Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Došljak u Beogradu

Pamtiš li kada si prvi put otišao u bioskop i koliko si se spremao za taj dan, tog dana? Ja sve u detalj, svaki sekund, nedeljno jutro i mamu kako presporo ispija kafu dok "Fontana" već nervozno cupka premišljajući se da li da ode ili da sačeka još malo
Piše: Mihailo Medenica
Datum: 01/03/2019

Došljak u Beogradu

Foto: Profimedia

Znaš li, rođeni Beograđanine, koliko je divno biti došljak u ovom čarobnom gradu?!

Ne znaš, naravno da ne znaš!

Misliš da to nosim ko trnovu krunu, kao beleg koji ću doveka skrivati pred gadljivim pogledima, kao namet, prokletstvo prognanih...?

E, dobri moj, samo kad bi znao kakav je blagoslov biti večiti došljak u ovome gradu, poželeo bi da su i tebe šine odnekud dovele u njega te tople noći dok se Vajta zaklinjao Lejli da je niko nikada neće volet ko on...

Znaš li kako se zavoli kad ti ljubav nije data u nasleđe, već kad se svakim korakom zaljubljuješ u njega, a koraci došljački, veliki, ko psi pušteni s lanca - svukud bi, i svukud stižu...

Znaš, ja sam video krovove Beograda. Da, krovove. Hiljade i hiljade njegovih kruna dok smo zajedno bežali na onu panoramu u luna-parku kraj Zoološkog vrta.

Još je tamo, još vrti isti krug, još sam u onoj "korpi" zadivljeno zagledan u krovove kojima sam, čini mi se, mogao pretrčati ceo kao kakvim stepeništem koje su neki nalik meni zidali stepenik po stepenik - svaki drugačiji od prethodnog, koji veći, koji manji, kako je i koliko ko mogao da zahvati neba i slije u kalupe...

Znaš li mu krovove? Znaš li mu stepeništa, jesi li kad brojao koliko si ga koraka danas zavoleo više nego juče?

Imaš li svoje drvo, ili samo svoj kafić?

Činilo mi se najvećim na čitavom svetu, a danas dohvatam najviše grane, pozdravimo se kad god prođem Kalemegdanom.

Kad god dođem s namerom samo da ga pozdravim, da moju Janu i Ivu posednem da gledamo put reka... Po njemu vidim koliko su porasle.

Eno ga odmah nad Malim stepenicama, čim se popneš pa prvo drvo s desne strane.

I ono je odnekud došlo, znam, reklo mi je dok smo ćutali nad rekama.

Pamtiš li kada si prvi put otišao u bioskop i koliko si se spremao za taj dan, tog dana?

Ja sve u detalj, svaki sekund, nedeljno jutro i mamu kako presporo ispija kafu dok "Fontana" već nervozno cupka premišljajući se da li da ode ili da sačeka još malo.

Nisi, verujem, subotom išao u hotel "Moskva" na "jupi" i minjone?

Svake bogovetne, doteran kao u svatove, uzbrdo Prizrenskom slušajući kako očeve pendžetirane cipele dobuju asfaltom, valjda nas najavljujući kao neke jako važne zvanice tih došljačkih posela...

Svako brdo, svaki neviđbog, svaki katun je imao svog konzula tih subota na "crvenom trgu" i crvenoj čoji moje "Moskve" - marš "besmrtnog puka" tuđina u gradu koji je mirisao jednako na parfeme i tek pale otkose...

Ne marim da doveka ostanem došljak u Beogradu, to je plemićka titula, već mi je žao što od najdivnijeg grada na svetu ti imaš samo ćitap da si rođen u njemu ali se nisi srodio s njim!

Ne zameram ti ništa, nemoj pogrešno da me shvatiš, niti su me pogodile tvoje reči jer ja Beograd mogu pretrčati krovovima, mogu mu se iznova vraćati a da ne maknem iz njega, mogu pobrojati korake svake ulice jer nikud nisam žurio da stignem a stigli smo Beograd i ja do najvećih tajni jedno drugoga.

Ne zameram ti ništa, žao mi je što ne znaš kako se sneg topi o vrelo kestenje na dlanu, kako odabiraš desetine novogodišnjih čestitki na drvenim tezgama Zelenog venca, pakujući u svaku malo Beograda da se nađe familiji tamo gde šine izviru...

Voleo bih da ti dam dan svog Beograda, da mu se nađeš kad ga reke nazovu tuđinom, da ga povedeš na panoramu i pokažeš stepenice kojima se može do beskraja.

Da ga popneš na najviše grane svog drveta i ćutke gledate kako se praćaka na Ušću.

Voleo bih da si došljak, jer tako je divno svakog jutra dolaziti iznova svom Beogradu.

Ti si rođen u njemu, a ja se iznova rađam s njim...

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.