Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Muhamed Ali: Pravo na promenu, ili šta Srbi mogu da nauče od Amera

Zvuči paradoksalno ali perjanica rasizma i aparthejda u SAD bila je Demokratska partija, ne Republikanska Donalda Trampa. Džon Kenedi, simbol slobodnog sveta, nije smeo da se pojavi u javnosti sa Afroamerikancima, niti da se rukuje na javnim mestima sa njima, da ne bi naljutio svoje partijske kolege iz južnjačkih država zahvaljujući kojima je dobio izbore i imao većinu u Kongresu
Piše: Željko Pantelić
Datum: 10/06/2016

Muhamed Ali: Pravo na promenu, ili šta Srbi mogu da nauče od Amera

Foto Profimedia

Čitajući na desetine tekstova o Muhamedu Aliju u italijanskoj, španskoj, francuskoj i engleskoj štampi bilo je upadljivo kako su svi autori izbegavali da kažu da se Kasijus Klej preobratio u islam i postao Muhamed Ali jer je tako izrazio svoj protest protiv rasizma i aparthejda koji je bio tolerisan u velikom delu Sjedinjenih Država, a na prostoru nekadašnje južnjačke Konfederacije i legalan. Svi su koristili ulepšanu, i ako hoćete, licemernu definiciju da se Ali borio za građanska prava. Ali se borio za ravnopravnost i ljudska prava Afroamerikanaca. Ravnopravnost i ljudska prava su mnogo širi pojam od građanskih prava. Ljudsko pravo je da osobe druge boje kože ne moraju da ustupaju mesto belcima u autobusu, kao i pravo da kupe nekretninu, iznajme stan gde žele, da idu u WC koji im se sviđa a ne samo onaj namenjen "crncima", da mogu da jedu u kom hoće restoranu i u bilo kom njegovom delu ako imaju dovoljno novca, da pohađaju škole, fakultete za koje imaju sredstva ili kvalitete. Naravno, i građansko pravo da biraju i budu birani koje je takođe bilo negirano velikom broju Afroamerikanaca sve do pre par decenija, uz pomoć brojnih zakonskih zavrzlama koje su onemogućavale Afroamerikancima da se upišu u biračke spiskove.

Da, sve to je bila Amerika, kolevka slobode, sna i prava na sreću, najstarija demokratija na svetu. Za belce, ne i za crnce. Ne pre pet vekova ili sto godina, nego pre 50 godina. Zvuči paradoksalno ali perjanica rasizma i aparthejda u SAD bila je Demokratska partija, ne Republikanska Donalda Trampa. Džon Kenedi, simbol slobodnog sveta, nije smeo da se pojavi u javnosti sa Afroamerikancima, niti da se rukuje na javnim mestima sa njima, da ne bi naljutio svoje partijske kolege iz južnjačkih država zahvaljujući kojima je dobio izbore i imao većinu u Kongresu.

Da, Džon Kenedi, paladin ljudskih prava, bio je talac najodvratnijih rasista i nije smeo da pisne iako je bio predsednik SAD. Nije smeo ništa da kaže o maltretiranju, šikaniranju, mučenju i ubijanju Afroamerikanca. Hrabar u Berlinu da kaže "Ich bin ein Berliner", ali kukavica da ode u Atalantu i stisne ruku crncima ili da zagrli neko malo crnče. Partija Bila Klintona i Baraka Obame, zaštitnica svih "ugroženih manjina" na planeti i ljudskih prava je sprovodila aparthejd i rasističku politiku sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Naime, Republikanska partija od Građanskog rata pa sve do nedavno, odnosno dok konačno nije omogućeno svim "nebelcima" da glasaju u južnjačkim državama, nije praktično postojala južno od Vašingtona. Konfederalisti su ih mrzeli jer su u republikancu Abrahamu Linkolnu i njegovoj partiji videli krivce za poraz u Građanskom ratu i ukidanje robovlasništva. Čak je i Holivud, oaza umetničkih sloboda, tek 1968. godine dozvolio prvi međurasni poljubac u seriji Zvezdane staze.

Do pre 45 godina u FBI, uzoru modernih policija na svetu, postojalo je odeljenje COINTELPRO čiji je zadatak bio da na nezakonoit način spreči jačanje afroameričkih pokreta i da diskredituje njihove lidere. Odnosno, SAD koje su s pravom optuživale SSSR i komuniste za teror koji su sprovodili nad svojim građanima, primenjivala je nezakonite i neljudske metode u obračunu protiv vlastitih građana. Razlika je bila samo u bahatosti, to jest Huverovi agenti su to radili na sofisticiraniji način. Tadašnji šef FBI Edgar Džej Huver puštao je u štampu svakakve gadosti, kao danas pojedini tabloidi, protiv ljudi koji mu nisu bili po volji. Da, do pre par decenija u SAD je FBI, dakle država, koristila nelegalno svoja ovlašćenja, da bi diskreditovala i uništila živote svojih građana, većinom Afroamerikanaca i ponekog radikalnog levičara. Martin Luter King je ubijen, kada se Širli Čisholm 1972. kandidovala za nominaciju za predsedničku kandidaturu u okviru Demokratske partije, tri puta su pokušali da je ubiju. Čisholmova nije ubijena, ali nije ni dobila nominaciju.

Zašto podsećam na sve pomenuto? Zato što svaki čovek, svaka stranka, svaka država ima pravo da se promeni, na bolje, po mogućustvu. Kasijus Klej se promenio i preobratio u Muhameda Alija i Sjedinjene Države su se promenile u poslednjih 50 godina. Ne samo da su Afroamerikancima obezbedili pravo glasa, pravo i slobodu da se nastane i kupuju ili iznajmljuju nekretnine gde žele, da idu u WC koji hoće ili restoran, ustupaju mesto u autobusu samo starijima i trudnicama, ako su lepo vaspitani, nego su u međuvremenu stigli do toga da obavljaju sve funkcije u državnom aparatu SAD. Endrju Jang bio je prvi Afroamerikanac ambasador SAD u UN-u 1977. godine. Daglas Vilder je postao prvi izabrani guverner jedne američke države, Virdžinije, 1989. godine. Kolin Pauel je iste godine postao prvi Afroamerikanac načelnik generalštaba američke vojske, a 2001. će biti i prvi državni sekretar Afroamerikanac. Naslediće ga Kondoliza Rajs, a Barak Obama će 2008. pobediti na izborima.

U međuvremenu, posle 14 godina borbe, tek 2000. godine su prihvatile sve države SAD da proslavljaju Dan Martina Lutera Kinga. Na neki način i Muhamed Ali se pomirio sa Amerikom 1996. godine kada je zapalio Olimpijski plamen na otvaranju igara, 41 godinu posle hapšenja Klodet Kolvin i Roze Parks zato što nisu ustupile mesto belcima u autobusu u Montgomeriju u Alabami. Samo 250 kilometara severoistočno u Atlanti, susednoj Džordžiji, ceo stadion na nogama i cela Amerika su aplaudirali, Afroamerikancu, muslimanu, već obolelom od Parkinsona, Muhamedu Aliju.

Dakle, Amerika se promenila, bori se i dalje protiv rasizma, budući da s vremena na vreme iskrsnu međurasni sukobi. Zato možemo i da opravdamo što su zapadni mediji "horski" pisali o tome kako se Muhamed Ali borio za građanska prava. Na konkretnim primerima američka politika i američko društvo napravili su velike pomake, distancu u odnosu na pojedine istorijske ličnosti i preko Holivuda žigosali mnogo upečatljivije pojedine aktere američke povesti, nego što bi to ikada mogle da urade istorijske knjige, čitanke, komemoracije, godišnjice. Rasizam nije nestao, nije iskorenjen, ali nema više u državi i njenim institucijama ni uporište ni saveznika. Ipak je lakše i brže promeniti institucije i svetonazore nego narav i devijantnost pojedinaca.

Šta bi mi mogli da naučimo iz američkog iskustva? Da nije potrebno da prođu vekovi da bi neko ko nije etnički Srbin, postao predsednik države, načelnik generalštaba vojske, premijer, da ako si katolik ili musliman to ne znači automatski da nisi Srbin. Novi muftija Abdulah Numan je Srbin i neko bi konačno morao da objasni SPC gde joj je mesto i da nema tapiju da određuje ko je Srbin, a pogotovo da nameće postavku da su Srbi po antonomaziji pravoslavci. Srbin je mnogo širi i bogatiji pojam od pravoslavca. Policija i službe mogu da budu očišćene od kriminalnih elemenata u dogledno vreme, danas FBI ne liči ni izbiliza na ono što je bio u mračnom periodu perverznog Huvera. I stranke mogu da se promene, neka na bolje, kao demokrate u Americi, a neke na gore, kao republikanci. Važna lekcija je i da ništa nije večno, zakucano, istoriju ne možemo da promenimo, ali možemo da postanemo bolji i da greške i sve loše što smo uradili u prošlosti pretvorimo u najisplativije lekcije za budućnost i generacije koje dolaze. Tako ćemo ih osloboditi teškog bremena koje mi nosimo zbog pojedinaca koji su činili zločine skrivajući se iza srpstva a danas ih pravdaju ili brane istim tim srpstvom. Nema nimalo srpskog u ubijanju građana Srbije iz političkih ili drugih razloga (tim pre ako se koriste državni organi za sprovođenje tih zločina), ili civila i zarobljenika na Kosovu, u Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj. Nema baš ničeg srpskog u činjenju zla drugima, ima samo ljudi sa imenima i prezimenima koji su tolike ništarije da svim Srbima hoće da pripišu njihova zlodela. 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.