Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Feljton

Čeda Jovanović odgovorio Čedi Antiću: "Imenjače, neću da budem Jovan Bulj" (11)

Čekao sam na početku Deligradske ulice Jovanovića da idemo na proslavu Dana Ruske Federacije. Kada je došao, predsednik SPK-a je iznenada rekao: "Imenjače... Neću da budem Jovan Bulj!"
Piše Čedomir Antić
Datum: 04/06/2017

Čeda Jovanović odgovorio Čedi Antiću: "Imenjače, neću da budem Jovan Bulj" (11)

Privatna arhiva autora

Opisao sam Čedomira Jovanovića onakvog kakav je onda bio i kako sam ga video. U politici mora uvek postojati izbor, bira se između ponuđenih opcija i ličnosti. Luksuz iz privatnog života - da se ne bira i ne odgovori - ne postoji.

Svako ko je hteo da gradi političku karijeru morao je da bude podozriv prema Jovanoviću koji je imao bogat politički talenat, hrabrost, veliko iskustvo i na neki način predstavljao čitavu našu generaciju.

Najveća mana SPK-a bila je činjenica da smo imali mnogo pristalica a vrlo malo aktivista. Jovanovićevi lični prijatelji, kojih je bilo mnogo na spisku a malo na broju, obožavatelji (-ke), politička grupa sa Filozofskog fakulteta... i to je bilo to. U nedostatku mogućnosti za ozbiljnu demokratsku političku borbu, uz medijsku blokadu i zavađenost opozicionara, SPK je imao male izglede za budućnost. U krizi dolazile su do izražaja Jovanovićeve mane. Jedna od njih je bila autoritarnost koja se skrivala iza iskustva i inteligencije. Druga je bila pohlepa, u početku samo usmerena na moć.

Vremenom mogao je da trpi samo one koji su mu se divili, ostale je držao za neprijatelje. Iako, visoko inteligentan, počeo je da opravdava sve oni koji su mu podilazili. Kada mu je jedna funkcionerka DS-a rekla kako je "on sve što su čekali i što im je potrebno", počeo je da prihvata njenu ideogiju pa i odnos prema ratu u kom je nekada sa ponosom učestvovao. Radikalni nacionalista sada je govorio o, recimo, pesniku Gojku Đogu, članu GO DS-a, kao o "mračnjaku koji je nad kartama delio Bosnu".

U to vreme očekivanja eksplozije kosovske krize i novog krajiškog iskustva, mržnje prema vlastima i prezira prema opoziciji, sudio sam blago o njegovim manama. Razumeo sam ih i u tim okolnostima opravdavao; u vreme opšte korupcije, kada su vođe studentskog protesta u velikom broju zadržale mobilne telefone koje su prethodno primile kao poklon od Bogoljuba Karića. Nakon što su nestali pokloni studentskom protestu (zlatna pištaljka, plakat Endija Vorhola, komad Berlinskog zida), Jovanović, koji ne ruča zato što nema novca, vozi se autobusom, kupuje prvo odelo na majčine čekove... delovao je kao neki apostol slobode.

Jedan razgovor najavio je budućnost. Imali smo kontakte i sa ruskim diplomatama. Gospođica Kudrjavcova me je nekoliko puta zvala i lepo smo razgovarali, samo što je važnost tih razgovora bila ista kao da sam razgovarao sa sekretarom ambasade Nikaragve. Čekao sam na početku Deligradske ulice Jovanovića da idemo na proslavu Dana Ruske Federacije. Kada je došao, predsednik SPK-a je iznenada rekao: "Imenjače... Neću da budem Jovan Bulj!"

Iako sam znao za sudbinu elegantnog saobraćajca iz Brozove epohe koji je postao graciozni simbol Beograda a kasnije završio u nemaštini, tražio sam da mi objasni rečeno. Rekao je da ne želi da naš rad prisvoje drugi, da zbog nekih principa ostane izvan sveta vlasti, moći i uticaja. Iz perspektive 2001, a posebno Jovanovićeve transformacije posle 2003. godine, taj razgovor deluje proročanski.

 

OSTALE NASTAVKE FELJTONA PROČITAJTE OVDE

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.