Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Džihad imidž: Kako sam poklekao pred predrasudama i paranojom

Oduvek sam video sebe kao tolerantnu osobu sve do prošle nedelje kada sam poklekao pred predrasudama i paranojom. Bio sam u Belgiji i jedne večeri, u malom kafeu-bioskopu, prisustvovao sam projekciji jednog dokumentarcaI to veče, u mali kafe-bioskop ušetao je mladić arapskog porekla s dugačkom bradom i kapom, u društvu zabrađene devojke.
Piše: Branko Rosić
Datum: 29/04/2017

Džihad imidž: Kako sam poklekao pred predrasudama i paranojom

Oduvek sam smatrao da za sebe mogu reći da sam politički korektna osoba, iako mi taj termin ide na živce. Ali smatrao sam sebe širokogrudim likom, zaljubljenim u melting pot. Prezirao sam nacionalne sukobe na prostoru bivše Jugoslavije i verovao sam i verujem da je nekadašnja zemlja bila idealni okvir za sve. Kada su migranti počeli u sve većim talasima da dolaze prošle godine u Beograd, smatrao sam da bi bilo savršeno da mnogi od njih ostanu jer mi je bilo zanimljivo što je naš grad počeo da liči na evropske metropole, pa sam u obližnjim restoranima gde se prodaju falafeli ili doneri, oko redakcije, oko ulice Bulevara kralja Aleksandra, uživao sedeći okružen migrantima koji su zubima pokušavali da hvataju tragove svojih domovina koje su ostavili daleko iza sebe.

Ponekad bih u tim prilikama gubio iz vida, u tim našim zajedničkim ručkovima, predstavu o njima kao nesrećnicima i gledao ih kao idealnu scenografiju za Srbiju koja je propustila šansu da bude melting pot centar u ovom delu Evrope, i to u godinama kada su zbog pripadnosti nesvrstanima u našu zemlju dolazili studenti iz Afrike.

Oduvek sam video sebe kao tolerantnu osobu sve do prošle nedelje kada sam poklekao pred predrasudama i paranojom. Bio sam u Belgiji i jedne večeri, u malom kafeu-bioskopu, prisustvovao sam projekciji jednog dokumentarca. Bilo je to veče na kraju dana ogromne paranoje usled ubistva policajca na Jelisejskim poljima u Parizu. Belgijska televizija je iz sata u sat izveštavala iz Francuske, ponovo se češljalo po Molenbeku, briselskom kvartu u kojem su regrutovani dobrovoljci Isisa iz redova druge i treće generacije migranata rođenih na Zapadu Evrope. I to veče, u mali kafe-bioskop ušetao je mladić arapskog porekla s dugačkom bradom i kapom, u društvu zabrađene devojke.

Bio je desetak minuta na desetak metara od mene i onda nestao. Nisam se mogao koncentrisati na film. Nisam mogao prepoznati sebe. Satima bombardovan kataklizmičnim prikazima na TV-u, bio sam ubeđen da je ostavio bombu u toaletu i izašao ili da njegova devojka možda čuči u ženskom odeljku mokrog čvora opasana čvorovima dinamita. Nisam više pratio film, ali bilo mi je glupo da izađem napolje jer sam oduvek bio i solidaran, pa i ako nam preti transport u nebo. Tokom odjavne špice shvatio sam da se film završio a ja ostao u komadu, i da je ovom tipu džihad imidža isti taj film verovatno bio dosadan.

Vratio sam se tako u komadu u voz koji je išao za Gent i u kupeu sam jasno osećao sramotu zato što se čitava moja konstrukcija političke korektnosti i melting pota survala za samo desetak minuta filma koji je bio dosadan jednako meni kao i nepoznatom mladiću džihad imidža.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.