Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

"Nije bilo teško predvideti tragediju. Osećalo se da dolazi odvratno vreme": Bajaga o karijeri, politici, Miloševiću, Đinđiću... I o čemu govore pesme "Tamara", "Pilule", "442 do Beograda"...

"Kažu da na tom albumu pored pesme 'Verujem, ne verujem', postoji još nekoliko stvari koje su predvidele užas koji će doći", rekao je Momčilo Bajagić Bajaga u intervjuu za Nedeljnik
Piše Branko Rosić
Datum: 06/01/2019

"Nije bilo teško predvideti tragediju. Osećalo se da dolazi odvratno vreme": Bajaga o karijeri, politici, Miloševiću, Đinđiću... I o čemu govore pesme "Tamara", "Pilule", "442 do Beograda"...

Foto Igor Pavicevic

Pre nego što ću početi intervju sa Bajagom, pitao sam ga o seti.  I u naslovnoj pesmi njegovog (i Instruktora, naravno) novog albuma „U sali lom" imao sam osećaj nekakve sete.

Rekao mi je da je još setnija pesma sa albuma čiji je tekst potpisao njegov prijatelj dramski pisac Duško Kovačević, s kojim inače često gleda fudbal na TV. Ali moj najsnažniji i najdugovečniji utisak o Bajagiću nije kao o setnom, već o nadasve duhovitom i prirodnom liku. I pored toga što je imao plebiscit u obožavanju i majki i ćerki, i ogromne tiraže i najposećenije koncerte, ostao je uvek onaj Bajaga iz grada koga sam upoznao davno u dvorištu Treće (danas gimnazije „Sveti Sava").

Nikada nisam bio opušteniji u toku nekog intervjua, jedino što ne znam kada da uključim diktafon. Jer uvek krenemo s nekim privatnim razgovorima o nekim privatnim momentima kada sam ga i upoznao, a to je bilo u periodu Bajage pre Bajage, zato sam diktafon uključio upravo tada.

 

Moje prvo sećanje na tebe je Bajaga pre „Bajage", skupljanje kod dragstora u Nušićevoj. Tu sam te viđao pre nego što si postao član Riblje čorbe.

Da, dragstor, to je bilo pre Čorbe. Mislim da je to otprilike 1976/77. To je bilo jedino mesto koje je radilo do kasno i gde je moglo da se uveče kupi piće. Skupljali su se hipici tog vremena. Bilo je tu raznih likova, neki su postali poznati, a neki su postali gradske legende.

 

Naslovna strana Nedeljnika u kom je objavljen intervju sa Bajagom (jun, 2018)
Naslovna strana Nedeljnika u kom je objavljen intervju sa Bajagom (jun, 2018)

 

Iz tog perioda je i pesma „Pustite me, druže".

Da, bilo je situacija kao iz te pesme. Zapravo, cela žvaka između glavnog junaka i policajca jeste epizoda koja se često događala oko dragstora. Imao sam sreću da sam mnogo rano ušao u muziku. Bio sam četvrti razred gimnazije kad sam ušao u Riblju čorbu. Ali u tim danima dragstora nisam baš znao da ću biti profi muzičar.

 

Znao si vrlo rano da nećeš raditi od 9 do 5?

Meni je klinačka želja bila da jednom u životu učestvujem u snimanju jednog albuma i da odsviram veliki koncert u Hali sportova. To je bila najveća želja koju sam mogao da zamislim. Imao sam sreću da mi se to ispunilo sa 18 godina. Tako da sam sve želje brzo ispunio i posle toga je sve bilo bonus. Nisam imao velike ambicije na početku, ali eto imao sam i dosta sreće. Osećao sam se fenomenalno kada sam došao u Čorbu, a bilo je to posle singla „Lutka sa naslovne strane". Kao da živim tinejdžerski san - preko dana kupujem strane muzičke časopise, po podne imam probu sa Čorbom, a uveče sviram u Domu omladine. Posle manje od godinu dana došao je onaj ogroman koncert na Tašmajdanu.

 

Sa Čorbom kreću ogromni tiraži, rasprodate turneje, a onda u Zagrebu dolazi do one tragedije kada je poginula devojka usled gužve na koncertu?

Čorbin album „Mrtva priroda" bio je najprodavaniji album ex-YU roka. Preko pola miliona prodatih ploča. S druge strane, Bora Đorđević nije znao da će to biti toliko uspešan album i on je pre svega toga napravio ugovor sa firmom Centroturist i prodao je turneju za smešnu lovu. Taj album se na početku prodao u 200.000, ali se onda javio neki Makedonac na partijskom skupu i izvukao stih „Za ideale ginu budale" i ubrzo se pojavila vest da će da zabrane naš album. Ali to je zapravo bila dobra reklama i zbog tih glasina se album dodatno prodao u još 250.000 primeraka, a na kraju nije ni bio zabranjen. Onda ovi iz Centroturista budu još „pametniji" i prodaju turneju Cezaru iz Hrvatske za nešto malo više para. I u Zagrebu, na koncertu gde je 12.000 ljudi limit za dvoranu, prodaju 18.000 karata. I od te velike gužve se desilo da ta nesrećna devojka pogine. Ona je imala epileptični napad, pala je i pregazili su je. Sutradan su mnogi novinari iz eks-Juge došli u hotel gde smo mi odseli. Dva dana nakon tog koncerta u Zagrebu imali smo nastup u Karlovcu na kojem je bilo troje ljudi. Sve jugoslovenske novine su pisale o nesreći u Zagrebu i normalno je da su roditelji branili deci da idu na naš koncert. Na kraju su odgovarali i direktor dvorane i mnogi drugi zbog tog tragičnog događaja.

 

 

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

 

 

Da li ti je bilo teško da napustiš tako veliki bend?

Čorba je bila najpopularniji bend u to vreme. Prvi neki pokazatelj da smo svi poludeli bio je promo za album „Buvlja pijaca" jer smo tada tražili od PGP-a da štampa džinovske plakate B1, i to pojedinačne. To je bilo i pomalo simbolično - jer slikali smo se odvojeno. Meni je bilo mnogo lepo u Ribljoj čorbi, došao sam u nju kao klinac, nisam znao da se ploče snimaju prvo na traku pa da se posle reže ploča. U Čorbi sam, muzički, završio osnovnu i srednju školu. Bora je bio okej sa mnom, kapirao je da imam neki talenat za tekstove i muziku i najviše je sa mnom pričao o tome. Imali smo epizode kao, na primer, vraćamo se 1981. vozom iz Skoplja i rimujemo reči do Beograda. U vreme snimanja prvog solo albuma nije se znalo da li ću pesmu „Kad hodaš" dati Čorbi ili sebi, ali dao sam Čorbi jer sam tada bio član benda. Nisam imao nameru da odem. A onda je odlično prošao moj prvi solo album i sazrela je prilika da napravim svoj bend.

 

A onda je ekspresno došla neviđena popularnost. Da li te je iznenadila takva brzina?

Znao sam to pomalo iz Riblje čorbe. Stalno se dešavala ta histerija i taj trenutak maksimalne euforije. Album „S druge strane jastuka" prodat je u 360.000 primeraka, svirali smo 200 dana godišnje i svi koncerti su bili puni. Mi smo u to vreme bivše Juge svirali u svim mestima u kojima je bilo struje.

 

Imao si status da si omiljen i kod mama i kod ćerki, a i rokeri te vole. Imao si opštu omiljenost koja može biti opterećenje?

Nije bilo opterećenje, ali bilo je pomalo frka. Taj trenutak maksimalne euforije se desi, ali je najbitnije da ne poveruješ...

 

Da si frajer zemlje?

Ako poveruješ u to, onda si se sigurno zeznuo. Bilo mi je jasno da je to jedna vrsta iluzije koja traje ali može i da se brzo promeni. Ali najbolje iz tog perioda megapopularnosti je to što su ljudi ukapirali da sam ja okej i normalan tip, i to je ostalo do danas. Ne možeš ti ljude 40 godina da foliraš da si neki drugi čovek. Znam ja i da poludim kao i svi ostali, ali nisam konfliktna ličnost, valjda i zato što sam bio hipik još tamo u dragstoru. Pa i danas, iako smo od hipika 50 godina daleko, uvek krenem s tim ubeđenjem da smo svi isti ljudi i da treba da nastupaš sa pozitivnom energijom pa će se to i vratiti. Na mom primeru se pokazalo i da je to tačno, i nisam se trudio i glumio da sam okej. Tako sam živeo i nisam išao ljudima na nerve. To je nešto što ne može da se isfolira.

 

U toj sveopštoj omiljenosti bilo je onih koji su tražili između redova značenje tvojih pesama, pa i asocijacije na drogu.

Nisam hteo da u pesmama isključim baš ništa iz života koji se dešava. Pa i droga se pominjala, ali ja je nikada nisam propagirao. Kad pogledaš bilo koji ozbiljan veliki strani bend, videćeš da je svaki od njih imao temu droge. Mi smo među prvima i na kulturan način ubacili neke asocijacije, ali nije bilo želje da podstrekavamo ljude na narkotike.

 

 

Foto Igor Pavicevic
Foto Igor Pavicevic

 

 

Ljudima je to bilo super jer su pesme na top-listama i peva ih cela zemlja, a provuče se raznih stvari u tim hitovima?

Bilo je i glupih situacija. Kod nas stalno postoji teorija zavere da postoji nešto skriveno. Da to nije to što se peva nego je tu nešto drugo i skriveno. Sećam se epizode koja je išla uz drugi album i pesmu „Nemoj da budeš nja-nja." Postojala je neka šund komisija i neki tip je analizirao pesme sa albuma „S druge strane jastuka", on je rekao na toj komisiji „Lepo je sve to mada ima skrivenih insinuacija, recimo u pesmi 'Nja-nja' postoji stih 'Po podu se razmazuje je-je-je-je...'" I on je skapirao da se to peva o seksu na podu, a meni to nije bilo ni na kraj pameti. I onda pomislim: „Što ima pokvaren mozak ovaj iz komisije." Bilo je dosta tih gluposti, ali to je normalno u rokenrolu.

 

A pesma „Pilule za lilule"?

Nije to pesma o narkomaniji. Ako se svi pacijenti koji uzimaju pilule nazivaju narkomanima, onda je to o narkomanima, ali nije.

 

Ali niko nije mislio da taj iz pesme uzima andol?

Ha-ha-ha, nije, ali u to vreme je bila fora da je lakše, ako imaš probleme, da ti psihijatar prepiše da progutaš dve žute i budeš ko zombi. To je lakše nego da s tobom priča 20 sati i pesma je govorila da ne može sve da se reši pilulama. A ljudi su shvatali kako su shvatali. Neko pametniji od mene je rekao da pesme ne treba objašnjavati jer neko ukapira na jedan, a neko na drugi način.

Bilo je i smešnih stvari. Riblja čorba ima pesmu „Zvezda potkrovlja i suterena" gde se u refrenu peva „Do jutra ona je verna". I dolazi devojka koja je najveći fan Čorbe i donosi Bori da joj se potpiše na tu pesmu, i piše ona „Do jutra ona je rerna". Ona je to kapirala, da je valjda devojka vruća ko rerna. I Bora joj kaže: „Nije rerna nego verna", a ona mu odgovori: „Ne verujem ti ja."

„Jahači magle" bila je kao citat Doorsa „Riders of the Storm", 240 koncerata godišnje, spavaš 20 dana godišnje u svojoj kući. Zato sam i napisao u „442 do Beograda" stih „Brojim znake i linije" a ubrzo je nekom to bilo sumnjivo pa je pitao: „Koje su to linije u pitanju?" Ali linije su bile one na asfaltu, a ne one druge - linije od praha.

I za „442 do Beograda" su pitali da li je to razdaljina od Sarajeva ili Zagreba. Ali to je bilo zbog rime, a ne zbog Zagreba ili Sarajeva. Mada sam ja u šou-biz tradiciji u Sarajevu govorio da je to razdaljina Sarajevo-Beograd, a u Zagrebu sam spominjao njih.

 

Percepcija pesme „Rimljani" bila je da je tu opisan dolazak Slobe Miloševića i dolazak sveopšteg primitivizma?

To je bilo malo pre nego što se Sloba pojavio. A tada je bilo priča da je to pesma o Kosovu. Ali nije bilo ništa konkretno. U pesmi se govori da se menja vreme i da ovo što je bilo polako nestaje. Menja se zemlja, pametni odlaze, a dolaze oni primitivniji. „Sve je više varvara, a sve je manje Rimljana" jer počelo je sve da se menja, ojačavaju narodnjaci. To je sve uoči dolaska Slobe Miloševića.

A kad je Sloba dolazio na vlast, kad je bila ona čuvena „jogurt revolucija", mi smo tada u Novom Sadu snimali album „Prodavnica tajni". Radili smo u Studiju M koji je nekoliko metara od zgrade pokrajinske vlade. Snimali smo pesmu „Ruski voz", tihu pesmu, nema bubnjeva, ja pevam tiho i svaka buka smeta. Saša Habić, naš producent koji ima nenormalan sluh, kaže u jednom trenutku: „Imamo neki šum sve vreme." Mi gledamo, osluškujemo i nema ničega. I neko se setio i otvorio prozor, a dole hiljade ljudi bacaju jogurt i viču. To je bilo prvi put da direktno vidim to Miloševićevo događanje naroda. Čekali smo da se raziđu da bismo nastavili snimanje. Tada sam napravio tekst za pesmu „Verujem, ne verujem": „Noć, noć, totalni je mrak i ništa se ne vidi u tami..."

 

 

Foto Profimedia
Foto Profimedia

 

 

Kako ti je to izgledalo tada? Taj miting podrške Slobi Miloševiću i skidanje vojvođanskog rukovodstva?

Delovalo mi je kao najava da će se desiti veliko s..nje. I nismo dugo čekali da se to zaista i desi. Kažu ljudi da na tom albumu pored pesme „Verujem, ne verujem", postoji još nekoliko stvari koje su predvidele užas koji će doći. Ali nije bilo teško predvideti da će biti tragedija jer se osećalo da dolazi odvratno vreme. To je bilo baš gadno i delovalo je kao neko ružno buđenje. Mi smo do tada svake godine imali oko 250 koncerata po Jugoslaviji, a onda je počelo to nošenje zastava, nacionalizmi i opšte ludilo. I kada je krenulo opšte s..nje, naš posao kojim smo se bavili počeo je da nestaje. Krenuo je turbo-folk, diskoteke, dizelaši...

Sećam da smo u to gadno vreme (1991) izdali maksi singl „Četiri godišnja doba" i znam da smo tada prvi put u karijeri svirali u Sava centru. To je bilo vreme kada su svaki dan eksplodirale četiri kašikare po Beogradu i tada se prvi put od nas tražilo da sala u kojoj sviramo mora da ima detektor za oružje. A to je jedini imao Sava centar. Ratište je bilo blizu, ludaci si donosili svašta, bilo je vrlo grozno vreme.

I onda sam krenuo sa gostovanjima u inostranstvu jer sam provalio da je naša publika velikim delom otišla iz zemlje.

 

Ti si napravio himnu tih odlazaka „Moji su drugovi"?

To je pesma iz filma „Ni na nebu ni na zemlji" Miše Radivojevića. Početkom devedesetih sam odlazio na nastupe u inostranstvo sam sa gitarom. Kasnije sam počeo da idem sa bendom. Sećam se prvog gostovanja u Sidneju, rasprodate karte, niko nije dolazio pre toga iz Srbije, a jedan od organizatora je bio Jugoslav Ćosić. Tada je pukao razglas, pa sam svirao na akustičnoj gitari i pevao tako da tri dana posle toga nisam mogao da govorim.

I sretao sam prijatelje. U Sidneju Vladu Divljana, u Londonu Koju, u Torontu Pavu iz Plavog orkestra. A pored njih na desetine bivših komšija, drugova iz škole. I ta pesma je uspela jer je istinita. Ja sam tim našim ljudima bio raznosač vesti iz domovine. Posle jednog koncerta u Beču dođem kući i napišem pesmu. Deset dana nakon toga zove me Miša Radivojević da se nađemo povodom njegovog novog filma. I on mi tada ispriča da se u filmu radi o momku koji odlazi u inostranstvo, a ja mu kažem: „Baš sam napisao pesmu o tome."

 

Nedavno si se vratio sa turneje po Americi.

Mnogo mi je drago što često sviram za dijasporu. Da nije bilo dijaspore, mi ne bismo preživeli devedesete. To su ljudi kojima nedostaje zemlja, puno bi pomogli, a milijardu puta su ih prevarili svi koji su bili na vlasti u Srbiji.

Sad nešto razmišljam i shvatam da jedino nismo svirali u Južnoj Americi. Mislim da ekipa koja ide u Boliviju i Kolumbiju sluša narodnjake i to je legitimno.

Mi smo dolazili u najzabitije krajeve sveta u kojim živi naša dijaspora. Svirao sam u Gaboroneu u Bocvani.

 

Ima naših i u Bocvani?

Ima. Tu sam sreo košarkaša Bobana Petrovića.

 

I dalje ljudi odlaze?

Odlaze, jer ovde nikada nije postalo skroz dobro. A i da je postalo dobro, mislili bi da je ipak malo bolje napolju.

Svirali smo u Alma Ati, sto pedeset kilometara zapadno od Himalaja, i nikada nisam verovao da ćemo svirati tu.

U Velingtonu je živeo naš tip, moje godište, ekonomista, sitnije je građe. Oženio se Maorkom koja je bila operska pevačica i bila je skoro dva puta veća od njega. Maori su vrlo visoki i njihovo dete od pet godina je kao naš klinac iz osmog razreda. I taj naš tip mi priča: „Kada se posvađamo žena i ja, ona ume da kaže: 'Slušaj, moj deda je jeo belce.'" Ali stvarno, jer oni su zadnjeg belca maznuli 1920.

 

Foto Igor Pavicevic
Foto Igor Pavicevic

 

Da li si ti razmišljao devedesetih da napustiš zemlju?

Jesam, onda kada je bilo najgore vreme. Imao sam jednog prijatelja, kanadskog diplomatu, i on me je ložio devedesetih na iseljenje. Ovde je bilo grozno. Uradio sam i lekarske preglede, ali zbog neke administrativne gluposti nisam uspeo da predam papire, a kasnije me je mrzelo. Kada je krenulo sa svirkama u inostranstvu, potpuno sam odustao od iseljenja. S druge strane, imao sam prilike da vidim da mnogo tih ljudi s kojima sam čekao papire i koji su se snašli i napravili pare, da niko od njih zapravo nije bio preterano srećan. Kada sam krenuo sa intenzivnim gostovanjima u inostranstvu, skapirao sam da je to isto kao da sam se preselio samo što mogu da posle posla odem kući u Beograd. Bilo je najgore što ne radi aerodrom u Beogradu i jedne godine sam 43 puta išao u Budimpeštu i nazad. Znao sam sve ljude koji voze kombi za Budimpeštu. Znao sam sve naše i mađarske carinike. Dođem na mađarsku granu i kažem: „Kako je mali Šandor? Da li mu je prošao grip?"

 

Evo prekide nas malo romski prodavac satova, a to me podseti na „Cigane", na Zvezdu. Pravio si i pesmu za Zvezdu i bio u upravi kluba?

U „ciganskoj", zvezdaškoj ekipi sam vrlo poštovan. Kada smo svirali na Kalemegdanu, dolazi jedan od vođa navijača i pita me: „Brate, je l' svirate 'Zažmuri'?", kažem mu da sviramo. Pita koja će biti stvar po redu. Kažem mu i on ode uz „Hvala". Kad smo krenuli da sviramo „Zažmuri", na onom delu pesme „Baklje gore, pesma Cigana" krenu da pale baklje. Izgledalo je fenomenalno, i tek mi je onda postalo jasno zašto je pitao da li sviramo pesmu „Zažmuri".

 

 

Foto Igor Pavicevic
Foto Igor Pavicevic

 

 

Da se vratim malo na ono drugo čitanje tvojih pesama. Tako se i za „Tamaru" pričalo da to nije o momku koji čeka Ruskinju na moskovskom minusu i smrzava se, već o tipu koji čeka dilera?

Ne, ne, ne, ha-ha-ha! To nema veze. Kad sam pisao „Tamaru", ja nisam pre toga uopšte bio u Rusiji. To je bila totalna mašta, pa sam napravio nekoliko kardinalnih grešaka. Spomenuo sam da čekam ispred Teatra Boljšoj i reku Nevu, a ona je u Sankt Peterburgu.

„Ruski voz" sam napisao tokom boravka u SSSR-u. U gradu Gomelju, u kome smo nastupili godinu dana nakon tragedije u Černobilju, a koncert je bio osamdeset kilometara odatle. Pričali su nam kako je to bilo. Niko im nije javio za katastrofu u nuklearnoj centrali. Imali su paradu, pa su posle šest dana počeli da peru fasade i neko im je rekao da je votka dobra za radijaciju. Žika je doneo muziku i pola litra votke, a ja sam napisao tekst.

Svirali smo celu Rusiju, Ukrajinu, pa Belorusiju, Litvaniju, Moldaviju; i na Krimu smo svirali. Mislim da smo mi jedini ukapirali da ima jedna ista stvar u Rusiji i Americi, a to je miris sredstva za mazanje podova. I taj fazon da dođeš na aerodrom, a ono u Rusiji, što kaže Duško Kovačević, avioni lete ko komarci. Sa svih strana dolaze ljudi i ulaze ko u autobus. Mi idemo iz Minska u Sankt Peterburg a pored nas sedi baba sa dve žive ćurke.

Svirali smo u Kijevu tri koncerta dnevno. To je 18.000 ljudi dnevno, a niko nije čuo za nas tamo. Pitam u čemu je fora, kako su uspeli da prodaju sve karte kad za nas niko nije čuo. Kaže taj momak iz organizacije: „Nemoj da se ložiš, oni kad su kupovali karte nisu znali da li kupuju za basket, vaterpolo ili koncert." Oni kupe karte za nešto pa šta upadne.

Mi krenemo prvu pesmu kad izađe jedna devojka sa cvećem, pa druga devojka sa cvećem, pa treća... Puna bina ruža. Mi završimo koncert u pet, pa imamo onaj od sedam i na kraju od devet. Ova baba što je prodavala ruže pita nas da li može da uzme natrag ruže, i mi joj naravno damo. I ona im opet prodaje ruže koje je već prodala. Pitam babu na kraju: „Zašto nam donose ruže?", a ona kaže: „Ne nose one ruže zbog vas." U SSSR-u je važilo pravilo da svi sede na koncertima i niko ne sme da ustane. Ali lepe mlade devojke se srede i hoće da ih ljudi vide. A jedini način da ih ljudi vide je da kupe cvet i odnesu ga na binu.

 

Zabeležila te je kamera 5. oktobra 2000. sa demonstrantima ispred Skupštine. Tvoja pesma je pratila kampanje DS-a?

Nije to bila pesma za njih. Nisam se nikada ložio na politiku, ali kad je bio 5. oktobar, tada sam se angažovao. Svirali smo na studentskim protestima na kojima sam upoznao Zorana Đinđića. Sećam se njega kao tipa koji je nosio kožnu pilotsku jaknu, a moj ćale je bio vojni pilot pa sam i ja imao istu takvu. Bio sam sa Đinđićem na „ti". Pitao sam ga tokom protesta 1996/97: „Zoki, je l' ima neke svrhe, sviramo već dva meseca, hoće li se menjati nešto?" A on kaže: „Biće, biće." Kada je postao gradonačelnik, zvao nas je na prijem i ja mu tada kažem: „Poštovanje, gradonačelniče", a on: „Nemoj ti meni na 'vi' kad smo pre tri meseca bili na 'ti'." On je bio genije. Zvao sam ga kasnije na promociju albuma u Zvezdara teatru i on je došao kao premijer na promociju. Rekao mi je da je bio devedesetih sa Ružicom na mojoj svirci u Nemačkoj. Rekao je da mu je bilo fenomenalno ali da mi se nije javio jer mu je bilo truba da se javi.

Nisam s njim pričao o politici. Bio je neviđen lik i pričali smo o raznim stvarima. Pitao je šta može da se popravi u muzičkoj industriji kod nas.

U to vreme sam napravio pesmu „Što ne može niko, možeš ti". Za moj album. Pošto sam bio dobar sa Đinđićem, pitali su iz DS-a da li mogu dalje da je koriste. Kasnije mi je postalo već glupo jer su ljudi počeli da kapiraju da sam ja radio pesmu za Demokratsku stranku, ali nisam. Podržavao sam Zorana, ali sam kasnije zamolio DS da više ne koriste moju pesmu jer nisam stranački radio pesmu. Nemam ja ništa protiv DS-a, ali nisam pravio stvar za njih već je ta pesma odraz protesta iz 1996/97.

 

Politika te sada ne zanima?

Ne. I sigurno je da više nikome neću javno dati podršku. Borba da ode Sloba me je zanimala i to je bila istorijska misija. Pričali smo o seti i kako vreme ide. Nisam više klinac i ne mislim da mi je ostalo puno vremena da se bavim onim čime volim, a to je muzika. Politički angažman oduzima vreme a u suštini me i ne zanima. To mi je oduvek bilo dosadno. Mrzeo sam u normalnim vremenima da gledam Dnevnik. Ovo malo vremena što mi je ostalo hoću da potrošim na muziku jer je muzika mnogo lepša od politike.

 

Prošli put si mi rekao da su Rolingstounsi non-stop svirali i da ih je to sačuvalo od svega. Od čega su tebe sačuvale konstantne svirke?

Kad sviraš, ti kao da si se na neki način balzamovao. Na neki način si zaustavio vreme. Pre 15 godina bio sam šest meseci predsednik udruženja muzičara. Tada sam Bubiši Simiću predao nagradu za životno delo - za 60 godina profesionalne karijere. Ja mu predajem nagradu i pitam: „Bubiša, je l' možete da mi kažete kad ste tačno počeli?", a on kaže: „Naravno, mali, muzičari treba da kao svoj početak računaju kad su prvi put uzeli lovu za svirku. A meni je to bilo u aprilu 1941. Nemci su već bili ušli u Beograd, a ja sam svirao u Drugoj ženskoj i mogu da ti kažem, sine, da sam tada uzeo 50 dinara. Muzika je čudo, sine, samo sviraj i videćeš."

Tako da ako me pitaš o muzici i starosti, odmah mi pada na pamet da nije realno da su Mik Džeger i Sloba Milošević generacija.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.