Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Sport

Kockajući se sa sudbinom, dobio je glavnu premiju: Kako je igrao crveno-beli Pele

Prepoznat kao društveni fenomen koji daleko nadrasta šutiranje lopte, šoumen koji podseća na Pola Makartnija i Džona Lenona, nesvestan da je, iako vojnički ošišan, popularan kao Bitlsi, remeti uštogljene norme ponašanja samoupravnog čoveka. Komunističkoj vrhuški nije potreban odmetnuti heroj koga mase nose na ramenima od Marakane do Autokomande, kao potencijalni simbol eventualne pobune. Tako je jedan od najboljih fudbalera koje je svet video, postao zarobljenik u svojoj zemlji
Piše Aleksandar Apostolovski
Datum: 12/01/2019

Kockajući se sa sudbinom, dobio je glavnu premiju: Kako je igrao crveno-beli Pele

Profimedia

Neke stvari se nikada ne zaboravljaju. Bio sam novinarski klinac kada su me poslali da intervjuišem Dragoslava Šekularca. Čekao me je u trenerci, s kačketom na glavi. Kao slika, vraća mi se scena koju je ispričao. U Kolumbiji, gde je zalutao kao jedan od najboljih igrača sveta tog doba, našao se usred uličnog građanskog rata. Da li je to bio politički obračun ili sukob narko-kartela, ko će ga znati, tek, zbunjeni Šeki je izašao iz kola, videvši borna kola i Kolumbijce sa vatrenim i hladnim oružjem. Ulice su gorele. Odjednom, nekoliko ratnika je primetilo Šekija. Spustili su puške i počeli da mu skandiraju. Borna kola su se zaustavila, borci su spustili automate i močuge na asfalt. Vatra je obasjavala Šekijevo lice. Rat je prestao. Tada se čuo huk, kao na stadionu. Šeki je mahnuo, vratio se u kola i prošao, kao mirovni posrednik kroz kolumbijski pakao. Vojnici, demonstranti, studenti i dileri napravili su špalir kako bi ga propustili, skandirajući njegovo ime. Mahnuo im je nonšalantno, vratio se u kola i pritisnuo papučicu gasa. Gume su zaškripale, a Kolumbijci su mogli da vide njegovu ruku kroz otvoreni prozor.

Dragoslav Šekularac je šutnuo svoj poslednji volej u nebo 5. januara 2019. godine. Bio je šeret, kockar, ženskaroš, genijalni dribler, igrač koga je Pele jednom pitao da slučajno nije poreklom Brazilac koji je emigrirao u Jugoslaviju. Londonski „Gardijan" posvetio mu je veliki oproštajni tekst, opisujući ga kao virtuoza sa loptom, španska „Marka" pozdravila ga je poslednji put kao „belog Pelea", regionalni portali nazvali su ga jednim od najvećih fudbalera svih vremena.

Valjda je on jedini igrač kome su strani novinari dali ocenu 11, jer takva je bila i njegova igra. Nemoguće je bilo svrstati ga u bilo kakav poznati šablon, jer driblinzi su bili mađioničarski, do tada neviđeni na jugoslovenskim terenima koje je, kao lično nou-hau, izvozio po svetu, ali bez prava da naplati svoju licencu. Poput ostalih velikih igrača crvene Jugoslavije, postao je zarobljenik u zlatnom kavezu, primoran da igra u zemlji samoupravnog socijalizma do svoje 28. godine. Dovevši reprezentaciju SFRJ do polufinala Svetskog prvenstva u Čileu 1962. godine, postao je jedan od najboljih i najtraženijih fudbalera sveta, te ga je matori Anjeli zvao u Juventus, za najveći transfer u istoriji fudbala. Vrhuška Komunističke partije, biće da je lično to bio maršal Tito, zabranila je Šekijev odlazak, smatrajući ga mogućim početkom rušenja čitavog političkog poretka. Prema drugoj verziji, tu istinu Šekiju je saopštio lično Slobodan Penezić Krcun, violentni šef srpske partije, policije i Zvezde. Prema trećoj, britanskoj verziji, o zabrani da Šeki ode tamo gde se danas penzioniše Kristijano Ronaldo, odlučio je Aleksandar Leka Ranković. Krcun se kasnije susreo sa drvetom, Leka sa Brionskim plenumom, a Šeki nije nikada sa Juveom!

Nemoguće je danas zamisliti njegovu igru. Kao da ste dete pustili da se blesavi pred 100.000 gledalaca i izvodi sve što je zabranjeno. Glupira se, prebacuje loptu sam sebi preko leđa, odvodi sluđenog beka koji se zalepio za njega do atletske staze, potom seda na klupu, a bek ga prati, iako je lopta daleko od njih. Potom ustaje, traži loptu i odjednom, njegovo ludiranje postaje svrsishodno i ubitačno. Driblinzima stvara igrača više u napadu, potom se okreće ka publici, tražeći u nanosekundi najlepšu devojku na tribinama kako bi joj namignuo, zatim, uveren da će imati s kim da izađe uveče u grad, ponovo skenira teren i bira hoće li dodati pas za gol ili će ga postići sam. U zavisnosti od toga kako se kladio sa ortacima.

 

 

Profimedia
Profimedia
Profimedia

 

 

Kladio se u sve. Na treninzima na kojima su bili on i golman, okupljalo se više ljudi nego na Kalemegdanu nedeljom. Kladio se da će pogoditi prečku iz deset uzastopnih voleja, da će pogoditi istu tačku na stativi iz deset udaraca.

Šta je, uostalom, preostalo najvećem, nego da boravak u zlatnoj krletki slavne jugoslovenske lige, sa nevidljivim bukagijama na nogama, provede tako što će zabavljati kako sebe, tako i sve ostale. Kada je brisao lakovane cipele novčanicama, što je do tada bio nezapamćen skandal, nije to činio zbog svoje narcisoidnosti ili bahatosti, već kako bi nervirao svog velikog prijatelja i saigrača Vladicu Popovića.

Ali bes je kuljao u zatočenom geniju, omeđen na magičnom terenu Jugoslavije. Torino ga je čekao. Da je otišao u Juventus, mogao je da traži da se Anjeli preseli na Dedinje, ali bilo je uzalud.

Šeki je vreme provodio driblajući i kockajući se, najčešće sam sa sobom i svojim avetima koje su ga progonile. I uskoro su došle po njega. Zvezda je gostovala u Nišu, protiv Radničkog. Šeki je bio povređen, ali je doktor Aleksandar Obradović odlučio da ga povede u Niš, kako Šekularac ne bi skitao po Beogradu. U hotelu u Sićevu, jednoj od stalnih baza Crvene zvezde, Šeki se, kao narodni čovek, pridružio grupi meštana na terasi restorana. Jedan od lokalnih kabadahija predložio je da se trkaju do vrha brdašca, a kad neko Šekiju kaže da je brži od njega, on vadi sitninu i kladi se, jer šta je život jednog od najvećih, nego nevidljivi rulet na kojem se vrti, kao obična kuglica.

Doktor O, nekadašnji četnik prekomandovan u partizane posle Drugog svetskog rata, sa zadatkom da stvori Crvenu zvezdu, posmatra povređenog Šekija kako trči uz brdo i za večerom mu poručuje da će igrati protiv Radničkog. Šeki kipti od besa i staje na travu pokraj Nišave, gde ga čeka susret sa sudbinom. Do tada anonimni sudija Pavle Tumbas prekida napad Šekularca, ne puštajući prednost. Šeki počinje da oseća vrućinu u slepoočnicama. Igrač koji je pobeđivao sam Zapadnu Nemačku, vodio Jugoslaviju do pobede nad Englezima od 5:0, nema u sebi automatski uređaj za samokontrolu, nema ni gospodstvo velikog Rajka Mitića. Okreće se i udara sudiju pesnicom u lice. Foto-reporter „Politike" iza gola Nišlija hvata susret Šekijeve pesnice i Tumbasove brade.

I tada nastaje haos u zemlji. Prepoznat kao društveni fenomen koji daleko nadrasta šutiranje lopte, šoumen koji podseća na Pola Makartnija i Džona Lenona, nesvestan da je, iako vojnički ošišan, popularan kao Bitlsi, remeti uštogljene norme ponašanja samoupravnog čoveka. Komunističkoj vrhuški nije potreban odmetnuti heroj koga mase nose na ramenima od Marakane do Autokomande, kao potencijalni simbol eventualne pobune. Preki sud je odmah doneo odluku: Šekiju je zabranjeno da igra fudbal godinu i po dana. On to shvata kao smrtnu presudu.

 

 

Ronaldo pre Ronalda
Ronaldo pre Ronalda
Profimedia

 

 

Zapravo se, u vrhovima vlasti, preko Dragoslava Šekularca, vodi rat za prevlast vojne obaveštajne službe, famoznog KOS-a koji upravlja Partizanom, i Udbe, tajne policije koja je zadužena za Crvenu zvezdu. Taj sukob se, kroz političke lavirinte, širi do vrha Centralnog komiteta. Šeki, naravno, razmišlja da ode u JNA i tamo odradi kaznu, ali pukovnik u upravi Partizana kojeg Šeki nije imenovao, sprečava transfer belog Pelea u sivomaslinasti dres.

Međutim, sin Aleksandra Rankovića sreće ga na ulici i preporučuje mu da svrati do „ćaleta", kako bi ipak otišao u vojsku. Ugovara mu sastanak. Krivonogi, niski momak, ulazi u kabinet svemoćnog Leke Rankovića koji ga odmah pita: „Šeki, igraš li još šlage?" Srećom, nisu izvadili karte. Ranković se nasmejao i rekao mu da će sutra ujutru dobiti poziv za vojsku. Sutradan ujutru, polazi ka Bileći, kasarni JNA za obuku rezervnih oficira.

Naravno da u svakodnevnim izveštajima koje dobija, Aleksandar Ranković čita i o Šekijevim unutrašnjim nemirima. Odlazi lično u Bileću, izvodi ga u grad, prebacuje mu ruku preko ramena, što bi u svakoj drugoj prilici bilo shvaćeno kao prijateljski zagrljaj i time ga konačno amnestira. Šekiju čak dozvoljavaju da skokne do Dubrovnika, gde se otvaraju prva kazina.

Najveći potom tumara po svetu, igra po klubovima Latinske Amerike i Kanade, kao neželjeno dete jugoslovenskog fudbala i neko ko je odrobijao svoje. Ali legenda o njemu traje. Preuzima kao trener Crvenu zvezdu, poziva Vladimira Petrovića Pižona za svog pomoćnika i zajedno sklapaju tim koji konačno treba da osvoji Kup šampiona. Ali, na prokletoj utakmici u Kelnu, pojavljuje se reinkarnacija sudije Tumbasa. Toliko otvoreno navija za Keln da Šeki ponovo oseća isti pritisak u slepoočnicama. Pižon ga vuče za jaknu, pokušava da ga zadrži, ali delegati UEFA primećuju da se suviše približio čoveku u crnom i kažnjavaju ga sa osam utakmica zabrane vođenja tima.

Crvena zvezda nema izbora. Smenjuje Šekija i dovodi Ljupka Petrovića. Sledeće godine, događa se Bari. Najveći posmatra tim koji je formirao godinama, pažljivo birajući najbolje igrače iz bivše Jugoslavije. Ponovo sklonjen, nastavlja svoju igru. Ostao je svoj, neprilagođen, tvrdoglav i zauvek dečak. Smatran za šarlatana, bio je mozak operacije Bari, zajedno sa Džajom i Cvetkovićem. Tako je postigao ono što je oduvek želeo. Kockajući se sa sudbinom, dobio je glavnu premiju. Ostao je mit!

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.