Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Branko Rosić: Država (ne)voli buntovnike

Ponekad se radoznali čitalac upita da li su srednje strane popularnih dnevnih novina sa vestima o ovim "zvezdama" katalozi elitne prostitucije, jer te pevačice nikada nisu imale niti jedan koncert. Istovremeno, vlada potpuna medijska blokada za sve ono što ne pripada tom žanru. Osim kad se baš mora, kada je Exit, kroz koji prođe preko stotinu hiljada ljudi, ili nedavni koncert Partibrejkersa na Tašmajdanu na kojem je bilo devet hiljada posetilaca
Piše: Branko Rosić
Datum: 26/06/2016

Branko Rosić: Država (ne)voli buntovnike

Prošle srede u emisiji "Pres i ja" na RTV Vojvodina, gde sam gostovao kod Zorana Panovića, pričalo se u jednom segmentu o današnjim mladima koji vole razne varijante folka, pa se došlo i do tretmana narodnjaka u nekadašnjoj Jugoslaviji. Rekao sam da imam utisak da je tadašnji državni i politički establišment podržavao rokenrol iz ko zna kojih razloga. Naveo sam primer da su nagradu Sedam sekretara SKOJA-a, koja je dodeljivana za najveća dostignuća mladih, dobijale i grupe koje su čak pevale protiv režima (Pankrti). Osamdesetih su tu nagradu dobili i Buldožer, a i Ekatarina Velika. Kao da je partija odlučila da podrži onaj najhrabriji deo jugoslovenskog rokenrola koji nije bio mejnstrim tipa Crvene jabuke ili Galije.

A onda sam se, odmah pošto sam izgovorio to, setio jedne važne stvari - da je folk tada bio zapravo andergraund. Mislim na to kako je tretiran u omladinskoj štampi i drugim medijima. Kao neki podzemni svet koji postoji tu oko nas, ali predstavlja nešto daleko i opskurno. Okej, bili su popularni Lepa Brena, Miroslav Ilić i Vesna Zmijanac, ali jedan drugi svet, onaj koji je išao na folk vikende "Poselo" bio je predstavljan kao sociološki fenomen jer je okupljao na desetine hiljada ljudi koji su slušali tada "prezrene" narodnjake, a smatralo se da niko ne poznaje nikoga u svojoj blizini ko odlazi na to. Ali devedesetih kao da je "došlo na svoje", pa je taj ukus prepoznat kao dominantan izbor nacije i onda je bio logičan i Pink i Palma.

Proteklih godina dešava se ista stvar. Istina, u inverznom izdanju. Za sadašnje medije, rokenrol gotovo i da ne postoji. Pravi se stvarnost u kojoj su svakodnevno na naslovnim stranama pevačice bez pesme. Ponekad se radoznali čitalac upita da li su srednje strane popularnih dnevnih novina sa vestima o ovim "zvezdama" katalozi elitne prostitucije, jer te pevačice nikada nisu imale niti jedan koncert.

Istovremeno, vlada potpuna medijska blokada za sve ono što ne pripada tom žanru. Osim kad se baš mora, kada je Exit, kroz koji prođe preko stotinu hiljada ljudi, ili nedavni koncert Partibrejkersa na Tašmajdanu na kojem je bilo devet hiljada posetilaca.

Medijske blokade iz osamdesetih godina i danas imaju zajedničku stvar, ali različite aktere. I obe su tu sa istim zadatkom - da prikažu stvarnost drugačijom no što ona jeste. Osamdesetih se ona ulepšavala i pokazivalo se da, eto, država uprkos jednopartijskom sistemu voli buntovnike, jer šta bi bila mladost nego buntovna, a danas se pokazuje da narod, ako obožava da čita to smeće, i nije zaslužio da mu život bude bolji od smeća.

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Snežana
27.06.2016 - 00:01
buntovni
E, vala Rosiću, svaka ti je na mestu!