Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kad se pobuni "generacija P", ili oni koji ne znaju za drugu vlast osim Putinove

Indikativno je da su oni dozvolili da se jedan tako kompromitujući dokumentarac o drugom čoveku u Putinovoj hijerarhiji pojavi u javnosti. Od toga kako će završiti Medvedev znaćemo da li postoji neki ozbiljniji razlog što Vladimir Putin nikad ne izgovara ime Alekseja Navalnog
Piše: Željko Pantelić
Datum: 29/03/2017

Kad se pobuni "generacija P", ili oni koji ne znaju za drugu vlast osim Putinove

U Rusiji Vladimira Putina sve je verovatno i ništa nije nemoguće. Ima pravo Henri Kisindžer kada kaže da ruski predsedik nije Hitler, ali svakim danom njegov režim sve više podseća na onaj Leonida Brežnjeva. I to nije dobra vest ni za Putina, ni za Rusiju. Ne zato što Putin ne bi mogao da bude Brežnjev već što današnji Rusi, pogotovo oni mlađi nisu spremni da budu ponizni poslušnici kao njihovi očevi i dedovi. 

Protiv Brežnjeva su ustajali inteletkualci, umetnici, pisci. Polovina ruskih disidenata tokom komunističke tiranije su bili naučnici i umetnici, 15 odsto su bili inženjeri i visokoobazovani sa tehničkih fakulteta, dok je manje od petine  pripadalo tzv. radničkoj klasi i zemljoradnicima, gotovo obrnuto proporcionalno ako pogledamo sastav stanovništva Ruske federacije u vreme SSSR-a.

Protiv pučista 1991. godine koji su hteli da zaustave i vrate istorijski sat posle pada Berlinskog zida ustali su gotovo svi slojevi društva, studenti, radnici, obični građani. Dve godine kasnije su intelektualci predvodili odbranu demokratije pred novim naletom komunista Genadija Zjuganova. 

Protesti iz 2012. godine bili su izraz nezadovoljstva takozvane srednje klase koji su ugušeni žestokom represijom i usvajanjem zakona koji su značajno smanjili političke slobode građana. Putin je uveren da su iza tih protesta bili Amerikanci i to Hilari Klinton lično, što objašnjava pomoć koju su ruski hakeri i eksperti za medijsku manipulaciju pružili Donaldu Trampu. 

Kvalitativna novina na prošlonedeljnim manifestacijma je totalno odsustvo opozicionih partija i njenih lidera, kao i starosna stuktura demonstranata: većina su bili tinejdžeri i malo stariji adolescenti. Paradoksalno, protiv Putina se pobunila takozvana "generacija P", odnosno momci i devojke koji ne znaju za drugu vlast osim za Putinovu. Oni su imuni, kako na priče o borbi za demokratiju, dekadenciju i veliku pljačku tokom Jeljcinove nesrećne decenije, a još više nezainteresovani za priče o Drugom svetskom ratu i sramnu rehabilitaciju najdegutantnijeg zločinca 20. veka, uz Adolfa Hitlera, Josifa Staljina. 

U Rusiji prolaze vekovi, ali samo jedan uzvik fukncioniše za mobilizaciju masa, bilo da se u Kremljinu nalazi car, komunistički diktator, ili predsednik - lopovi. Na poziv koji je lansirao Aleksaj Navalni - kontroverzni, advokat za koga se ne zna da li je istinski borac protiv korupcije, Putinova marioneta ili, kako ga režimski mediji u Moskvi krste, američki plaćenik (ovo zvuči poznato, zar ne) - odgovorili su samo klinci i studenti, i tu i tamo predstavnici takozvanog građanskog sloja društva. 

U Rusiji se svi politički scenariji pišu sa zakašnjenjem i doterivanjem prema potrebama onog ko izađe kao pobednik iz istorijske oluje. Baš kao što je bio slučaj sa Oktobarskom revolucijom čiju ćemo stogodišnjicu obeležavati ove godine. Komunisti, kao i njihovi sinovi i unuci i razni derivati sa nacionalističkim nabojem, verovatno vide svuda strane plaćenike i izdajnike, jer su oni bili ti koji su zahvaljujući novcu  i logističkoj podršci nemačkog Drugog rajha osvojili vlast u Rusiji, a zatim potpisali i Brest-litovski mir kojim su dali teritorijalne ustupke Berlinu i doveli Rusiju u vazalni položaj. Ironija sudbine je da su Lenjina, Staljina i društvo, od nemačkog vazalstva spasli srpski seljak na Solunskom frontu, američki kapitalista, britanski imperijalista i francuski antikomunista na Verdunu, Pikardiji i u Flandriji.

Protesti koje je rasplamsao film Navalnog objavljen na Jutjubuu u kom dokumentuje faraonsko bogatstvo Dmitrija Medvedeva iznenadili su svojom masovnošću i kapilarnom rasprostranjenošću dobar deo ruske i međunarodne javnosti. Fokusirani na rusku opoziciju koja je po dobrom starom običaju iscepkana, posvađana, korumpirana, impotentna i autoreferencijalna, verovalo se da će još dosta vode proteći Volgom pre nego što se vide antirežimski protesti kao 2012. godine. 

Postoji nekoliko koincidencija koje pozivaju na oprez, pre nego što se da definicija onoga što kuva ispod poklopca u Ruskoj federaciji. Putin je prošle godine, ničim izazvan, počeo da čisti redove u svojoj stranci Jedinstvenoj Rusiji, kao i u svom okruženju. Ne samo da su pale neke važne glave, poput one Sergeja Ivanova, za koga se verovalo da bi mogao da bude i Putinov naslednik, već je izvršena klasična čistka na lokalnom nivou gde je smenjen veliki broj rukovodilaca koji su ogrezli u korupciji, lopovluku i javašluku. 

U tom kontekstu, imajući u vidu beskrupuloznost Putinovog režima, indikativno je da su oni dozvolili da se jedan tako kompromitujući dokumentarac o drugom čoveku u Putinovoj hijerarhiji pojavi u javnosti. Od toga kako će završiti Medvedev znaćemo da li postoji neki ozbiljniji razlog što Vladimir Putin nikad ne izgovara ime Alekseja Navalnog. 

Ne treba se zavaravati, Putin drži Navalnog u šaci i on sigurno nije pretnja za reizbor modernog cara Rusije. Tužilaštvo u Moskvi je već zatražilo ponavljanje postupka protiv Navalnog pošto je Kasacioni sud poništio drugostepenu presudu za utaju poreza. Nije teško zamisliti da Putinu, ako ruski predsednik proceni da bi Navalni mogao da mu ugrozi pobedu kakvu želi na izborima, pritekne u pomoć neki sudija koji će potvrditi presudu Navalnom i tako ga izbaciti iz trke za Kremlj. 

Dakle, nije Navalni Putinov problem. To su nove generacije, mnogo više zadojene zapadnim stilom života nego Putinovim pionirsko-omladinskim pokretom koji po svojoj strukturi i načinu indoktrinacije neodoljivo podseća na Musolinijeve balile ili Titove pionire. Reč je o apolitičnoj generaciji, koju ne interesuju ni partije, ni ideologije, a ni vlast. Oni jednostavno ne pristaju da im prodaju rog za sveću i doživljavaju kao veliku uvredu kad ih režimski mediji ubeđuju da je crno belo i obratno, odnosno da je Rusija raj na zemlji, a oni eto to nikako da shvate. Njima ništa ne znači ruska uloga u Siriji ili na Balkanu, njih interesuje isključivo kako se živi u Rusiji a tu je Putinova propaganda najranjivija.

Nema tog američkog izdajnika ili zapadne propagande koja može da poništi bes zbog porodice koja živi od par stotina evra dok novi ruski bojardi žive u faraonskim vilama, voze se blindiranim limuzinama, skijaju u Alpima, letuju u Toskani i na Azurnoj obali, nose švajcarske satove, piju francuske šampanjce, ostavljaju bakšiše od par hiljada evra grčkim i italijanskim konobarima i pri tom ubeđuju Ruse kako im je Evropa neprijatelj i jedno bezbožno i dekadentno mesto. 

Narastajući pokret klinaca je potencijalno veoma opasan jer je horizontalno ustrojen i neće imati jednog, već stotine predvodnika. Sposoban, zahvaljujući novim tehnologijama, da na jednog uhapšenog ili neutralisanog lidera, proizvede novih deset. Velika većina klinaca koji su izašli na ulice Moskve uopšte ne deli političke stavove Navalnog i nikada ne bi glasali za njega, ali im je dosta korupcije, lopovluka, javašluka, obmanjivanja i policijske države koja sve više liči na sivi režim Leonida Brežnjeva. 

Vlast u Rusiji se nikada nije menjala na izborima ili u prirodnom političkom procesu. Promene su uvek bile pilotirane u centrima moći ili na ulici. Opozicione partije u Rusiji su ikebana vlasti, Putin je verovatno prošlogodišnjim čistkama rešio pitanje u Kremlju i na lokalu, ostaje samo ulica kao potencijalna opasnost za Putinov režim. Deca sama ne mogu da promene režim, ali nasilje nad decom može da proizvede krajnje nepredviđene reakcije u ruskom društvu. Putinova politička veština vladanja će upravo polagati ispit na tom pitanju.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.