Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Deda Mraz, novi neprijatelj Erdoganove Turske

Armija imama je upozoravala Turke da zapadno ponašanje tokom novogodišnjih praznika korumpira i kvari duh turskog naroda. A onda je došla novogodišnja noć u kojoj je na desetine ljudi izgubilo život, samo zato što su se drznuli da u gradu koji je hiljadu godina - što se često zaboravlja - bio prestonica hrišćanstva, proslave uz sve najveće neprijatelje nove interpretacije islama, poput muzike, alkohola i Nove godine
Piše: Željko Pantelić
Datum: 02/01/2017

Deda Mraz, novi neprijatelj Erdoganove Turske

Slika sa protesta protiv Božića i Deda Mraza u Istanbulu, foto Profimedia

Svoje verne čitaoce Orhan Pamuk je naučio da u Turskoj nije nikada onako kako izgleda, a još manje kako vlast predstavlja. Iza snage i moći koju turski predsednik Tajip Erdogan demonstrativno pokazuje krije se “bolesnik na Bosforu”, mnogo ozbiljniji nego što je to bio pre jednog veka kada je i dobio taj nadimak od zapadnih sila.

Od Ataturkove Turske ostala je samo njegova fotografija koja se nalazi u svim javnim i administrativnim ustanovama. Što je veći Ataturkov portret iza leđa Erdogana, to je manje Turske koju je Mustafa Kemal želeo i o kojoj sanjao: prozapadne, evropske, moderne...

Proterivanjem Deda Mraza, Erdogan je definitivno odložio masku koju je nosio dugi niz godina predstavljajući se kao čovek koji će biti turska verzija Konrada Adenauera ili Alčida De Gasperija koji su na čelu partija sa vrlo snažnim religijskim pečatom, počev od imena Demohrišćanska unija odnosno Hrišćanska demokratija, transformisali nacističku i fašističku Italiju u stubove evropske demokratije. Naime, u Turskoj su promovisali novogodišnje praznike i Deda Mraza kao neku vrstu surogata za božićne praznike i Božić Batu. U Turskoj je do poslednjih par godina slavljena Nova godina kao u svim zapadnim zemljama, vašari i okićeni gradovi su bili ambijent u kojem se ispraćala stara i dočekivala Nova godina, a Turci su po kućama kitli jelke, stavljali poklone pod nju i uz zabavu, muziku, pa i kapljicu alkohola proslavljali dolazak 1. januara.

Puzajuća kampanja islamskog srednjovekovnog mraka je polako nagrizala dobre običaje Ataturkove Turske koji su je činili veselom, razdraganom i šarenolikom zemljom u kasnim jesenjim i ranim zimskim danima. Institucija Nove godine i Deda Mraza je bila toliko ukorenjena među običnim svetom da se islamski konzervativci iz Erdoganovog okruženja nisu usuđivali da ih dirnu u prvim godinama vladavine.

Nažalost. ove godine kampanja mržnje je dosegla takve razmere da su po celoj Turskoj osvanuli plakati na kojima je prikazan Turčin sa fesom i bradom koji zadaje žestok kroše Deda Mrazu uz propratne slogane “Musluman yilbasi kutlamaz” i “Muslumann Noel kutlamaz”, što će reći “Musliman ne slavi Novu godinu” i “Musliman ne slavi Deda Mraza”.

Po gradovima na Egejskoj obali, gde žive najprosvećeniji i najliberalniji Turci, organizovani su igrokazi vrlo lošeg ukusa u kojima obučeni u tradicionalne turske nošnje maltretiraju momka u odeždi Deda Mraza, uz pokliče da muslimani ne slave Novu godinu. Igrom slučaja Sveti Nikola - ili Božić Bata, ili Deda Mraz - je sahranjen u mestu Mira, jednom od najvećih turističkih atrakcija Turske i koje privlači veliki broj putnika namernika, od kojih Turska u dobroj meri živi.

Istini za volju, u Turskoj je uvek bilo onih koji su bili protiv Nove godine i nisu prihvatali opravdanje da je to samo lep povod da se familije okupe, razmene poklone i provedu zajedno neko vreme u veselom raspoloženju. Međutim, oni su do dolaska Erdogana na vlast bili u manjini i takvi stavovi su bili smatrani nazadnim, mračnim i onima od kojh bi se trebalo stideti. Za samo par godina ono od čege se stidelo postalo je poklič sa minareta svih džamija u Turskoj. Osamdeset hiljada imama je po naređenju Uprave za verske poslove, organizacije pod državnom kontrolom koja upravlja islamskom zajednicom u Turskoj, na propovedi 30. decembra bukvalno naredilo vernicima da ne slave Novu godinu i da se uzdrže od ponašanja koje može da se poveže sa novogodišnjim praznicima, odnosno od delovanja koje nije po slovu Kurana i u duhu islama.

Armija imama je u propovedi upozoravala Turke da zapadno ponašanje tokom božićnih i novogodišnjih praznika, korumpira i kvari duh turskog naroda.

I onda je došla novogodišnja noć i krvavi pir u kojem je na desetine ljudi izgubilo život, samo zato što su se drznuli da u gradu koji je hiljadu godina, što se često zaboravlja, bio prestonica hrišćanstva, proslave uz sve najveće neprijatelje nove interpretacije islama, poput muzike, mešovitog slavlja (žene i muškarci), alkohola i Nove godine.

Ne menja mnogo na stvari pitanje da li je ubica zaista bio vojnik tzv. Islamske države, verovatno obučen i treniran u jednom od četiri centra na tlu Turske koji je Erdoganov režim godinama tolerisao tokom rata u Siriji, ili je neki mladić koji je zaista poverovao u reči imama da je greh slaviti Novu godinu i da se tako kvari turski duh.

Vrlo je upadljivo, što ako stavimo na stranu atentate PKK čije su mete uglavnom političke (vojska, policija, državni funkcioneri), svi dosadašnji atentati koje su izvšili muslimanski fanatici imali su kao mete Kurde, zapadne turiste, aerodrom u Istanbulu.

Još uvek paraju uši zvižduci stadiona u Konji pred utakmicu nacionalne selekcije Turske u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Francuskoj. Tursko državno rukovodstvo, prisutno na stadionu, ćutke je prešlo preko činjenice da dok je čitava Evropa odavala poštu minutom ćutanja zbog civilinih žrtava terorističkog napada u Ankari, čije su žrtve bile uglavnom liberalni Turci i Kurdi, 40 hiljada gledalaca je zviždalo.

Nije isključeno da se Erdogan na dramatičan način suočio sa Staljinovim sindromom. Paranoični komunistički diktator je pobio i proterao u Sibir sve iole sposobnije ljude pred Drugig svetski rat i kada ga je njegov saveznik Adolf Hitler sa kojim je imao pakt o nenapadanju i cepanju Poljske, prevario, nesposobni Staljinovi kadrovi su trpeli poraz za porazom od Vermahta.

Tada se gruzijski pljačkaš banaka (time se Staljin bavio pre Oktobarske revolucije) setio ruskog patriotizma i pozvao se, ne na odbranu komunizma, nego na rusku ljubav prema otadžbini da bi pobedio njegovog nevernog prijatelja sa manjim brčićima. Tako je i Erdogan, čisteći stihijski ceo državni aparat posle letošnjeg neuspelog puča, ogolio državni aparat i omogućio da mesta budu popunjena nesposobnim i nekvalifikovanim kadrovima.

U međuvremenu je zvanična Turska zamenila prijatelje i neprijatelje. Kao u Gundulićevom Osmanu, “Ko bi doli, eto je gori”. Na dugačkoj listi neprijatelja pored Kurda, Amerike, liberala, novinara, intelektualaca, pisaca, stigao je i Deda Mraz.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.