Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Nedeljnik

Moja "autobiografija o drugima": Bećković o Selimoviću, Đilasu, Ćopiću, Mihizu, Ćosiću, Dušku Radoviću, Desanki Maksimović, patrijarhu Pavlu, prestolonasledniku...

"Nije se ništa promenilo osim što se ne viđamo. Sem u snu..."
Zabeležio Nenad Čaluković
Datum: 06/01/2019

Moja "autobiografija o drugima": Bećković o Selimoviću, Đilasu, Ćopiću, Mihizu, Ćosiću, Dušku Radoviću, Desanki Maksimović, patrijarhu Pavlu, prestolonasledniku...

Foto Nedeljnik

"Družio sam se sa starijima od sebe i nisam pomišljao da bi oni mogli umreti pre mene. I da ću ostati sam", rekao mi je svojevremeno pesnik Matija Bećković.

Sada se stihovima odužuje prijateljima koji su obogatili njegov život.

Odlučio je i da napiše knjigu Portreti (u izdanju Novosti), a čije delove je preneo Nedeljnik.

„Biće to neka moja verzija autobiografije o drugima“, rekao nam je tada Bećković.

Prvu Autobiografiju o drugima - zar treba podsećati - napisao je Borislav Mihajlović Mihiz, upravo jedan od najmilijih Matijinih prijatelja.

Godinama je među prijateljima bio najmlađi, a kad su oni otišli - postao je najstariji.

„Nije se ništa promenilo osim što se ne viđamo. Sem u snu. To su moji doživljaji, a njihove reči onako kako sam ih upamtio. Njih prividno nema, ali se nije ništa promenilo. U mom životu su prisutniji od mnogih kojih ima. A što ih ne viđam - ne znači da ne znam šta oni danas misle i šta bi mi rekli“, reći će Bećković.

 

 

Naslovna strana Nedeljnika u kom je objavljena Bećkovićeva
Naslovna strana Nedeljnika u kom je objavljena Bećkovićeva "autobiografija o drugima"

 

 

MEŠA SELIMOVIĆ

 

Dok je bolovao

Pod tankim pokrivačem

Kao upijačem

Postelja mu je ispila telo

Visni i koščati stas

Samo je na jastuku

Kao na giljotini

Ostala njegova ponosna glava

 

Posetioci su upozoravani

Da se ne zadržavaju

I ništa ne pitaju

Sem kako si

Boli li

Biće dobro

 

Ali ko bi mu seo uz uzglavlje

I izustio kakvu ređu reč

Ili zakučastiju misao

Lice bi mu se ozarilo

A glava zasvetlela

Kao da je najzad dobila

Onu jedinu hranu

Koje je bila željna

 

Govorio sam mu na uho

Pobedio si

Osvetio se životu

Uopštio i ovekovao

Svoju ranu

Da nema nikog među zdravima

Ko se ne bi menjao s tobom

 

Na te reči bi zamrdao bradom

I nalivao oči suzama

Koje su kazivale

Ako je to istina

Opet bih svaku

Na sebe primio

 

Kao da mu je tada na čelu

Iskrsavala i nova misao

Da mi je da opišem

Ovu sada i ovo sada

Što sam bolujući doživeo

 

To bi tek bilo nešto

 

 

DUŠAN RADOVIĆ

 

Priznati genije

Nepriznate književnosti

Dušan Radović

Obožavao je svog oca

Mašinovođu

Uglješu Radovića

I žalio što ne ume

Da napiše poemu o njemu

 

Verovao je da bih ja umeo

I nagovarao da to učinim

Navodeći do u reč

Šta u njoj da piše

Kakva i kolika da bude

 

Napiši je ti onako

Kako misliš da bih je ja napisao

I biće bolja

Od svega što bih ja mogao

I da sanjam

 

Ali nije napisao

Ni on moju

Ni ja njegovu

 

Ostala je pesma

Koju nismo umeli da napišemo

 

 

Privatni album M. Bećkovića
Privatni album M. Bećkovića

 

 

PATNJA

 

Patrijarh Pavle je često pričao

Šta je njemu ispričao neki Srbin

Dok je bio raško-prizrenski episkop

 

U vreme turskog zuluma

Sastali su se onamošnji Srbi

I dogovarali šta da čine

 

Ovo se više ne može podnositi

Dogorelo je do nokata

 

Ajde da se poturčimo

I  danemo dušom

A neko reče

Ajde da još malo pričekamo

 

Ne prođe dugo

A dođe 1912. godina

I srpska vojska uđe u Prištinu

 

Opet se sastadoše oni isti ljudi

A jedan će reći

 

Au braćo

Da ono učinjesmo

Propade nam onolika patnja

 

A tek nama

 

 

DESANKA MAKSIMOVIĆ

 

Mrtva ćuti

Čuva najveću tajnu

 

Oko nje cvile

Rincaju

Čupaju kose

 

Ona stisla vilice

Zna više od svih živih

A neće ništa da kaže

 

Veličaju je

Podmićuju

Ne bi li se smilovala

Da oda

Ima li smrt kraja

 

Na to kao da se nasmine

Nije se mrtvom lako nasmejati

 

Gledam je na svoje oči

I mislim

Džabe zapomažete

Ona ode

 

Hteli bi na gotovo

E nema ništa

Mučite se

I nagađajte

Posle svih smrti

Razjašnjenja

Na ovom svetu nema

 

 

BRANA PETROVIĆ

 

Svi traže pametnog čoveka

Koji bi spasio Srbiju

 

A ja takvog čoveka znam

Suvi genije

Ali kome god ga pomenem

Kaže da od njega veće budale nema

 

Kako onda spasiti takav narod

 

Reći ću ti njegovo ime

I pitaj prvog koji naiđe

Šta misli o njemu

Ako ne kaže da je to avetna avetinja

I ćor ćutuk

Nek mi kuća bude na CNN

 

Po čemu sam zaključio

Da je to najpametniji Srbin

 

Po tome što krije svoju pamet

 

Zamisli to lukavstvo uma

Biti najpametniji i najdarovitiji

A da niko na tebe ne posumnja

 

Nikad se ne odati

I provesti život kao budala

 

Taj bi nas spasio

 

Ali šta vredi

Kad svi misle da je idiot

 

Da se odao

Ne bi pretekao

 

Za budalu je normalno

Što je živa

 

 

ŽENA

 

Klekni pred Cara

Našeg Spasitelja

I reci mu

Srbija je na umoru

 

Poručila je srpska vlada

Svom poslaniku

U Petrogradu

Ili Moskvi

1914. godine

Ili neke ranije

Ili kasnije

Pre Petra Cetinjskog

Ili posle prote Matije

 

Ili ovih godina i dana

Kad se jedan s Mećavnika

Poslan od sebe sama

Uputio u istu zemlju

Istim putem

I istim poslom

 

Ne možemo biti veći Srbi

Od Srba

Čuo je čim je stigao

Ali moja žena kaže

Da Srbi trenutno

Ne mogu biti Srbi

 

I da bi Rusi

Sad morali biti

Veći Srbi od Srba

 

Nije lako živeti

S takvom ženom

 

Ali jeste biti

Veći Srbin 

Od Srba

 

 

STEVAN RAIČKOVIĆ

 

Dugo se nakanjujem

Pa i ozbiljno rešavam

Da nešto naučim

Nema smisla

Da ništa ne znam

I nemam pojma

Ni o čemu

 

To već počinje da mi smeta

I bode oči drugima

Svak nešto zna

Jedino ja štrčim

Kao neko ko ništa ne zna

 

Nisam nameravao da naučim

Bogzna šta

Već nešto najosnovnije

Što bi pošten čovek

Morao znati

A da ga nije sramota

Što to zna

 

Bilo šta

Što bih verovao da je tako

I mogao da tvrdim

A na pitanje da li sam siguran

Da smem da ponovim

 

Recimo strane sveta

Voleo bih da mi neko objasni

Koliko ih ima

I kako se određuju

Jedan mi je godinama objašnjavao

Ono o mahovini i grobovima

Ali još dok sam ga slušao

Bilo me je sramota

Da to pamtim

 

Uostalom gde da nađem mahovinu

I srozam se toliko

Da razlikujem ljudske grobove

I gde su kojem mrtvacu

Okrenute noge

A gde glava

 

Vreme leti a ja nemam ništa

U ubogom domu uma mog

Bio sam se ponadao

Da ću sam birati šta da znam

Da mi to niko ne propisuje

I da od tolikih znanja

Izaberem svoje

Vredno pamćenja

A da punim glavu kao špajz

Tuđim suvišnim znanjima

 

To ne bih bio ja

Ni moj život

 

 

ATANASIJE JEVTIĆ

 

Kad god je padao u vatru

Zaricao se da više neće

 

Počinjao je jedva čujnim

Monaškim glasom

 

Ali slušajući sebe

Kako ponavlja iznošene fraze

 

Počinjao je da se nervira

I podiže glas

 

I kako je podizao glas

Podizao je i svoju misao

 

To ga je bodrilo

Da govori sve glasnije

 

I kad bi visinom glasa

Upalio svetla u mozgu

 

Povezao vijuge

I uždio svaku ćelijicu

 

I misao mu je dostizala vrhunac

A iz usta sukljao nebeski plamen

 

2

 

Kako je govorio tako je i pisao

Počinjao je mirno raspredajući

 

Zakukuljenu i zamumuljenu

Starostavnu patristiku

 

Ali bi mu brzo svrcnulo

Da skrene sa staze utaptane

 

I  sjuri u fusnotu

Da izurla sebe

 

Prepoznajući u današnjem vremenu

Davno opisane ljude i događaje

 

 

BRANKO ĆOPIĆ

 

Čekajući zeleno svetlo

Na pešačkom prelazu

Kod Londona

Kažem Branku Ćopiću

Da su političari glupi

Što progone pesnike

 

Čim dirneš pesnika

On nada dreku

I kuknjavom saziva svet

 

Da nisu dirali Solženjicina

Svet ne bi nikad saznao

Da su pobili milione

 

Zatrli su tolike narode

I za to ne zna niko

Jer nisu imali pesnike

 

Jes pobratimkoviću si moj

Ja sam u ratu bio zapisničar

U štabu komandanta

Koji je toliko mučio

Jednog zarobljenika

Da ja nisam smeo podići glavu

Ali sam u sebi mislio

Ako preživim

Osvetiću ti se za ovo

 

I osvetio sam mu se

U Gluvom barutu

 

 

PETAR PAJIĆ

 

Čim je isteran iz škole

Iz istih stopa otrčao je kući

Da tu novost prvi saopšti svojima

Pa šta bude da bude

 

Sa kućnog praga zavrljačio je knjige

I povikao

Tata tata mene su isterali iz škole

 

Ali tata je spavao u kuhinji

Na sećiji pored šporeta

I nije se pomerao

 

Primakao se i prodrmusao ga

I na uvo ponovio

Tata tata mene su isterali iz škole

 

Otac Luka pekar

Podigao je glavu

I trljajući oči progunđao

 

Majku im profesorsku

Stalno nešto izmišljaju

 

Okrenuo se na drugu stranu

I nastavio da hrče

A Petar srećan istrčao na ulicu

 

Na tome sam najviše zavideo Petru Pajiću

 

Meni je majka bila otac

I poštedeo sam je istine o sebi

 

 

MILOVAN ÐILAS

 

Idući prema sebi

Savle je iz Podbišća

Krenuo istim putem ka Damasku

I stigao u Sremsku Mitrovicu

U tamošnju slavnu tamnicu

Jedino mesto u Srbiji

Gde je mogao živeti kao čovek

 

Kad je došao sebi

Jedva je čekao

Da se s crne klupe

Domogne hladne ćelije

I duvajući u promrzle prste

Na toalet papiru

Započne svoje žitije

 

Srbin sam Crnogorac

Srbin sam jer sam Crnogorac

Nisam Crnogorac što sam Srbin

Nego sam Srbin što sam Crnogorac

 

Možeš me ubiti

Smrviti i u prah stucati

Ali što je srpsko

To ostaje

 

Dok i trunke ima

I misao moja traje

Dok ijedan damar kuca

 

Ima drugih i drukčijih Srba

Mi smo oni od Kosova

 

Zatri mi Kosovo u pameti

U duši srpskoj

Pa ni nas nema

Srba nema

 

 

Privatni album M. Bećkovića
Privatni album M. Bećkovića

 

 

KARAÐORÐEVIĆ

 

Što se mene tiče

Neka govori kako hoće

 

Da se ne daj Bože rodio gluvonem

Voleo bih ga još više

 

Ali zbog dušmana

Ne bi marilo da nauči srpski

 

Ali baš zbog njih neće

 

On je Karađorđević

 

Onaj koji je

I ono što je

Znao ne znao

Učio ne učio

 

Da se trudi

Da se svidi i ugodi

Živ neće

 

A ja znam

Da on srpski zna

Bolje od svih

 

Ali krije

 

Zna se zašto

 

Da svak pokaže

Ko je i šta je

 

 

BRANKO MILJKOVIĆ

 

Pročitao sam one tvoje pesme

Kaže mi Branko Miljković

Početkom zime 1960. godine

 

Ti u njima nisi ništa slagao

A ja sam slagao svaku reč

I mislim sve obrnuto

Od onog što sam napisao

 

Ali iste zime naredne godine

Kad se okrenuo naglavačke

I čelom poljubio zemlju

Pod trnom za koji je vezao kaiš

Kao da je znao

Da se i njegove reči

Preokreću

U živu istinu

A trn

U tron

 

 

MILORAD EKMEČIĆ

 

Osvećenje Hrama

Hristovog vaskrsenja

U Prebilovcima

Gledao je na televiziji

Sa bolesničke postelje

 

Na ekranu su se smenjivali govornici

I fotografije

Prebilovačkih mučenika

Među njima

I četrdeset Ekmečića

 

Iznenada

Poslednjom snagom

Podigao se iz postelje

Mahnuo rukom i izustio

 

Eno moga tate

 

I za koji tren

Krenuo ka ocu

 

 

MIHIZ

 

Ne izlazim nigde

Ne viđam nikoga

Ne mili mi se ništa

 

Ne gledam više ni kroz prozor

 

A što ne odeš u Zabelu

Ili u Sremsku Mitrovicu

I kao bedel zameniš nekoga

Ko jedva čeka da izađe

Makar samo da baza ulicama

I zeva na suncu

 

A zar već ne robijam

Umesto nekog drugog

 

 

Privatni album M. Bećkovića
Privatni album M. Bećkovića

 

 

MIODRAG PAVLOVIĆ

 

Malo ko razlikuje njegovo ime i prezime

Od tolikih mu imenjaka i prezimenjaka

 

Ali to nije važno

 

Ko zna koliko puta je to ime pročitao u čitulji

A samo je on znao da nije njegovo

 

Ali to ne znači ništa

 

Još manje je onih

Koji znaju neki njegov stih

 

Ali i to je bez značaja

 

Od onih koji su ga čitali

Najmanje je onih koji su nešto razumeli

 

Ali to je najmanje bitno

 

Teško da će ikad biti drukčije

I da će se u tom pogledu nešto promeniti

 

Ali sve to ništa ne govori o njemu

Ni o onome što je napisao

 

 

BATA MIHAILOVIĆ

 

Samo ga je jednom majka pomilovala

Mislila je da spava

 

 

DOBRICA ĆOSIĆ

 

U poslednjim danima života

Glasom sa onog sveta

Pozvao me da dođem kod njega

 

Mislio sam zove da se oprostimo

I došao u zakazano vreme

Da čujem poslednju reč

 

Ali umesto u postelji

Sačekao me na nogama

 

U kući su gorela sva svetla

A sto postavljen za večeru

 

Kad za tren ostadosmo nasamo

On se nagnu

I šapnu

 

Zapamti

 

Kad izgubiš muškost

Više nisi

Ni čovek

Ni pisac

Ni Srbin

 

To je moja poslednja reč

 

 

MIHAILO LALIĆ

 

U pretrpanom zatvoru u Kolašinu

Sa još jednim sužnjem

Peo sam se na tavan

I kroz izbijen čvor

Gledao šta se napolju zbiva

 

Bio je tmušan kišni dan

Kad se ozgor od Sinjajevine

Kroz pramenje tame

Magle i oblake

Iznenada probi zrak sunca

I pade pravo na jednog od trojice

Što su stajali na trgu

I nešto razgovarali

 

Ono je Vuk Bećković

Kaza moj sapatnik

 

I to je jedini put

Kad sam video tvog oca

 

Reče mi Mihailo Lalić

Posle decenija poznanstva

 

I kao da se tog trena

Onaj isti zrak sunca

Sa neke nove Sinjajevine

Posle toliko godina

Tmušnih i kišnih dana

Ponovo probi

Kroz pramenje tame

Magle i oblake

 

Ali one između nas

 

I pade pravo

Na Mihaila Lalića

I zauvek ga osvetli

 

U mojoj duši

 

 

VASKO POPA

 

Hajka na Srbe

Nije zaobišla ni Vaska Popu

Ni njegove pesme

O hromom vuku i vučjem pastiru

Kao opasne i dvosmislene

Tajne poruke srpstva

I srpskog nacionalizma

Preobučene u mit o vuku

Koji se otrgao s lanca knjiga

I besan stupio u život

Da kolje žari i pali

 

Uvređenog i uplašenog

Tešio sam pesnika

I branio nedužne stihove

 

On je ćutao i uzdisao

 

Na kraju mu ponudih

Najsigurniji izlaz

 

Kakav si ti srpski nacionalista

Kad nisi ni Srbin

 

On stade ispred mene

Kod knjižare Gece Kona

Na početku Knez Mihailove ulice

I gledajući me pravo u oči

Bez posrtanja u glasu reče

 

Ja sam Srbin

I srpski pesnik

 

 

INCONNU

 

Posle parastosa

Na Srpskom vojničkom groblju

U Parizu

Koji je održao crnorizac Amfilohije

Hiljadudevetstosedamdesetprve godine

Krenuli smo između krstova

Sa imenima sahranjenih

I zastali kod jednog jedinog

Na kome je pisalo

INCONNU

Da se fotografišemo

Zašto baš pored INCONNU

Upita crnorizac

Rekoh

Možda mi je baš tu

Otac


Ukupno komentara: 4



Sva polja su obavezna.



Macak Kresoje
06.01.2019 - 19:38
vajni akademik
Da li je moguce da je ovaj vajni akademik za ovakve stihove poostao clan SANBU?
Poezija
06.01.2019 - 17:49
I podtekst
Podtekst ovih bezveznih pjesama je “koji sam ja meni kralj”. Barem ovih prvih nekoliko. Kasnije nisam čitao jer mi se pripeglalo.
Ostap Bender
08.01.2019 - 08:53
Čik pogodi
I svi ti bliski veliki ljudi bili sa Matijom... Valjda im je trebao da bi ih stavljao u svoje novine... Da li se "magazin" zvao ČIK, ili tako nekako...? Beše to vrlo slobodoumno glasilo...
Becha
09.01.2019 - 08:49
Palamudjenje
Kad nemoze originalno onda biva kvazi-intelektualno. Cuj, autobiografija o drugima! Kao i o blesavi naziv filma \"Zaspanka za vojnika\"! Iz kog je jezika rec zaspanka?