Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Biti kao Kit Ričards: "Transfuzija" za život Petra Pana

Postoje oni kojima je život parcelisan na decenije u kojima je dozvoljeno sve što kasnije treba da se odbaci u ime zrelosti. Postoje i zaluđenici kojima je za život Petra Pana potrebna "transfuzija" i kojima nikada neće biti depresivno tamo gde se nameštaju pojačala i oprema.
Piše: Branko Rosić
Datum: 18/06/2017

Biti kao Kit Ričards: "Transfuzija" za život Petra Pana

Foto Profimedia

Najbolje kolumne Tonija Parsonsa su one u kojima se bavi rokenrolom. Kao ona u Nedeljniku kada je pisao o slavnom muzičkom magazinu NME. To je i logično za čoveka koji je mladost trošio na rokenrol i pravio intervjue sa najbitnijim likovima tadašnje scene, i to za NME. Njegove kolumne o rokenrolu su zadivljujuće, sočne, iskrene i tačne. I većina mojih prijatelja se slaže s tim, ali naleteo sam na nekoliko njih koji su mi u razgovorima rekli da sve to stoji ali im ponekad smeta to što je on na neki način strejt tip.

To im isijava u njegovim opservacijama o etapama života u kojima treba smestiti i razuzdanost, pušenje, rokenrol, džointe, noćni život, roditeljstvo. Kada mi je prekjuče jedan prijatelj izneo ovaj zaključak uz, naravno, priznanje odličnog Parsonsovog pisanja o rokenrolu, setio sam se sledeće epizode.

Devedeset i neke pomagao sam mladom bendu i organizovao im jednu svirku na Petrovaradinu. Bio je to džinovski koncert s nekoliko poznatih domaćih bendova na lokaciji budućeg Exita. Tih dana bio sam oduševljen što u doba Miloševićevog bespuća i u Srbiji okovanoj izolacijom živim život rokenrola koji mi je pomagao da se anesteziram od sumorne stvarnosti. Putovanje kombijem, ispijanje kafe na benzinskim pumpama, uzbuđenje na partijima posle koncerta.

Kada smo se iskrcali iz kombija i došli pred ogroman stejdž, mlada pevačica benda, tada još gimnazijalka, rekla mi je: "Baš je depresivan život rok muzičara." Bio sam preneražen. Očekivao sam od nje da uživa privilegiju i da u onoj kataklizmi Miloševićevih godina vlasti ima povlasticu da živi život tako različit od sumornih sudbina koje su nas okruživale.

Mislim da se ona iskreno čudila što ja trošim svoje tridesete godine na nešto što je kao profesija rezervisano za balavce. Ili da se švercujem u produžetku sopstvenog puberteta. Ta pevačica je pametna, divna žena, danas veliki stručnjak i moja velika drugarica. Ali tada je bila jasna razlika između nas.

Postoje oni kojima je život parcelisan na decenije u kojima je dozvoljeno sve što kasnije treba da se odbaci u ime zrelosti. Postoje i zaluđenici kojima je za život Petra Pana potrebna "transfuzija" i kojima nikada neće biti depresivno tamo gde se nameštaju pojačala i oprema.

I kad su videli na Ušću Kita Ričardsa sa onim kezom na ustima u svojoj 64. godini kako se raduje bisu Stounsa u nekom Beogradu, a to mu je bio milioniti bis u životu, shvatili su da može i tako kao Kit. Ili je njemu lako s tolikom lovom, pa nije morao da na vreme ostari kao Toni Parsons ili pevačica benda kome sam pomagao.

 

 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.