Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

"Neukroćeni" gradovi: Šta povezuje Njujork, London, Pariz i Beograd

SAD, Velika Britanija, Francuska i Srbija imaju sasvim različite razvojne puteve, politički sistemi nisu podudarni, ni stepen demokratije, a i vrednosti se u dobroj meri ne podudaraju, pa opet, u sve četiri država je došlo do decidiranog raslojavanja između prestonica i provincije
Piše: Željko Pantelić
Datum: 03/05/2017

"Neukroćeni" gradovi: Šta povezuje Njujork, London, Pariz i Beograd

Šta povezuje SAD, Francusku, Veliku Britaniju i Srbiju, odnosno Vašington, Njujork, Pariz, London i Beograd?

Uspeh populista u tzv. provinciji i debakl ili ozbiljan poraz u glavnim gradovima na izjašnjavanju građana.

U SAD Donald Tramp je postao predsednik, ali se Bela kuća nalazi u Vašingtonu u kojem je jedva 10 odsto ljudi glasalo za ovog tajkuna. U njegovom rodnom gradu, odnosno Rimu modernog doba, Njujorku, tek je svaki peti birač poverio glas Trampu.

U Velikoj Britaniji, dok su Englezi iz tmurnih ostrvskih gradova "izvlačili" svojim glasačkim listićima Ujedinjeno Kraljevstvo iz EU, London je glasao listom protv Bregzita.

Štaviše, u centralnim i dobrostojećim londonskim opštinama, poput Kensingtona, Čelsija, Islingtona, Lambeta, čak tročetvrtinska većina je uzaludno pokušavala da bude sidro koje će držati Ostrvo vezano za ostatak kontinenta.

U francuskoj provinciji Marin Le Pen je briljirala i zahvaljujući varošima rasutim po Eksagonu stigla je do drugog kruga predsedničkih izbora.

U pojedinim varošicama i selima Le Penova je stizala i do 80 odsto podrške, a u Parizu, Gradu svetlosti, gradu mučeniku, istraumiranom od serije terorističkih napada, Le Penova je dobila jedva pet odsto glasova. Drugim rečima, da se glasalo samo u prestonici Francuske, Le Penova bi jedva izborila pravo na nadoknadu troškova u izbornoj kampanji.

Slična stvar se dogodila i u Srbiji.

Izabrani predsednik Aleksandar Vučić je pobedio gotovo svuda osim u centralnim beogradskim opštinama (Vračar, Stari Grad, Savski Venac). Dok je u većem delu Srbije pobeđivao sa više od 50 odsto glasova, u Beogradu je natpolovičnu većinu dobio samo u rubnim opštinama srpske prestonice.

Dakle, Donald Tramp, Tereza Mej, Alksandar Vučić i Marin Le Pen, ako pobedi na izborima u Francuskoj, nalaze se u prilično šizofrenoj situaciji. Predstavljaju stranke koje su dominantne u biračkom telu svojih zemalja, ali žive i rade u okruženju u kom su izrazita manjina i kreću se među ljudima koji su, u većoj ili manjoj meri, protivnici njihovih političkih ideja i svetonazora.

To možda objašnjava donekle kontradiktorne izjave i utisak koji oni šire oko sebe da se stalno nalaze u nekom obruču, pod pritiskom ili u opasnosti. Brojevi, većina u parlamentima, glasovi na izborima, pokazuju da imaju veliku podršku, pa opet, kad izađu iz svog stana na putu do kancelarije, u restoranu na pauzi za ručak ili u bilo kom drugom ambijentu, Vašingtona, Njujorka, Londona, Pariza ili Beograda, oni su u manjini. Za sve egocentrične ljude, a to su političari po antonomaziji, drugačije ne bi mogli da budu uspešni, to je iritirajuće do granica nepodnošljivosti. Odatle, verovatno i dolazi animozitet prema establišmentu, elitama, intelektualnim i umetničkim krugovima.

Ali, u celoj priči je manje važna sujeta pomenutih političara. Alarm za uzbunu je što jaz između, uslovno rečeno, metropole i provincije raste sve više. I to nije samo lokalni fenomen.

SAD, Velika Britanija, Francuska i Srbija imaju sasvim različite razvojne puteve, politički sistemi nisu podudarni, ni stepen demokratije, a i vrednosti se u dobroj meri ne podudaraju, pa opet, u sve četiri država je došlo do decidiranog raslojavanja između prestonica i provincije. Kao da u glavnim gradovima i u ostatku zemlje ne žive pripadnici istog naroda ili društva, to jest kao da se ne radi o jednoj državi.

Takođe imamo birače nižeg obrazovanja, siromašnije, zatvorene prema ostatku sveta, koji glasaju za Trampa, Mejovu, Le Penovu ili Vučića dok su osobe koje se opredeljuju za njihove protivnike, u proseku, obrazovaniji, imućniji, uspešniji i otvoreniji prema različitim idejama, ljudima, svetu. Između tih frakcija postoji sve manje komunikacije i sve manje interakcije što vodi u raspolućivanje društva i svakako ne pomaže napretku nijedne od pomenutih zemalja. Sa usponom političkih snaga koje povlađuju najnižim porivima građana i manipulišu njihovim emocijama uz pomoć najsavremenijh tehnologija, glavni gradovi su postali poslednji bastioni i brane pred galopirajućim etnonacionalizmom, ksenofobijom, uniformisanim načinima razmišljanja i nagonima većine da u nesigurnim vremenima traže rešenje u autoritarnim ili populističkim liderima.

Žak Prever je nekada pevao da sve lepe stvari dolaze u Pariz iz provincije, uključujući i Senu, dok je Duško Radović zapažao da je petkom gužva na železničkoj i autobuskoj stanici, jer Beograđani idu svojim kućama. Možda je došlo vreme da se neke stare navike, za dobrobit svih, obnove.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.