Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Moj oproštaj od Fidela

Uvideo sam da su u jednom slobodnom društvu institucije važnije od pojedinaca; da nepostojanje izbora, slobodnog novinarstva i ljudskih prava vodi u diktaturu, koja građane pretvara u robote
Piše: Mario Vargas Ljosa
Datum: 30/12/2016

Moj oproštaj od Fidela

Foto Profimedia

Prvog januara 1959, kada sam saznao da je Fulhensio Batista pobegao sa Kube, izašao sam sa nekoliko latinoameričkih prijatelja da to proslavimo na ulicama Pariza. Pobeda Fidela Kastra i bradonja iz Pokreta 26. juli nad diktaturom izgledao nam je kao čin apsolutne pravde i pustolovina dostojna Robina Huda. Kubanski líder je obećao novu eru slobode za svoju zemlju i Latinsku Ameriku, a pretvaranje kasarna na ostrvu u škole za domorodačku decu činilo se kao odličan početak.

Novembra 1962. otišao sam prvi put na Kubu, gde me je Francuska radio-televizija poslala usred raketne krize. To što sam video i čuo tokom nedelju dana provedenih tamo - američke lovce-bombardere kako preleću havanski Malekon i adolescente koji upravljaju protivavionskim topovima zvanim bocachicas nišaneći na njih, sveopšta mobilizacija naroda protiv invazije koja se činila neminovnom, stih koji je vojska volontera pevala po ulicama ("Nikita, mariquita, lo que se da no se quita") protestujući zbog povratka raketa - udvostručilo je moj entuzijazam i moju solidarnost sa Revolucijom. Satima sam čekao u redu da bih dao krv, a Ilda Gadea, prva Če Gevarina žena, Peruanka, upoznala me je sa Ajdeom Santamarijom, koja je rukovodila havanskim kulturnim centrom Casa de las Américas. Ona me je uključila u Odbor pisaca čijim sastancima sam pet puta prisustvovao u kubanskoj prestonici. Tokom prvih deset godina, moje iluzije vezane za Fidela i Revoluciju polako su jenjavale, da bi se pretvorile u otvorenu kritiku, a potom se i definitivno raspršile, nakon čuvene "afere Padilja".

Do mog prvog razočaranja, prvih sumnji ("možda se ipak varam?") došlo je sredinom šezdesetih godina, kada su stvorene UMAP - Vojne jedinice za doprinos proizvodnji - eufemizam u odnosu na to što su zaista bile: koncentracioni logori u koje je kubanska vlada zatvarala disidente, sitne kriminalce i homoseksualce. Među ovim poslednjima tamo su dospeli mnogi mladići i devojke iz književno-umetničke grupe zvane El Puente, Most, predvođene pesnikom Hoseom Marijom, kojeg sam poznavao. Bila je to ogromna nepravda, jer su svi ti mladi ljudi bili revolucionari, ubeđeni da će Revolucija doneti pravdu ne samo za radnike i seljake već i za diskriminisane seksualne manjine. Pošto sam tada još uvek bio žrtva čuvene parole - "ne daj oružje neprijatelju" - progutao sam svoje sumnje i napisao privatno pismo Fidelu, gde sam mu detaljno izneo svoju zbunjenost tim događajima. Nije mi odgovorio, ali sam ubrzo dobio poziv da se sastanem s njim.

Bio je to moj jedini susret s Fidelom Kastrom; nismo razgovarali, jer je on bio osoba koja nije dopuštala sagovornike, već samo slušaoce. Ali tokom tih dvanaest sati koliko smo ga slušali, od osam uveče do osam ujutro narednog dana, nas desetak pisaca koji smo učestvovali u tom susretu bili smo impresionirani urođenom snagom, živim mitom kakav je bio taj kubanski gorostas. Govorio je bez prestanka i bez slušanja, pričao je anegdote o Sijera Maestri skačući po stolu, iznosio je pretpostavke o nestalom Čeu, kojem se još nije ušlo u trag i nije se znalo u kom delu Latinske Amerike će se ponovo pojaviti, na čelu nove gerile. Priznao je da je bio donekle nepravedan prema UMAP-u - i da će te nepravde ispraviti - i objasnio da treba shvatiti seoske porodice čiju su decu, stipendiste novih škola, na mahove uznemiravali ti "bolesnici". Ostavio je na mene snažan utisak, ali me nije uverio. Od tada, premda u tišini, počeo sam da uočavam da je stvarnost mnogo prizemnija od mita u koji je pretvorena Kuba.

Konačno raspršivanje iluzija desilo se kada je odjeknuo slučaj pesnika Eberta Padilje, početkom 1970. On je bio jedan od najboljih kubanskih pesnika, i ostavio je poeziju da bi radio za Revoluciju, u koju je strastveno verovao. Postao je zamenik ministra za spoljnu trgovinu. Jednoga dana je počeo - vrlo blago - da kritikuje kulturnu politiku Vlade. Tada je protiv njega podignuta izuzetno gruba kampanja u svim medijima, i on je uhapšen. Mi koji smo ga poznavali i znali za njegovu odanost Revoluciji napisali smo - s mnogo poštovanja - Fidelu pismo, izražavajući našu solidarnost sa Padiljom. Potom se on pojavio u javnosti, na sastanku Saveza pisaca, i priznao da je agent Cije, a pritom je nas koji smo ga branili optužio da služimo imperijalizmu, da smo izdali Revoluciju, itd. Nekoliko dana kasnije, mnogi književnici koji nisu bili komunisti, poput Žan Pola Sartra, Suzan Zontag, Karlosa Fuentesa i Alberta Moravije, potpisali su pismo sa oštrom kritikom upućenom Kubanskoj revoluciji (koje sam ja sročio), distancirajući se od te revolucije koju smo do tada branili.

Bila je to mala epizoda u istoriji Kubanske revolucije koja je za neke, uključujući i mene, imala veliki značaj. Sagledavanjem demokratske kulture, uvideo sam da su u jednom slobodnom društvu institucije važnije od pojedinaca; da nepostojanje izbora, slobodnog novinarstva i ljudskih prava vodi u diktaturu, koja građane pretvara u robote, ovekovečuje se na vlasti kako bi zahvatila svaki segment društva, uništava i guši sve koji ne pripadaju toj privilegovanoj nomenklaturi.

Da li je na Kubi bolje sada, nakon 57 godina, koliko je Fidel Kastro bio na vlasti? Ta zemlja je siromašnija danas nego u vreme izopačenog društva od kojeg je Batista pobegao onog 31. decembra 1958, i ima tužnu privilegiju da oličava najdužu diktaturu koja je snašla američki kontinent. Napredak na polju obrazovanja i zdravstva može biti realan, ali generalno gledano to za kubanski narod nije dovoljno, jer njegova ogromna većina želi da prebegne u Sjedinjene Američke Države makar morala da beži od ajkula. San nomenklature je da sada, kada više ne može da živi od darova Venecuele koja je bankrotirala, novac dođe iz Sjedinjenih Američkih Država kako bi spasao zemlju od ekonomske propasti kojoj se opire. Odavno Revolucija više nije model kakav je bila na svojim počecima. Od svega je ostao samo žalostan saldo od hiljada mladih ljudi koji su ubijani po svim američkim planinama, dok su pokušavali da ponove podvig bradonja iz Pokreta 26. juli. Zašto su bili potrebni toliki snovi i tolike žrtve? Da bi vojne diktature ojačale i na nekoliko decenija odložile modernizaciju i demokratizaciju Latinske Amerike.

Odabravši sovjetski model, Fidel Kastro je za sebe obezbedio apsolutnu vlast dugu više od pola veka, ali za sobom ostavlja ruiniranu zemlju i društvenu, ekonomsku i kulturnu propast, kao da je većini Latinoamerikanaca dao vakcinu za društvene utopije kako bi, napokon, nakon krvavih revolucija i opakih represija, počeli da shvataju da je jedini istinski progres onaj koji doprinosi da sloboda napreduje istovremeno kada i pravda, jer bez nje nije ništa drugo do prividni tračak svetlosti.

Premda sam siguran da istorija neće oprostiti Fidelu Kastru grehe, ne mogu da se oduprem osećaju da s njim odlazi i san koji je uzburkao moju mladost, kao i mladost mnogih pripadnika moje generacije, nestrpljivih i impulsivnih, nas koji smo verovali da puške mogu da nam pomognu da napredujemo i da brže stignemo do neba, zamenivši ga katkad sa zemljom. Sada znamo da se to dešava samo u snovima i u književnim maštanjima, a da je u stvarnosti, koja je grublja i sirovija, istinski napredak proizvod zajedničkog napora i uvek mora biti u znaku slobode i ljudskih prava, bez kojih ovaj svet u kojem živimo nije raj već pakao.

Njujork, decembar 2016.

*Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović

© COPYRIGHT NEDELJNIK MARIO VARGAS LLOSA, (2016). WORLD PRESS RIGHT IN ALL THE LANGUAGES RESERVED TO EDICIONES El PAIS


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Професор Талтомаровић
16.01.2017 - 12:59
Не липши књижевниче до последњег долара
Марио Варгас Љоса је угледан књижевник и знатно мање цењени интелектуалац у Јужној Америци. Хајде да сузим круг на Аргентину и круг мојих пријатеља са Универзитета у Буенос Аиресу. Аргентина нема приватно школовање нити здравство. С обзиром да је устоличен амерички човек Маурисио Макри, сва је прилика де ће и то бити укинуто. Љоса се сматра, а то све његове колумне потврђују, отворени заговорник неолибералне америчке идеологије. Ми добро знамо балготворно дејство такве стратегија. Реченица \"Napredak na polju obrazovanja i zdravstva može biti realan, ali generalno gledano to za kubanski narod nije dovoljno, jer njegova ogromna većina želi da prebegne u Sjedinjene Američke Države makar morala da beži od ajkula\" је злонамерно неистинита. Псотје бројна бројна истраживања по којима су Кубанци најсрећнији народ на свету иако живе у ендемским социјалним условима. Но, Љоса је добро плаћен и Нобеловом наградом устоличен да проповеда и указује \"несвесним\" народима да су слобода и демократија стварни ако су амерички (шире речено НАТОистички). Уносно и срамно.