Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Original

Predrasuda je da mladi aktivni na društvenim mrežama nisu aktivni i u realnosti

U eri lažnih vesti, u kojoj svaki iole veštiji korisnik interneta može da proizvede i proširi različite neproverene ili netačne informacije, verujem da je neobično važno razvijati veštine prepoznavanja pouzdanosti izvora, razlikovanja kvalitetnih od nekvalitetnih argumenata, traganja za podacima i njihovog upoređivanja - veštine koje se mogu nazvati digitalnom medijskom pismenošću, kaže za Original Dr Iris Žeželj, docent na Odeljenju psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu
Datum: 16/04/2018

Predrasuda je da mladi aktivni na društvenim mrežama nisu aktivni i u realnosti

Foto Nedeljnik

Kako god da okrenete, imaćete neku predrasudu. Obično se veruje da su predrasude, stereotipi ili sujeverje rezervisani za nekog drugog, a da smo mi sami dovoljno "široki" i inteligentni da bismo ih prepoznali kod sebe. Ali, kao što je neko duhovito rekao, "predrasude su odlični štedljivci vremena; možete da formirate mišljenje a da se ne udubljujete u činjenice". Svakako, sa stereotipima se ne rađamo, njih stičemo s vremenom. Ali kada se oni potkradu u naš um i kada počinju da deluju neopaženo? Gde smo tu mi kao društvo, a gde kao pojedinci i da li je najteže prevazići rodni stereotip, protiv kojeg se i toliko decenija kasnije žene bore? Dr Iris Žeželj, docent na Odeljenju psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, u intervjuu za Original odgovara na pitanja kako i kada se javljaju određene predrasude i stereotipi, i da li je moguće promeniti ih.

 

Prošla godina bila je godina žena, i ovo je godina borbe za ravnopravnost, koju je pokrenuo Holivud, a u Srbiji stalno postoje polemike o tome kako se tretiraju žene na poslu (a bile su i neke nesmotrene izjave ovdašnjih ministara). Kada rodna neravnopravnost počinje i koliko je moguće promeniti te stereotipe?

Iako sigurno nisu jedini uzrok rodne neravnopravnosti, stereotipi koji propisuju šta su prihvatljiva ponašanja za muškarce i žene svakako joj doprinose. Rodni stereotipi javljaju se vrlo rano u životu. Već dvogodišnjaci znaju da se deklarišu kao dečaci i devojčice, a trogodišnjaci uglavnom lako i uniformno odgovaraju kada ih pitamo kojim igračkama treba da se igraju dečaci, a kojim devojčice; koje su boje za dečake, a koje za devojčice. Odstupanja od ponašanja koje je očekivano za rodnu ulogu kažnjavaju se već u predškolskom uzrastu. Istraživanja, ipak, pokazuju da rodne uloge postaju sve fleksibilnije iz generacije u generaciju.

 

Može li da se kaže da su akademski rodni stereotipi, po kojima su dečaci talentovani za jedno, a devojčice za drugo, razlog što u prirodnim naukama ili nekim drugim oblastima imamo dominantno muškarce?

Dečaci i devojčice se na početku školovanja gotovo ni u jednom obrazovnom sistemu ne razlikuju prema postignućima iz matematike i maternjeg jezika; na testovima primarnih matematičkih sposobnosti (takozvane "intuitivne matematike") devojčice su jednako uspešne kao dečaci. Na kraju osnovnog školovanja, međutim, kao što jasno pokazuju podaci PISA testiranja, u većini zemalja (37 u poslednjem ciklusu) dečaci imaju veće prosečno postignuće na skali matematičke pismenosti, dok su samo u pet zemalja devojčice bolje. Situacija je obrnuta kada je reč o maternjem jeziku - u svim zemljama devojčice su na tom testu uspešnije od dečaka. Izbori koje mladi prave u daljem školovanju i karijeri ponovo govore o tome da devojčice sebe ređe vide u prirodnim naukama, programiranju i matematici nego dečaci. Ako nema inicijalnih razlika u talentima i interesovanjima, kako se one s vremenom formiraju? Nalazi mnogih naučnih studija govore o tome da deca tokom školovanja usvajaju stereotipe o sposobnostima i interesovanjima koji su tipični za jedan i drugi pol, da počinju u njih da veruju i da grade očekivanja od sebe i drugih koja su u skladu sa stereotipima.

 

Kako se devojčice osnažuju u tom smislu? Postoje li primeri dobre prakse? 

Najbolji način da se devojčice osnaže jeste da im se pruže adekvatni ženski uzori - obrazovni sistem i mediji treba da deci pokazuju šta je moguće, a ne da im ograničavaju buduće izbore. Kada su deci u SAD sedamdesetih godina prošlog veka tražili da nacrtaju naučnika, njih manje od 1% nacrtalo je ženu; dvehiljaditih je skoro 30% dece na istom testu crtalo ženske likove. Da se stvari menjaju nabolje i u našoj sredini, govore na primer rezultati Gugl pretrage sa ključnim rečima "žene naučnice" koja iz godine u godinu rezultuje sve većim brojem "pogodaka". Analiza domaćih udžbenika za osnovnu školu ukazuje na to da je u njima sve više ženskih likova, a da se žene više ne prikazuju isključivo u ulogama majke ili domaćice.

 

Stereotipi su oblast kojom ste se bavili, a u okviru nje i time kako tuga i sreća utiču na etničke stereotipe, što je zanimljivo. Kako je uopšte to moguće?

U seriji eksperimenata proveravala sam da li trenutna osećanja mogu da utiču na našu sklonost da stereotipno posmatramo druge grupe. Nalazi ukazuju na to da smo, možda protivno intuiciji, skloniji da drugim grupama pripisujemo stereotipne atribute, bolje pamtimo informacije u skladu sa stereotipima i manje primećujemo diskriminaciju kada smo srećni nego kada smo tužni. Pretpostavka je da se ovo dešava zbog toga što nam sreća signalizira da je u okolini sve u redu i da ne treba da ulažemo poseban trud u analizu i opažanje drugih, drugim rečima da se ne trudimo da ih opažamo kao pojedince već im pripisujemo odlike njihovih grupa.

 

Svojevremeno ste radili na projektu o predrasudama, pod nazivom "Implicitno", u saradnji sa Harvardom. Šta je taj test pokazao o predrasudama, možete li da nam objasnite?

Kada ljude direktno pitamo šta misle o drugim grupama (npr. Romima, ženama, gojaznim ljudima), oni često odgovaraju onako kako misle da se od njih očekuje. Istraživanja tako izmerenih predrasuda pokazuju da su one u konstantnom opadanju. S druge strane, diskriminacija ovih grupa ne smanjuje se istim tempom. Psiholozi su pretpostavili da udeo u tome imaju takozvane implicitne predrasude, odnosno automatske asocijacije koje se javljaju u kontaktu sa ljudima koji su drugačiji od nas, i koje onda upravljaju našim ponašanjem, vodeći ka suptilnoj diskriminaciji (izbegavanju kontakta, dodira, fizičkom udaljavanju). Istraživači sa Harvarda razvili su test koji meri te automatske asocijacije, a srpski tim je, na njihov poziv, test adaptirao za primenu na našem govornom području.

 

 

Kada govorimo o predrasudama, može li se reći da ih nije moguće pobediti? Može li se reći da postoje samo "naše" predrasude, ovog podneblja?

Moderna socijalna psihologija vidi predrasude kao nužnu posledicu sklonosti ljudi da svet oko sebe kategorišu i da generalizuju pojave. Kada se prvi put sretnemo sa novom osobom, mi gradimo očekivanja o tome kako će se ona ponašati znajući kojim grupama pripada - nećemo očekivati isto ponašanje od sredovečne medicinske sestre i adolescenta koji sluša spid metal. Takve pretpostavke su nam neophodne da bismo mogli da funkcionišemo u svetu. Problem nastaje, međutim, kada nismo u stanju da korigujemo svoja očekivanja ili kada smatramo da samo zbog grupne pripadnosti imamo više prava od nekih drugih grupa. Predrasude kao takve nikako nisu specifičnost našeg podneblja, već su posledice ograničenja naših saznajnih kapaciteta, a ta ograničenja su univerzalna.

 

Predrasuda je možda i da su mladi aktivni samo na društvenim mrežama i da sada kada treba menjati nešto u realnosti, oni bivaju pasivni. Da li su u pravu oni koji kažu da mreže stvaraju lažan osećaj da se nešto menja, ili oni koji kažu da je moguće angažovati se samo u realnom životu?

Nasuprot uvreženom mišljenju da aktivizam na društvenim mrežama uljuljkava mlade u lažnom osećanju da nešto menjaju i stoji na putu aktivizmu u "stvarnom svetu", naša istraživanja pokazuju da su upravo mladi koji na društvenim mrežama izražavaju svoja politička uverenja, agituju za zaštitu okoline ili zbrinjavanje životinja, potpisuju i distribuiraju onlajn peticije i slično, oni koji su aktivni i u realnosti. Ta dva aktivizma se češće dopunjavaju nego što guše jedan drugi.

 

Kako biste objasnili socijalni fenomen kao što je verovanje u teorije zavere? Čini se da kod nas ima dovoljno materijala za tako nešto?

Verovanje u teorije zavere nije ekskluzivno domaći fenomen. Više od 50% stanovnika SAD veruje barem u jednu teoriju zavere, od toga da je NASA lažirala sletanje na Mesec, da svetom upravljaju reptilijanci, do toga da su vakcine toksične i da se to krije od javnosti. Teorije zavere lako se šire u klimi nepoverenja u institucije i opšteg političkog cinizma. Iako je zdrava doza skepse i kritičkog mišljenja svakako poželjna kada je reč o javnom mnjenju, sumnja u sve zvanične verzije događaja i u sve informacije koje potiču od institucija sistema često vodi u apatiju, a verovanje u neke specifične teorije zavere i do različitih nepoželjnih ponašanja kao što su neizlazak na izbore, izbegavanje vakcinacije, odustajanje od preporučenih medicinskih tretmana i slično. U eri lažnih vesti, u kojoj svaki iole veštiji korisnik interneta može da proizvede i proširi različite neproverene ili netačne informacije, verujem da je neobično važno razvijati veštine prepoznavanja pouzdanosti izvora, razlikovanja kvalitetnih od nekvalitetnih argumenata, traganja za podacima i njihovog upoređivanja - veštine koje se mogu nazvati digitalnom medijskom pismenošću.

 

Radili ste na istraživanjima i sarađivali s najvećim fakultetima na svetu, između ostalog i s Harvardom. Koliko je teško našim mladim istraživačima kad je psihologija u pitanju ili su, u stvari, na pravom mestu? Šta ste naučili u saradnji sa inostranim fakultetima?

Moje iskustvo sa međunarodnom naučnom saradnjom vrlo je pozitivno. Kolege sa stranih univerziteta često su inicirale zajednička istraživanja, a bili su spremni i da učestvuju u saradnji koju smo mi predlagali. Mnoga naša znanja i veštine su komplementarni i verujem da obe strane imaju koristi od ovakvih poduhvata.

 

I da proverimo, može li da se kaže da je promaja jedna vrsta sujeverja?

Nedavno sam sa studentima prikupljala internet memove koji se javljaju paralelno na različitim balkanskim jezicima. Promaja je bila visoko rangirana, a neki su bili baš duhoviti. Evo mojih favorita:


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.