Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Nedeljnik

Gradimir V. Milovanović: U našem društvu postoji kvaziuverenje da se svi u sve razumeju

Naše visoko obrazovanje je davalo dobre stručnjake koji su cenjeni u svetu, ali je tokom vremena iz raznoraznih razloga postepeno postajalo neefikasno. Naravno, mali broj odličnih studenata uvek postoji, iako se o njima, po pravilu, ne vodi mnogo računa. Njih je bilo, možda više u prošlosti, ali biće ih i u budućnosti. To su oni uspešni srednjoškolci koji lako završavaju studije kod nas ili se pak odlučuju za studije na univerzitetima u inostranstvu, kakvih je, nažalost, sve više. Oni se, po pravilu, više ne vraćaju u Srbiju i to je naš najveći gubitak, konstatuje u intervjuu za Nedeljnik akademik Gradimir V. Milovanović
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 06/12/2018

Gradimir V. Milovanović: U našem društvu postoji kvaziuverenje da se svi u sve razumeju

Foto: Privatna arhiva

Akademik Gradimir V. Milovanović u intervjuu za Nedeljnik govori o statusu intelektualaca, SANU, visokom obrazovanju, politici, medijima...

Jeste li i vi jedan od onih srpskih naučnika koji su poznatiji u svetu nego u Srbiji?

To je prirodno da vas ljudi van granica Srbije više poznaju, mislim u naučnom smislu, jer ih je tamo mnogo više koji se bave tom oblašću nego što ih je u Srbiji. Mi smo mala naučna zajednica i ne treba da se precenjujemo. S druge strane, treba reći da imamo vrlo uspešne pojedince u mnogim oblastima ne samo matematike, već i u drugim naučnim disciplinama, tako da se stvara takav utisak.

 

A imate li utisak da su se intelektualci povukli iz javnog života? I da se sve manje interesuju za prilike u zemlji?

U jednom periodu previše su se "interesovali", posebno na političkom planu. Pokušavali su da se bave politikom, jer se kod nas izgleda od toga može lepše živeti, zapostavljajući svoju osnovnu struku. Intelektualci mogu i treba da iznesu svoje mišljenje o prilikama u zemlji, ali njihovo angažovanje u tome mora biti u onoj meri da im ne ugrožava osnovnu delatnost. Njihova prepoznatljivost u društvu mora biti na osnovu doprinosa u struci, a ne po izjavama i delovanju kroz politički angažman, osim ako im to nije životno opredeljenje! Nažalost, u našem društvu postoji kvaziuverenje da se svi u sve razumeju i da su sposobni ne samo da daju svoje mišljenje, nego i da pretenduju da se time profesionalno bave.

 

Koliko vas dotiče politika? I sve što se dešava u Srbiji?

Nemam dovoljno vremena da pratim dnevnopolitičke događaje, a naročito ne da budem time okupiran. Naravno, informišem se redovno o glavnim događajima kod nas i u svetu. Po nekoj navici iz mladosti čitam dnevni list Politika, ali u poslednje vreme dosta selektivno. Sve naše novine su postale senzacionalističke. Sve je manji broj kvalitetnih tekstova, a sve više komercijalnih. 

Nažalost, u srpskom društvu postoje duboke podele koje su postale vidljive u svim segmentima. Raslojavanje, po raznim osnovama, generisano je nizom faktora u dugom periodu, tako da smo, čini mi se, ušli u visoki stepen dezintegracije. Ljudi su postali zavidni, olako se daju najteže kvalifikacije bez ikakve odgovornosti, nema poštovanja i međusobnog uvažavanja, a u medijima se takva ponašanja tolerišu, pa čak i forsiraju. 

 

Mi smo mala naučna zajednica i ne treba da se precenjujemo

 

 

Za SANU pak postoji većinsko uverenje u javnosti da je postala otvorenija, te da je skinula sa sebe taj oreol mračne institucije iz prošlosti. Kako vama sve to izgleda?

U SANU se skoro svakodnevno odvijaju razne aktivnosti. Organizuju se tribine, naučni skupovi, koncerti, izložbe i niz drugih manifestacija koje su otvorene za javnost. U te aktivnosti uključeni su naučnici i stvaraoci van SANU. Pomenuću izložbu posvećenu našem velikanu Mihailu Petroviću Alasu (1868--1943), rodonačelniku srpske matematičke škole, organizovanu u Galeriji SANU povodom 150 godina od njegovog rođenja. Početkom oktobra u SANU organizujemo i veliki naučni skup posvećen Alasu, koji je bio ne samo veliki matematičar već i ribar, muzičar, putopisac, filozof, svetski putnik i moreplovac...

Mada većina današnjih članova Akademije nema nikakve veze sa Memorandumom SANU, nedavno je obeležena 30-godišnjica tog neobjavljenog i nedovršenog dokumenta u kome se argumentovano analizira stanje u društvu, a zbog koga je SANU neopravdano i paušalno optuživana tokom svih ovih godina od mnogih koji taj dokument nisu ni pročitali. Sećam se tog perioda i jedne tribine u velikoj sali Univerziteta u Nišu, kada je jedan od profesora, inače u to vreme član visokog partijskog rukovodstva CK SK Srbije, tražio javnu osudu tog dokumenta. Kako je sa dokumentom sve vreme mahao, na kraju tribine sam ga iznenadio zahtevom da mi to pozajmi na jedan dan da bih se upoznao sa sadržajem. Nerado je to učinio, ali kada sam ga sutradan sreo i vratio mu taj "raskupusani" dokument, uz komentar da ja tu ništa sporno nisam našao i da se sa analizom stanja uglavnom slažem, rekao mi je da je to i njegovo lično mišljenje, ali da je dobio zadatak da tako deluje.

 

Kao univerzitetskom profesoru, uostalom bili ste dekan Elektronskog fakulteta i rektor Univerziteta u Nišu, kako vam izgledaju generacije koje dolaze? I kakva je njihova budućnost u Srbiji?

Već je četvrta godina kako sam u penziji i sada imam kontakte samo sa studentima doktorskih studija, tako da ne bih mogao da dam preciznu dijagnozu stanja u ovom momentu. Međutim, analizirajući stanje u jednom dužem periodu, tokom moje univerzitetske karijere, opšti je utisak da postepeno dolazi do izvesnog pada nivoa opšteg znanja. Mladi se obrazuju i na neki alternativni način upotrebom danas dostupne tehnologije. Ta znanja se, imam utisak, izmeštaju iz tradicionalnih domena u neke nekonvencionalne. Ono što se, takođe, primećuje kod današnje omladine jeste sigurno izmenjen i osiromašeni rečnik, upotreba neadekvatnih skraćenica... To je izgleda opšti trend i u svetu, tako da je budućnost u Srbiji i svetu na istoj putanji. Mladi treba da odlaze u svet, ali i da se vraćaju.   

 

Pošto ste predavali na svetskim katedrama, recimo u SAD, Italiji ili Francuskoj, mogu li da se porede njihovi i naši matematičari?

Naravno, naši ništa ne zaostaju. Uostalom, mnogi naši matematičari su profesori na elitnim univerzitetima širom sveta i veoma dobro se tamo uklapaju. Matematika se u Srbiji razvija veoma dobro, sve više se razvijaju i one nove discipline koje ne pripadaju tradicionalnim granama matematike. Prati se svetski trend. Naši, naročito mladi matematičari, sve su zastupljeniji u naučnim časopisima i na konferencijama širom sveta. Granice država nisu više prepreka saradnji, zajedničkim projektima... Države treba da obezbeđuju sredstva za privlačenje naučnika i kvalitetna istraživanja. Matematika je tu ponajmanje zahtevna. Teško je danas više govoriti o nekoj izolovanoj, recimo nacionalnoj matematici, fizici, ali se, ipak, u svim radovima navode ustanove iz kojih autori dolaze, kao i fondacije koje ih finansiraju.

 

 

Ljudi su postali zavidni, olako se daju najteže kvalifikacije bez ikakve odgovornosti, nema poštovanja i međusobnog uvažavanja, a u medijima se takva ponašanja tolerišu, pa čak i forsiraju 

 

 

 

Šta su danas najveće prednosti i mane visokog obrazovanja? I kako tu stojimo?

Naše visoko obrazovanje je davalo dobre stručnjake koji su cenjeni u svetu, ali je tokom vremena iz raznoraznih razloga -- propusti u obrazovanju na prethodnim nivoima, upis radi rešavanja nekog drugog problema, a ne radi studiranja, olako donošene odluke o tzv. uslovnim upisima studenata u narednu školsku godinu, nestručni nastavni kadar, ratovi, protesti, štrajkovi -- postepeno postajalo neefikasno za jednu širu populaciju studenata. Naravno, mali broj odličnih studenata uvek postoji, iako se o njima, po pravilu, ne vodi mnogo računa. Njih je bilo, možda više u prošlosti, ali biće ih i u budućnosti. To su oni uspešni srednjoškolci koji lako završavaju studije kod nas ili se pak odlučuju za studije na univerzitetima u inostranstvu, kakvih je, nažalost, sve više. Oni se, po pravilu, više ne vraćaju u Srbiju i to je naš najveći gubitak.

Reforma visokog obrazovanja koja je sprovedena sredinom prethodne decenije, poznata kao Bolonjski proces, nije dala očekivane rezultate, čak je i u nekim elementima pogoršala stanje jer je sprovedena na krajnje formalan, možda čak i vulgaran način. Zakon o visokom obrazovanju, koji je tom prilikom predložen, još pre izglasavanja pretrpeo je izvesne korekcije, kojim su neke odredbe bile relativizovane ili su nudile alternative. Ali i takav zakon je pružao šansu univerzitetima da se reformišu. Štaviše, izostavljanjem nekih odredaba iz zakona, posebno kada se radi o unutrašnjoj organizaciji, univerzitetima je pružena šansa da to sami urede svojim internim aktima, i da, po mogućnosti, postanu integrisani! Moram reći da su se neki privatni univerziteti u tom momentu bolje snašli nego što su to učinili državni, s jedne strane zbog inercije glomaznih sistema kakvi su, ali i nezainteresovanosti države da im u tome pomogne.

Nažalost, ključne pozicije su zadržane, odnosi fakulteta i univerziteta skoro nepromenjeni, komunikacija (saradnja) među fakultetima mala, sva vlast je i dalje na fakultetima, studijski programi i sadržaji kurseva kozmetički menjani, dvosemestralni predmeti formalno podeljeni na jednosemestralne, a broj časova formalno pretočen u bodove, predmeti pravljeni prema raspoloživim kadrovima, izborni predmeti fiksirani po tzv. modulima i ne pružaju mogućnost studentima da ih stvarno biraju prema svojim sklonostima i željama... Za svaku od ovih stavki mogli bismo da obrazlažemo kako to treba organizovati, ali nisam siguran da bi to i danas prošlo drugačije, s obzirom na raspored snaga i na -- dirigovano -- samoupravljanje koje još postoji na našim univerzitetima.

 

Napisali ste brojne udžbenike i publikacije iz matematike za studente. Iz kakvih knjiga se danas obrazuju mladi u Srbiji, pošto u medijima često čitamo o propustima u njihovom sadržaju?

Da, objavio sam dvadesetak udžbenika za studente, od kojih posebno ističem Numeričku analizu u tri toma. To je bio prvi kompletni udžbenik iz ove oblasti po kome su učile mnogobrojne generacije studenata širom bivše Jugoslavije. Iako su knjige objavljene na srpskom jeziku, veoma afirmativni prikazi bili su dati u svim svetskim referativnim časopisima, američkom Mathematical Reviews, ruskom Referativni žurnal -- Matematika, i nemačkom Zentralblatt für Mathematik. Svi moji udžbenici su odavno dostupni na mom sajtu u Matematičkom institutu SANU (<>), tako da ih studenti mogu slobodno koristiti.

Što se tiče matematičkih knjiga iz kojih danas uče studenti, koliko imam uvid, mogu reći da su to manje-više korektni i precizni udžbenici, što je za matematiku veoma važno. Hteo bih, međutim, da naglasim generalno da odredba po kojoj se za napredovanje nastavnika u više zvanje traži objavljeni udžbenik nije opravdana i čak može biti štetna, posebno kada u toj oblasti već postoji kvalitetan udžbenik. To je vrlo osetljivo i važno pitanje i ubeđen sam da takvu odredbu treba ukinuti. Ako neko ne može da napiše bolji udžbenik od postojećeg, ne treba da ga piše! Insistiranje na pisanju dovodi često do plagijata ili do loše i pogrešne interpretacije činjenica, neopravdanih uprošćavanja materije, a sve u cilju da se izbegne plagijat. Drugo, što je veoma važno, od studenata treba tražiti da uče iz knjiga -- udžbenika, a ne iz beležaka.  

 

Moj odnos prema nauci nije se promenio kada sam postao akademik, niti sam ja time postao veći naučnik

 

 

Šta vi najčće čitate, a nije matematika?

Volim posebno istorijske romane. Oduvek su me interesovali ti procesi i promene koje se dešavaju u vremenu. Interesantne su mi, na primer, knjige akademika Dragoslava Mihailovića, nobelovca Orhana Pamuka... S vremenom se čovek menja, u najranijoj mladosti sam čitao dosta kriminalističke romane i gledao filmove tog žanra, zatim knjige iz naučne fantastike...

 

Pratite li izborni proces u SANU? Čini se da nikad nije bilo veće interesovanje javnosti za izbore u Akademiji, a čuju se i kritike nezadovoljnih koji nisu kandidovani za akademike?

Naravno da pratim. U javnosti je stvorena pogrešna interpretacija izbora kao da se radi o konkursu za zaposlenje ili za izbor u okviru nekog političkog sistema. Treba reći da se potencijalni kandidati ne predlažu -- kandiduju -- sami i da to ne zavisi od njihove želje. Statutom SANU je jasno utvrđeno ko može davati predloge, način predlaganja, kao i čitava procedura dolaženja do kandidata zasnovana na tajnim glasanjima kroz odgovarajuća odeljenja SANU. Osim predloga koje sama odeljenja daju, razmatraju se i predlozi drugih ovlašćenih predlagača, dobijeni na osnovu javnog poziva, upućenog od strane SANU, a ne konkursa, kako se u javnosti interpretira. Imao sam uvid i čini mi se da je bilo kvalitetnih predloga, ali ja, kao matematičar, nisam ovlašćen, a i nisam dovoljno kompetentan, da o tome odlučujem, osim u svom odeljenju. U Odeljenju za matematiku, fiziku i geo-nauke, čiji sam sekretar, imali smo, takođe, veoma kvalitetne predloge, ali zbog statutarnog ograničenja broja članova -- numerus clausus -- mogli smo da predložimo samo jednog kandidata i Odeljenje se opredelilo da kandidat za dopisnog člana bude fizičar dr Željko Šljivančanin.

Dakle, izbor u SANU je povezan sa nizom okolnosti. Bitno je da se poštuju definisane procedure. Nezadovoljnih je bilo i ranije, a biće ih i ubuduće. Ja na to gledam malo drugačije. U mom slučaju, na primer, možda sam mogao biti izabran desetak godina ranije. Tada sam već imao dvadesetogodišnju nastavničku karijeru, od toga desetak godina provedenih u zvanju redovnog profesora, imao preko 150 naučnih radova, više knjiga i udžbenika, objavljenu monografiju u izdanju World Scientific (1994), imao magistrande i doktorande, držao plenarna predavanja na naučnim skupovima, organizovao značajne međunarodne konferencije, ali nisam izabran. Verovatno nisam bio ni predložen. Moglo je slično da se desi i 2006, kada sam predložen i izabran. Moj odnos prema nauci nije se time promenio, niti sam ja time postao veći naučnik. Interesantno je pomenuti da u periodu 1992--2003. niko od matematičara nije biran u SANU. Pa ni profesor Dragoslav S. Mitrinović (1908--1995), jedan od naših vrhunskih matematičara, nije bio član SANU. Siguran sam da je to mogao biti, ali to ne umanjuje njegovu vrednost kao naučnika. Bio je, inače, član MANU (Makedonske akademije nauka i umetnosti).

 

Jedan ste od inicijatora osnivanja Ogranka SANU u Nišu. Kakav je njegov značaj za naučni svet s juga Srbije?

Centar za naučnoistraživački rad SANU i Univerziteta u Nišu, koji je osnovan još 1990. godine, ostvario je postavljene ciljeve posebno kroz organizaciju, podsticaj i unapređenje naučnog i umetničkog stvaralaštva u onim oblastima koje dotad nisu bile dovoljno ili uopšte zastupljene na Univerzitetu. Nakon 25 godina delovanja Centra, stvoreni su uslovi za jednu jaču organizaciju. SANU, kao najstarija i najviša nacionalna naučna i umetnička ustanova u Srbiji, svesna svog značaja i uloge u društvu da mora imati uticaj na čitavoj teritoriji, pokrenula je inicijativu za osnivanje Ogranka SANU u Nišu, preko koga će se taj uticaj ostvarivati na prostoru jugoistočne Srbije, na sličan način kako to već čini Ogranak SANU u Novom Sadu za Vojvodinu. Niš i jugoistočni deo Srbije to svakako zaslužuju. Uz veliko zalaganje prethodnog rukovodstva SANU, sa Nikolom Hajdinom na čelu, i uporno insistiranje sadašnjeg predsednika Vladimira Kostića, to je realizovano krajem 2016. i Ogranak danas uspešno funkcioniše kroz naučne skupove, interesantna predavanja i tribine, izložbe, koncerte koji se organizuju, uz aktivno učestvovanje naučnog potencijala ne samo sa Univerziteta u Nišu nego i čitavog jugoistoka Srbije.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.