Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kako sam prohodao sa Marinom Abramović

U sekundi razmišljam o najdozvoljenijem prestupu. O jednoj rečenici kojom bih mogao da joj se obratim a ne izazovem obezbeđenje koje bi moglo da mi okonča performans karijeru i liši me prilike da učestvujem u umetničkom delu Marine Abramović, koja deluje nestvarno dok se nalazi tik do nas. Šapatom joj kažem da smo iz istog kraja
Piše: Branko Rosić
Datum: 08/01/2017

Kako sam prohodao sa Marinom Abramović

"Ceo dan sam se osećala tužno, ne znam da li je to bilo zbog kiše i grmljavine napolju. Provela sam dan tako što sam uglavnom sedela i žmurila, pokušavajući da se koncentrišem na svoje stanje i da povratim svoju energiju. Za ovaj posao je važno da umetnik bude u dodiru sa svojim osećanjima, energijom, jer tako najviše može da pruži publici."

Ovo je 25. jula 2014. zapisala Marina Abramović u svom audio-video dnevniku u danu kada je London potapala kiša - ali je to bio raritetni datum s pljuskom u britanskom letu koje ima manje litara padavina po kvadratnom metru od Beograda. Sve se menja, pa i klima. Englezi se navikavaju na topla leta kao Beograđani na kišobrane. U utrobi londonskog Metropoliten metroa sa razglasa stižu saveti građanima da zbog vrućine nose flašice vode sa sobom, a sve da bi podneli za Britaniju skoro neshvatljivih 30 stepeni Celzijusa. Ali tog 25. jula 2014. u Londonu je bilo tipično aktuelno beogradsko letnje vreme - kišovito - i Marina Abramović je osećala tugu.

Istog tog 25. jula sam se našao u galeriji Serpentine u Londonu i to ne da bih se sklonio od kiše, već da bih video Marinu Abramović za koju, tog popodneva, nisam znao da je tužna.

A velika svetska umetnica je ovog leta glavna zvezda Londona. I to zbog njenog performansa "512 sati" koji tokom jedne sedmicepodrazumeva šest dana izlaganja po osam sati. Peščani sat ili sekundara već opasno otkucava i ulazi se polako u finale ovog poslednjeg testa izdržljivosti umetnice koja je tu istu izdržljivost proveravala na sada već mitskim performansima.

A kada je početkom leta startovao ovaj poslednji, redovi u Kensington gardensu u kome se nalazi galerija bili su kilometarski. Ljudi su donosili stolice i čekali da uđu i vide slavnu umetnicu. Beležila su se padanja u nesvest. Čekalo se satima jer je bilo neizvesno da li će se uspeti sa ulaskom u galeriju. Jer broj ljudi koji mogu da borave u prostoru u kome će 512 sati boraviti Marina Abramović je mali naspram zainteresovanih za aktuelni performans umetnice za koju znaju i babe u Pasadeni kao i balavice iz Kentakija. Čak ni Mundijal nije ugrozio njen status zvezde leta 2014. Danas je Marina i njen projekat među zidovima kensigtonske galerije jedan od glavnih događaja britanske prestonice.

Ovaj poslednji dolazak Abramovićke u London se drastično razlikuje od njenog prvog boravka u ovom gradu u koji je stigla davne 1971. bez prebijene pare i zaposlila se kao poštar. Jednog dana je odlučila, ili bolje reći zaključila, da sve pošiljke ispisane na pisaćoj mašini moraju biti ili računi ili nešto drugo što je neprijatno, pa ih je sve redom bacila i isporučivala samo romantična pisma koja su bila napisana rukom. Posle tri nedelje su tražili da vrati uniformu.

Danas je je sve različito od tih poštarskih dana mlade Beograđanke u Londonu. Danas novine donose pojedinosti o svakom njenom koraku u britanskoj prestonici. Dobro se zna da je tokom performansa "512 sati" njena trenutna kućna adresa u Fulamu. Ni ona ne krije detalje iz svog londonskog boravka što počinje da liči na prikaze iz života holivudskih ili rok zvezda koje redom trče kad ih Marina pozove, kao što je to bilo u slučaju Lejdi Gage. A neke od tih pojedinosti iz trenutnog života izgledaju ovako:

"Automobil me odveze kući gde onda sat vremena ležim potopljena u kadi sa solima iz Mrtvog mora. Svaki drugi dan idem na masažu kod Henrija Džonsona u Pure Hamds u Sitiju. U krevetu sam do 9.20".

Ali taj ritam i red je neophodan da bi se izdržalo u aktuelnom performansu koji spada u još jedan test izdržljivosti poznate umetnice. Baš kao što je to bila tromesečna šetnja po Kineskom zidu da bi se srela i oprostila na sredini najdužeg bedema sa svojim tadašnjim ljubavnim i poslovnim partnerom Ulajem. Ili kad je 2010. u njujorškoj MOMI sedela preko 700 sati pred više hiljada posetilaca koji nisu mogli da se razdvoje od njene harizme, istrajnosti, pogleda, tenzije između njih u istorijskoj epizodi u performans umetnosti. Tu izložbu su posetili i mnogi selebritiji. Tokom mog boravka u Londonu saslušao sam njenu izjavu u kojem objašnjava aktuelni performans "512 sati"

Posle 40 godina želela sam da vidim kako mogu da radim samo sa energijom. To može i da propadne. Nikad nisam bila u prostoru gde nema ničega. Ljudi su tako izgubljeni ovih dana. Postoji potreba za prenošenjem energije. Mi možemo da se oslonimo na našu moć telepatije. Tokom prošle godine američki i ruski naučnici su merili moje moždane talase. Oni su dokazali da kad gledaš u potpunog stranca, čak i kada ne kažete ni jednu reč, da tada šaljemo podsvesne informacije jedni drugima. Tako da možete da saznate o nekome čak i bez ijedne izgovorene reči", opisala umetnica je motiv svojih londonskih 512 sati.

To gledanje u potpunog stranca i slanje podsvesnih informacija a bez izgovorene reči sam vrteo tokom ulaska u galeriju Serpentine. Pravila su stroga. Obezbeđenje traži da se mobilni telefoni i sve iz džepova ostavi u pretince. Dobijaju se slušalice iz kojih "svira" tišina. Kao na nekom od davnih boravaka u noćnim klubovima, obezbeđenje vam stavlja pečat na ruku i ispisano "512 hours" sa datumom u kome ste se vi našli u istoriji umetnosti.

Supruga i ja imamo sreće jer uspevamo da uđemo bez onog višesatnog čekanja. I u prvoj galerijskoj prostoriji je Marina. Žmuri. Sedi na stolici okružena posetiocima koji je slede u tišini i povučenim kapcima. U centru te prve galerijske odaje je binska platforma na kojoj je nekoliko nepokretnih posetilaca koji stoje, kao dublirajući skulpture. Marina u jednom trenutku naglo ustaje i prolazi kroz špalir ovih živih statua. Ulazi u drugu prostoriju a supruga i ja klizimo za njom. Abramovićka hvata stariju ženu za ruku i vodi je u šetnju. Ostavlja je uz "recept", tačnije uz propisane koordinate i broj šetnji od tačke do tačke.

I tada se ponovo setim njenih reči o komunikaciji bez reči. Zahvaljujući toj neverbalnoj komunikaciji i igri očima uspevamo da privučemo njenu pažnju. Prilazi nam. U sekundi razmišljam o najdozvoljenijem prestupu. O jednoj rečenici kojom bih mogao da joj se obratim a ne izazovem obezbeđenje koje bi moglo da mi okonča performans karijeru i liši me prilike da učestvujem u umetničkom delu Marine Abramović, koja deluje nestvarno dok se nalazi tik do nas.

Šapatom joj kažem da smo iz istog kraja. Upita me:

"Iz kog kraja?"

"Iz kraja, tačnije parka koji se zove kao i park u kome se nalazi ova galerija - Hajd park u Beogradu."

"Nisam sigurna da sam iz tog kraja. Ali ćemo šetati kao u parku."

Hvata nas za ruke i krećemo u šetnju iz početne do krajnje koordinate. Mimoilazimo se sa onima koji su odabrali da šetaju a da ih nije programirala Srpkinja kojoj jedinoj pišu ono što ne pišu ni Đokoviću - slovo "ć" u prezimenu. Na kraju šetnje dolazimo do zida galerije. I dobijamo instrukciju od Abramovićke:

"Šetajte još sedam ovakvih ruta. Šetnja je kao ferari."

Pravila igre su jasna. Red koji stvara još veći red i prilika samo nekolicini da dožive jedinstveno iskustvo kontakta sa najpoznatim perfomans umetnikom današnjice. Postoji element socijalne anksioznosti i kako se ponašati i da li uraditi ono što se traži od tebe. Da li da se pobuniš ili ostaneš? Ćutiš u tišini ili odeš? Testira se podobnost i poslušnost. Poslušnost ima različitu tarifu a u Londonu je to prilika za učešće u performansu Marine Abramović. I sve je uzajamno, jer da nije tako performans ne bi uspeo i kao takav već ušao u art enciklopedije. Nema zabušavanja na ovom testiranju poverenja, istrajnosti, poslušnosti...

Gledam ljude koji prebacuju normu u toj disciplini kao ona starija žena koju je Marina "izvela na put". Ne staje, a ne verujem da joj je prepisano 100 kilometara galerijskog parketa. Supruga i ja se držimo broja zadanih šetnji od strane moje neproverene zemljakinje iz Hajd parka. Ali podvaljujemo samo u jednom. U brzini koraka, i nekako tu sedam puta zacrtanu rutu prolazimo u bržoj šetnji od one u kojoj smo "prohodali" sa Abramovićkom.

Možda i u skladu sa Marininim opisom koji je izgovorila držeći nas za ruke i govoreći nam "šetnja je kao ferari".

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Професор Талтомар
10.01.2017 - 17:11
Царево ново одело
Искрено се надам да се овај чланак неће појавити у првом штампаном издању у 2017. Некако ми буде тешко што сам дао невеликих 4400 динара. Лепо је прочитати ставове неситомишљеника, другачије погледе на културу, спорт, али је тешко читати Росићеве колумне, па и интервјуе и репортаже. С времена на време то урадим, али ретко, баш ретко ме мимоиђе досада, а стрефи смисао. Додуше, обично је на самом крају штампаног издања, близу \"саборца\" па их неккао лакше сварим. Овај покушај афирмације бесмисла неталентоване егзибионисткиње, није ни први ни последњи, оргиналан најмање. Изгледа да је \"Царево ново рухо\" било тешко штиво за поједине новинаре Недељника. Да се враћају на претшколски узраст, ипак је касно. Њино је право да пишу, наше да кажемо шта мислимо о таквим писанијима. Нити ће они престати да пишу, нити ћемо се ми претплаћивати због њих. Али да парафразирам великог Матију \"ћераћемо се и у 2017\".