Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Feljton

"Niko ne može potpuno da razume ono što pogađa jedino tebe. 'Učio sam na tuđim greškama' je samo fraza...": Šta je Predrag Mijatović ispričao o karijeri, ratu, porodici...

"Bilo je čudno kako sam došao u posetu drugovima iz hrvatske reprezentacije. Kod nas sam godinu i po dana bio proglašen neviđenim izdajnikom"
Datum: 27/12/2017

"Niko ne može potpuno da razume ono što pogađa jedino tebe. 'Učio sam na tuđim greškama' je samo fraza...": Šta je Predrag Mijatović ispričao o karijeri, ratu, porodici...

Foto Turnir prijateljstva

Ove godine su u finalu Lige šampiona ponovo igrali Real i Juventus u finalu, prvi put posle one 1998. godine kada je torinskim crno-belima presudio - Mijat. Predrag Mijatović je par meseci pre tog finala u ekskluzivnom intervjuu, Branku Rosiću otvoreno govorio o karijeri, ratu, raspadu Jugoslavije, uspesima, neuspesima, porodici...

Intervju sa Predragom Mijatovićem bio je svakako jedan od onih koji su obeležili 2017. godinu u Nedeljniku.

"Bio sam praktično jednom nogom u Hajduku. Odmalena sam navijao za Hajduk, za onu čuvenu generaciju u kojoj je igrao Šurjak, i mnogo ljudi u Crnoj Gori navijalo je za Hajduk. Kada su počeli klubovi velike četvorke da se interesuju za mene, nekako mi je Hajduk bio najbolje rešenje. Na svu sreću, kasnije smo se predomislili i završio sam u Partizanu, i to mi je najpametniji potez u životu. Odlučili su ljudi oko mene, prvenstveno moj otac Mijo i njegov brat od strica Miladin", ispričao je Mijat o ranoj fazi karijere i haosu u državi koji se približavao. "Bila je to 1989. i postojale su indicije da će se dogoditi nešto u Jugoslaviji..."

 

Ti si jedan od retkih ljudi koji nisu krili jugonostalgiju. Šta ti fali iz te nekadašnje Jugoslavije?

Kad je fudbal u pitanju, naravno, fali mi ta jaka liga koju je moja generacija srećom zakačila. Ona je formirala i edukovala igrače. Fali mi "velika četvorka", derbiji, puni stadioni. Fali mi pravo navijanje, konkretno i normalno, bez ludila koje se danas pojavljuje na tribinama. Nekada smo mi Balkanci bili označeni kao gladni uspeha. Sećam se Luisa Aragonesa koji me je trenirao u Valensiji i njegovih reči o kupovini igrača kada je otkrio da je tražio strane igrače iz dve zemlje. U žargonu je znao da kaže da smo mi, igrači s Balkana, pored talenta gladni uspeha i ne postoji ni promil mogućnosti u glavi da ne uspete jer ukoliko se vratite u svoju zemlju kao neuspešan - vi ste luzer i niste ništa uradili u životu. I ja sam s tom idejom otišao u inostranstvo.

Kad je reč o životu, mada ja od 1993. nisam u Jugoslaviji, Srbiji, Crnoj Gori, fali mi ta mirnoća i sklad koji je nekad postojao. Pamtim kao klinac stabilnost u društvu. Bilo je i tada problema ali je bilo bez velikog stresa. Sećam se mojih roditelja iz tog perioda u kojem je bilo i dobrih i loših situacija ali je postojao sklad života. Danas, kad pričaš s ljudima s naših prostora, odmah osetiš da imaju problema...

 

Kako je bilo igrati početkom devedesetih u našoj ligi dok se u blizini odvijao rat?

Fudbal u principu ne oseća mnogo socijalne turbulencije. Mnoge stvari koje se dešavaju u društvu ne dotiču. Prvo, sa ekonomske strane, ti imaš ugovor i zarađuješ mnogo više novca nego ostali ljudi. Imaš svoju satnicu i ritam dana s treninzima i obavezan odmor. Ne krećeš se mnogo u krugovima gde mogu da ti dođu razne informacije. I tada, a i danas, fudbal generalno ne dotiču ekonomske ili socijalne krize. Mi smo tih devedesetih godina, kada je rat počeo da bukti, dobijali informacije ali tek kasnije, kad se sve završilo, i kad krene rekapitulacija, shvatiš koliko je bilo grozno i teško i da je mnogo ljudi izgubilo život. I onda si užasno tužan što se to dogodilo ljudima, ali istovremeno i zahvalan bogu što se tebi nije desilo.

Tako funkcioniše ljudsko biće. To znam i kroz bolest mog sina i kroz njegov odlazak. Mnogo prijatelja shvata tvoju situaciju, ali ne mogu potpuno da razumeju kako se ti zaista osećaš jer to pogađa jedino tebe. Nisam pristalica onoga "učio sam na tuđim greškama". To je jedna fraza i što se mene tiče, nema veze s realnim životom. Jedine stvari koje možeš da naučiš jesu one koje osetiš na sopstvenoj koži.

 

Kad god bi počela da mi kroz glavu prolazi ta euforija i ludilo navijača, moj sin, pokojni Andrej, imao je neku krizu. Često je završavao u bolnici i to su bile opomene. Opomene u smislu: "Sve je to super, bato. Sve ti, druže, dobro radiš, ali život je nešto potpuno drugo." I mislim da mi je sin bio balans da shvatim šta je život. Da život nije samo segment neke karijere. Ta nemoć da pomognem svom detetu, a pomoći nema 

 

Kako je tebi bilo pratiti kako se raspada zemlja posmatrajući taj raspad kroz reprezentaciju?

Najviše me je pogodilo bombardovanje Jugoslavije. To je bilo strašno. Tad smo se okupili u zemlji kao reprezentacija i onda dolazi ono bežanje u Budimpeštu pred kvalifikacionu utakmicu. Izlazak iz zemlje, a kreću da padaju bombe. Bile su kvalifikacije i imali smo utakmicu u Beogradu, a dan pred meč smo dobili informaciju da se utakmica odlaže jer je moguć napad. Mi smo mislili - kakav napad, to je nemoguće. Ali sutradan ujutru smo dobili obaveštenje da bi bilo dobro da se svako od nas vrati u zemlju u kojoj igra jer će uskoro sve biti zatvoreno i da se očekuje napad. Ja sam nešto kasnije krenuo iz Beograda za Budimpeštu i sećam se da sam video da bombe počinju da padaju. Video sam odsjaj u polunoći. To su traumatične situacije, ne veruješ da te stvari mogu da se dogode tvojoj zemlji. Tad sam bio ljut na sve. Na Evropu, na čitav svet.

 

Jurili su te tada španski novinari za izjave o bombardovanju?

Bilo je naših igrača u Španiji a ja sam bio lider "pokreta otpora". Sećam se da smo organizovali protest ispred američke ambasade. Kod mene kući smo pravili strategiju, klasičan pokret otpora. Bio je tu Jokan i još neki igrači. Španski socijalisti su bili uz nas i bio je to interesantan protest. Svi smo bili ljuti i razočarani. Šta je kriv narod? Ili infrastruktura, zbog loših ili manje loših političkih odluka naših državnika? U krajnjoj liniji, bilo je bombardovanja po arapskim zemljama i ni to ne mogu da shvatim, ali tek ovo naše u centru Evrope?! I bombardovanje jednog Beograda, ali nismo mogli da uradimo ništa.

 

Bio si u klubu sa Šukerom, i to u doba kada je bilo sukoba između vaših zemalja?

Sa Davorom sam i danas odličan drug. Proveli smo tri godine zajedno u Madridu, znali smo se još od Čilea i uvek smo imali fenomenalan odnos. Te tri godine u Madridu bili smo često zajedno u karantinu i nikada nismo imali nijedan problem. Bili smo rasterećeni od stvari koje su se dešavale kod nas i bili smo fenomenalan tandem. U periodu igranja za Valensiju, bila je 1994, odigrala se prijateljska utakmica Španija-Hrvatska u Valensiji. Čuo sam se sa Šukerom i on je shvatio da treba da razgovaramo. Pozvao me je da kaže da dolazi. Nije mi direktno rekao, ali je ipak naglasio da će biti TV kamere, novinari i ko zna kako će ljudi shvatiti ako se pojavim na toj utakmici.

I naravno, ja sam došao i tad je to bilo snimljeno. Bilo je čudno kako sam došao u posetu drugovima iz hrvatske reprezentacije. Kod nas sam godinu i po dana bio proglašen neviđenim izdajnikom. Kako je moguće da odem da gledam reprezentaciju naših neprijatelja. Nikad nisam imao problem da uradim nešto što mislim da treba i da li će se nekom dve hiljade kilometara odavde svideti to ili neće. Pa da znam i da grešim, namerno bih to uradio, a pogotovo što sam sa Bobanom, Šukerom, Jarnijem... osvojio svetsko prvenstvo. Došli su u grad u kojem živim i igram i da ja zbog političke situacije ne odem s njima da razgovaram? Da li mi ratujemo? Ne, mi smo drugari. Tu je Davor bio besprekoran i ako treba prijatelja da podržim, nemam problema što se to neće dopasti nekom trećem. Sjajan nam je odnos i dan-danas.

 

Osvojio si sve, igrao u vrhunskim timovima, bio kao stranac direktor najvećeg kluba na svetu, a opet si ostao tako normalan čovek na zemlji?

Sad ću biti krajnje iskren i mislim da ovo nikad nisam pričao. Nikada nisam konkretno odgovorio na ovo pitanje ali sad ću odgovoriti. Odgovoriću sa distance i svega što se dešavalo u životu svakog od nas. U nekoj mojoj najvećoj fudbalskoj slavi, kad sam bio u zenitu, a to je od 1994. do 1999, sve je išlo odlično i što se tiče profesije osećao sam se moćno. Istovremeno, bolest moga sina me je stalno vraćala na zemlju, u normalu. Išlo je kroz glavu: "Vau, kako ti to dobro radiš i kako ti daješ te golove, pa gde je tebi kraj, druže?" Znaš kad ti krene i pomisliš, i to se svima događa u zenitu, pa dođe otprilike ono: "Sad da se popnem na ovu zgradu, možda bih mogao i da letim." Toliko se dobro i moćno osećaš.

Kad god bi počela da mi kroz glavu prolazi ta euforija i ludilo navijača, moj sin, pokojni Andrej, imao je neku krizu. Često je završavao u bolnici i to su bile opomene. Opomene u smislu: "Sve je to super, bato. Sve ti, druže, dobro radiš, ali život je nešto potpuno drugo." I mislim da mi je sin bio balans da shvatim šta je život. Da život nije samo segment neke karijere. Ta nemoć da pomognem svom detetu, a pomoći nema.

Veliki događaj je bilo i upoznavanje moje sadašnje supruge. Uz moju majku i dve sestre pojavljuje se jedna žena gde vidiš kompletno stvorenje koje je prelepo i predobro i koje prihvata moj život kakav jeste, bez ijedne doze rezerve, i to je onaj momenat kada možeš da kažeš: "Ej, ja sam kompletan", jer ako imaš profesionalnu uspešnost a nemaš privatnu dozu zadovoljstva, onda si neispunjen. Smrću mog sina otišla je jedna strahovito važna karika u mom životu. Imam još četiri snažna motora a to su Luka, Nađa, Nina i Lola i dva pilota - moja supruga i ja. I naš avion i dalje super leti. Ostali smo bez jednog mnogo važnog motora, ali nastavljamo; i sa četiri motora može da se leti.

 

CEO TEKST INTERVJUA OBJAVLJENOG U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA U MARTU 2017. PROČITAJTE OVDE

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.