Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Akademik Dušan Otašević: Političari misle samo na sebe i svoju decu. A šta ćemo sa ostalom decom?

Bar četiri generacije arhitekata, istoričara umetnosti, likovnih umetnika su izgubljene zato što je Muzej savremene umetnosti bio zatvoren deset godina. To je strašno. Jedno je kad neko delo vidite uživo, a drugo je kad ga vidite u knjizi. A kako će student koji jedva preživljava kraj s krajem da putuje da bi negde u svetu video takav muzej? Roditelj mu ne radi, možda ga izdržavaju baba i deda, što je kod nas nenormalno. Umesto da pomažemo svoje roditelje, ovde je sve obrnuto: babe i dede izdržavaju unuke, ispričao je u intervjuu za Nedeljnik akademik Dušan Otašević
Piše Nenad Čaluković
Datum: 08/04/2018

Akademik Dušan Otašević: Političari misle samo na sebe i svoju decu. A šta ćemo sa ostalom decom?

Foto: Nedeljnik

Sticajem okolnosti, akademik Dušan Otašević našao se u centru pažnje proteklih dana. Jedan od najznačajnijih predstavnika pop-art umetnosti u bivšoj Jugoslaviji bio je član žirija za idejno rešenje spomenika Zoranu Đinđiću, a na čelu je Upravnog odbora Muzeja savremene umetnosti koji je otvoren posle deset godina.

Naš sagovornik, koji je inače upravnik Galerije SANU, okarakterisaće ta dva događaja kao nedelju nade za Srbiju, ali će se i osvrnuti na kritike zašto je Đinđićev spomenik u obliku strele ili koliko je generacija izgubljeno zbog decenijski zatvorenog muzeja.

"Veoma je važno da se podigne spomenik jednom našem tako značajnom državniku. I to je možda trebalo ranije uraditi, no nikad nije kasno", reći će nam Otašević.

"Internacionalni žiri kojem je predsedavao arhitekta Boris Podreka, a u kome su osim mene još bili slikar Vlada Veličković i vajar Mirsad Begić iz Ljubljane, jednoglasno je odlučio da to bude rad vajara Mrđana Bajića. Strela ima simbolički značaj, ima svoje vertikalno kretanje, stremi ka nečemu, i onda je prekinuta. Dakle, pravac, stremljenja, težnje - sve ono što je Đinđić simbolizovao i želeo, ali je nažalost u tome sprečen. Kod spomenika je još važno da možete da ga sagledate u trenutku, lako zapamtite i percipirate, da vas to privuče da mu priđete bliže. A kod ovog idejnog rešenja pored tog vizuelnog, imate i audio segment, jer će se emitovati izvodi Đinđićevih govora. I Đinđić će kroz te svoje poruke nastaviti da živi."

 

Verujem, ipak, da ste čuli za kritike dela javnosti - zašto strela? Svetislav Basara konstatuje: ako strela simbolizuje Đinđića, onda bi Karađorđev spomenik trebalo da bude u obliku sekire. Neke pak ta strela više asocira na streljanje. Ili čak na strelu koja je upućena ka Đinđiću...

Ne bih se složio sa tim kritikama. Strela je jak i snažan simbol koji postoji u svim kulturama. Meni na strelu nije prva asocijacija oružje ili lovljenje. Strela upravo simbolizuje kretanje. Đinđić je čovek koji je stalno bio u pokretu, tako da u toj streli ima i njegovog biografskog. Strela je snažan simbol kao što su kugla, kocka, krst, samo nema tu religioznu karakteristiku.

 

Ima u Akademiji kraljevska loža i kralj Aleksandar je uvek dolazio na sednice Skupštine SANU. Imao je želju da čuje šta misle akademici. Danas nemamo takve zahteve, niti neko na to pomišlja

 

Najčešće političko pitanje koje se postavlja jeste - da li je trebalo da Vučić i ova vlast podignu spomenik Đinđiću. Jeste li vi imali takvu dilemu?

Imao sam neke ljude sa tim stavom u svom okruženju, ali ja nisam imao tu dilemu. Nemam je ni danas. Uopšte ne ulazim u to ko stoji iza tog spomenika. I nisam za to da se sve svede na politički teren, iako je Đinđić bio političar. Ali Đinđić je bio i naučnik i filozof. Bio je asistent čuvenog Habermasa, dakle pozicionirao se pre ulaska u politiku. Mi, nažalost, danas nemamo na važnim mestima u državi mnogo takvih ljudi kao što je bio Đinđić, koji su dominantni i u struci. Više volim političare koji su privremeno na vlasti, pa kad ostanu bez funkcije mogu da se vrate u svoju profesiju. Uglavnom imamo političare kojima je to jedini posao. I kad im ukinete to radno mesto, oni ne znaju šta će sa sobom. I zato se mnogi grčevito bore da ostanu na vlasti.

U svakom slučaju, nemam nikakvog opterećenja što Vučić podiže spomenik Đinđiću bez obzira na to šta se dešavalo u prošlosti. Taj spomenik će trajati dok ne dođe, ne daj Bože, do novog bombardovanja ili zemljotresa. I Vučić, i svi političari, i mi ćemo otići, a taj spomenik Đinđiću će ostati kao simbol jednom vremenu. A mi kao nacija smo bili dužni da se odužimo Đinđiću.

Studentski trg, kad se sredi, sadržaće istorijsko sećanje Beograda. Tu su već spomenici Dositeja i Njegoša, iz drugog vremena, a biće izloženi stećci iz Etnografskog muzeja. I sve to doprinosi boljem prepoznavanju Beograda.

Beograd je ušao u neke svetske mape kao grad u kome se lepo zabavlja, gde su splavovi i kafane glavna mesta za obilaske turista. Moramo da promenimo takvu sliku Beograda. Ogroman broj turista koji upravo šeta Knez Mihailovom imaće priliku da vidi Đinđićev spomenik.

 

Čule su se i opaske da je trebalo sačekati sa spomenikom Đinđiću i ceo taj proces posmatrati s neke istorijske distance.

Saglasan sam, ali kad živite u vremenu u kome svakodnevno dominira politika, onda morate brzo da reagujete. Svakako, potrebno nam je malo više tolerancije, ničemu ne vodi zaoštravanje. Mnogo toga u Srbiji je pretvoreno u politiku, što nije dobro. Oni koji vode ovu zemlju moraju da imaju širi pogled, jer oni moraju da misle i na nas, a ne samo na sebe. Možemo po kućama da budemo isključivi, ali ne možemo kada su neke važne, strateške stvari bitne za ovu državu. Zašto bismo gledali sve iz ugla politike? Pa nije sve politika.

 

Nemam nikakvog opterećenja što Vučić podiže spomenik Đinđiću bez obzira na to šta se dešavalo u prošlosti, jer će Vučić otići, a spomenik će ostati

 

Koliko vas zanima politika?

Bio sam generacija koja je uglavnom bila u toj jednoj partiji, ali ja nikada nisam ni formalno bio član Saveza komunista.

 

Niste došli u iskušenje ni devedesetih?

Ne. Nikad nisam voleo da budem vojnik partije, više sam voleo svoju slobodu. A čim se priklonite partiji, morate da prihvatite neka načela. Zadržao sam se na svojim simpatijama koje sam ispoljavao na izborima.

 

Šta za vas znači otvaranje Muzeja savremene umetnosti koje se čekalo deset godina?

Za mene kao i mnoge ljude, ne samo profesionalce, za koje postoji još nešto u životu osim golog opstanka - a to je kulturna nadgradnja - bila je katastrofa što je taj muzej deset godina bio zatvoren. To su izgubljene generacije umetnika, istoričara umetnosti, arhitekata. I ljubitelja umetnosti da nešto drugo vide u životu, ali za to nisu imali priliku. Postoje u svetu i bogatiji muzeji, ali MSU je naš muzej. Nije jedini, ali je najbolji. Sada je u MSU sve savršeno prezentovano, tehnološki opremljeno, mogu da se prave najzahtevnije izložbe.

 

Koliko je generacija izgubljeno zbog zatvorenog MSU?

Bar četiri. To je strašno. Jedno je kad neko delo vidite uživo, a drugo je kad ga vidite u knjizi. A kako će student koji jedva preživljava kraj s krajem da putuje da bi negde u svetu video takav muzej? Roditelj mu ne radi, možda ga izdržavaju baba i deda, što je kod nas takođe nenormalno. Umesto da pomažemo svoje roditelje, ovde je sve obrnuto: babe i dede izdržavaju unuke. 

 

Jedan od ozbiljnijih paradoksa ove nacije jeste što je najveće izdvajanje za kulturu bilo u vreme Slobodana Miloševića

 

Neki su otvaranje Muzeja već proglasili najvećom pobedom ove vlasti.

Jeste se otvaranje Muzeja dogodilo ovog momenta, jeste da je taj spomenik Đinđiću u vreme kada je ova grupa ljudi na vlasti, ali ne može da se zaboravi da su neki drugi ljudi uložili trud, rad, želju. A zašto to nije realizovano pre, bio je sticaj okolnosti. Izgledalo je kao zidanje Skadra na Bojani, ali neke više sile su to zaustavljale. Naravno, to nije opravdanje.

Važno je što je ova vlast prepoznala značaj ove institucije i za svaku pohvalu je što je ispoštovan rok otvaranja, ali je važno da ova vlada nastavi da je podržava. Nisu to neki enormni troškovi, ja malo-malo pa pročitam u novinama da su ljudi iz vlasti odgovorni što su nestali neki milioni.

I stalno govorimo o tom malom procentu izdvajanja za kulturu. Jedan od ozbiljnijih paradoksa ove nacije jeste što je najveće izdvajanje za kulturu bilo u vreme Slobodana Miloševića.     

 

Verujete li u skorije otvaranje Narodnog muzeja?

To je isto katastrofa, nadam se da će biti otvoren sledeće godine. 

 

Kako vam se čini ovo što se danas dešava u Srbiji?

Mislite kakva je situacija? Pa nije optimistična. Imali smo dva događaja koji poznavaocima kulture i umetnosti daju neku nadu. A da nema te nade, ne bi ništa bilo ružičasto kao što se to nama predstavlja. Svi mi idemo u samoposlugu i na pijacu i znamo da ruže ne cvetaju. Možda deluje obeshrabrujuće, možda sam previše skeptičan, ali ne vidim da će se u dogledno vreme ovde nešto drastično promeniti. Ali to ne treba da nas spreči da se trudimo, svako mora koliko može da učini u svom domenu kako bi ova zemlje ipak krenula poput strele napred.

 

Najbolji mladi moraju da ostanu. Dosta nam je više tih priča "ma neka idu"

 

I zemlja treba da nam bude kao strela?

Znam da je ovo fraza, ali hajde da vidimo šta možemo mi da uradimo za ovu zemlju. Naravno da očekujemo kada nešto dajemo da nam se to uzvraća, ali kao da ima previše sebičnosti, smanjenog pogleda. Ljudi dok su na vlasti kao da samo gledaju šta mogu da prigrabe, pa posle šta bude. Dok su na vlasti, misle samo na sebe i svoju decu. A šta ćemo sa ostalom decom?

Nadam se da postoji neka želja i svest kod ljudi na vlasti da nam ne bude sve gore i gore. I važno je da tako razmišljaju i mladi bez obzira na to što odlaze iz zemlje, da imaju snage i entuzijazma da se promeni ovo stanje. Nije lako ni otići, retko ko ode na dobro, najčešće je to rizik. I to je nešto na šta ova vlast mora posebno da obrati pažnju: najbolji moraju da ostanu. Dosta nam je više tih priča "ma neka idu". 

 

Kako je u vašoj profesiji - likovnoj umetnosti?

Bilo je bolje kada sam završio školovanje. Država je otkupljivala radove likovnih umetnika, a danas je opšte siromaštvo. U Jugoslaviji je postojala srednja klasa koje se danas mnogi sećaju sa nostalgijom. Moju prvu sliku kupila je profesorka u gimnaziji. A danas ni vrhunski lekari ili profesori to sebi ne mogu da priušte.

 

Kakva je pozicija SANU u srpskom društvu?

Prepoznata je njena važnost. Ima u SANU jedna kraljevska loža i kralj Aleksandar je uvek dolazio na sednice Skupštine SANU. Imao je želju da čuje šta misle akademici. Danas nemamo takve zahteve, niti neko na to pomišlja.

Evo svi sad hvale predsednika, pa da pohvalim i ja svog ili našeg. Od kada je Vladimir Kostić predsednik, Akademija je mnogo zastupljenija u javnosti, živnula je. Danas možete svakog dana da dođete u SANU i slušate predavanje iz bilo koje oblasti društva. SANU je dobila negativnu konotaciju zbog Memoranduma, koji je bio samo registracija stanja, ali nikakav putokaz za osvajanje ili da Srbija bude do Tokija. Pa to su besmislice, ali zgodno zvuči za neopravdane napade.

SANU je skup sjajnih ljudi iz svih sfera, koje država u svakom trenutku može da pozove da daju svoje mišljenje. I Vlada može na nas da se osloni. Pa ozbiljne države prave svoj program 50 godina unapred. Hajde mi da napravimo bar petogodišnji plan - šta mi hoćemo i kuda idemo.

 

Ako nam je ekonomija slaba, ljudi svoje živote posvete uglavnom politiziranju, gubljenju vremena po kafanama i petparačkim pričama. A onda nema trezvenosti ni suvislosti nacije. Sve se svede na navijače

 

Koji su za vas najvažniji nacionalni interesi?

Toliko smo se istorijski zapetljali s Kosovom. Jedno su emocije, ali od emocija nema ništa. Mora da postoji trezvenost da se prepoznaju ozbiljni ciljevi. A ozbiljni cilj je političko rešavanje Kosova, ali i stremljenje ka poboljšanju ekonomskih uslova. Bez ekonomije nema ničega. Ni kulture, ni nauke, ni umetnosti.

Ako nam je ekonomija slaba, ljudi svoje živote posvete uglavnom politiziranju, gubljenju vremena po kafanama i petparačkim pričama. A onda nema trezvenosti ni suvislosti nacije. Sve se svede na navijače. Ne moramo da se istrebimo ako svi ne navijamo za isti klub.

 

Mislite da smo se kao narod pretvorili u navijače?

Ne da smo se pretvorili u navijače, ali sveli smo se na ostrašćenost. Ako nešto nije proisteklo iz nama bliske političke opcije, onda čak ni dobru stvar ne vidimo ili ne želimo da je vidimo. I to nije dobro. Birate prijatelje s kojima pijete kafu i jedete ćevapčiće, ali ako imate ciljeve i principe - onda za vlast birate one koji mogu da urade nešto za opšte dobro.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.