
prognanik iz grada
12.04.2018 - 09:53
navikavati narod
Uglavnom se slazem s onim sto je gospodin Hajdin ovde izjavio, kao npr. slucaj s izbeglicama,pa Djindic, zatim tudjmn i milosevic (ne zasluzuju velika slova u prezimenu), dobrim delom i oKosovu, jer se godinama radilo na tome da se oduzme od Srbije..medjutim, sto se tice Josipa broza, tu imam nesto drugacije saznanje..i ja sam kao i mnogi mislila da je tito zagorec, tako su nas ucili u skoli, pa je tako i islo sve dotle, dok od moih bivsih kolegica i kolega (zagrepcana i zagoraca), nisam cula drugacije misljene...bilo je to odmah negde posle njegove smrti,kada je bila pica o njemu,ja sam valda rekla kako je on zagorac, a moja sefica zagrepcanka,poreklo zagorsko, kaze: nije to nas zagorec,...hm, ostajem iznenadjena, a onda godinama kasnije , narocito pred rat i dalje se pocelo pisati o tome ko je i sto je tito???ps. jos bih nesto htela dodati. ,,gospodin Hajdin je rodjen u Hrvatskoj i zivio tamo skoro do punoljetnosti, bilo bi mi drago da je nesto rekao o tkz. Krajini , mozda je i Srbe iz Hrvatske trebalo navikavati da su manjina u hrvatskoj i da nemaju ista prava kao i hrvati...mozda, da je?, mozda ne bi doslo do onoga do cega je doslo...???ali, ostaje samo mozda????