Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Akademik Dragan Micić: Nema razloga za strah da uskoro neće imati ko da nas leči

Moje iskustvo pokazuje da uprkos talasanju koje postoji u javnosti - na kraju na izbornoj skupštini akademici smognu snage da izaberu najbolje kandidate. I to je mudrost Akademije, konstatuje akademik Dragan Micić, koji se kao predsednik Zdravstvenog saveta Srbije osvrnuo na sve češće kritike na račun mladog medicinskog kadra, govorio o statusu srpske endokrinološke škole u Evropi, kao i o sve većem problemu Srba - gojaznosti
Piše Nenad Čaluković
Datum: 08/04/2018

Akademik Dragan Micić: Nema razloga za strah da uskoro neće imati ko da nas leči

Foto: Nedeljnik

Koliko ste puta do sada čuli da za neku deceniju neće imati ko da nas leči u Srbiji - što zbog pravog egzodusa lekara u inostranstvo, što zbog nestručnosti mladih medicinskih kadrova? Koliko su, međutim, takve opaske utemeljene? I uostalom, koliko su realne? Ima li razloga za strah nacije?

Akademik Dragan Micić, koji je predsednik Zdravstvenog saveta Srbije, nije saglasan sa crnim prognozama. Čak naprotiv.

"Hajde da krenemo od lekara pošto se nalazim na mestu prodekana za postdiplomsku nastavu na Medicinskom fakultetu", uvodi nas u temu akademik Micić.

"Naši mladi lekari su kompetentni i na specijalističkim ispitima pokazuju zavidno znanje. Naravno, nisu svi takvi, ali većina jeste. Još uvek imaju entuzijazam i posvećeni su, što je veoma bitno za medicinu. Trenutno je najveći problem u ekonomskim resursima zemlje, jer nisu nagrađeni kao u bogatijim društvima, ali ne suočavamo se samo mi s transferima mladog zdravstvenog osoblja, nego sve siromašnije države u Evropi. Ne možete, međutim, da zabranite nekom da ode iz zemlje ukoliko želi više da zaradi, ali je činjenica da su njihovi odlasci veliki gubitak za zemlju."

 

Ima li država mehanizme da spreči transfere zdravstvenog osoblja? Ili je to nezaustavljiv proces sve dok se ne promene ekonomske prilike u zemlji?

Postoje različiti pristupi, i država pokušava da nađe finansijske izvore da se stimulišu mladi ljudi, bilo kroz dobijanje adekvatnih mesta u naučnoistraživačkim projektima ili kroz druge ekonomske pogodnosti. Nisam, nažalost, siguran da u ovom momentu možemo lekarima da ponudimo finansijski mnogo više.

Ključni problem je što je u Srbiji vođena katastrofalna zdravstvena politika, jer deset godina nismo imali odobravanje specijalizacija mladih lekara. To je napravilo strašan zjap u broju lekara specijalista i sadašnji ministar zdravlja pokušava da nadoknadi taj disbalans.

S druge strane, važno je da mlade ljude pošaljete van Srbije da vide inostrane zdravstvene institucije, da neko vreme budu tamo na usavršavanju, da vide kako se donose odluke za lečenje, ali pod uslovom da se vrate u Srbiju. Kada sam ja bio mlad lekar, postojao je institut republičkog konkursa, gde je država mogla da stane iza vas i da vas pošalje na specijalizaciju, što je danas gotovo nezamislivo. Imao sam priliku da odem u Nemačku na Univerzitet u Ulmu (kod profesora Fajfera), i da budem u Engleskoj na klinici Bartolomej (kod profesora Besera) i u SAD na Univerzitetu Harvard i Joslinovom institutu za dijabetes (kod profesora Vilijamsa). Danas u Evropi su gotovo svi vodeći endokrinolozi i dijabetolozi proveli jedan deo života uz profesora Fajfera ili profesora Besera. Ja sam u Ulmu naučio da radim sa veštačkim endokrinim pankreasom čiji je izumitelj bio profesor Fajfer, i to znanje koristio radeći sa tom mašinom u Internoj klinici A u Beogradu.

 

Samo jedan lekar biće izabran za akademika

 

A zašto mlade lekare u Srbiji bije glas da su nekompetentni? U čemu je problem?

Nekako retki loši primeri dobijaju mnogo veći značaj od dobrih u medijima, a samim tim i u javnosti, čime se onda prenosi loša poruka o lekarima, iako većina radi časno, pošteno i odgovorno svoj posao.

Ne bih se saglasio sa kritikama njihove stručnosti. Zagovornik sam spoja mladosti i iskustva. Ne možete kao mlad lekar da budete vrhunski stručnjak, ali možete to da postanete uz nekog ko je stariji ili iskusniji. Ja sve što sam postigao dugujem svojim učiteljima. Nemam utisak da su mlade generacije lošije od nas starijih, već su na nivou koji se očekuje u njihovim godinama.

Kao predsednik Zdravstvenog saveta - jer smo telo koje daje akreditacije za edukacije koje se drže po Srbiji, gde su svi zdravstveni radnici dužni da opravdaju svoje znanje - znam da je dirljivo koliko ti ljudi ulažu svoj trud. Godišnje se održi više od 5.000 edukacija u raznim zdravstvenim ustanovama i sve je bazirano na njihovom entuzijazmu, jer finansijski ekvivalent nije nikakav, ali ljudi imaju potrebu da se edukuju, da budu u trendu. I to mi daje nadu da će ova zemlja ostati u evropskim medicinskim tokovima.

 

Kako je bilo u vaše vreme dok ste studirali? I koje su ključne razlike?

Sećam se prvih vizita kada su profesori govorili imena sindroma bolesti. I onda je u Akademiji bila ruska knjižara, gde sam pronašao čuvenu knjigu "Sprovočnik sindroma". Neki Rus je bio pametan i prikupio sve sindrome i opisao ih. Kada je krenula sledeća vizita, sve sam već znao, što je bilo iznenađenje za profesore.

Potpunom igrom slučaja opredelio sam se za endokrinologiju. Bio sam još u vojnoj uniformi, ali pošto sam upisao magistarske studije, dolazim da overim neki predmet i kolega mi pokaže konkurs iz Politike za Internu kliniku. I ja odem na endokrinologiju, iako sam upisao gastroenterologiju i bio već na stažu.

Onda mi profesor Đurić da temu koja se odnosila na učestalost hipoglikemije kod bolesnika sa ulkusnom bolešću. Tada nije bilo interneta, ali nekako dođem do profesora Mortona Grosmana koji je bio vodeći na Univerzitetu u Kaliforniji, i napišem mu pismo da bih to radio. On meni odgovori da trenutno ne zna ništa o toj temi - a možete misliti, on vodi centar za ulkusna istraživanja - ali će me staviti na svoju listu. I posle dva meseca stižu mi dva članka, a ubrzo stiže i vest da je profesor Grosman umro od karcinoma, ali su mi mnogo značila njegova iskustva.

A magisterijum sam kucao na staroj pisaćoj mašini. Profesor je bio mnogo strog. I moj rad je imao 80 strana. I kad mu donesem da pogleda, on uzme i počne da ispravlja, ali ne suštinu, nego recimo sinonime. I ja sam posle svake njegove ispravke morao ponovo da kucam 80 strana. I kada sam osmi put došao, a on završio sa ispravljanjem, ja se usudim, skupim hrabrosti i kažem: "Profesore, pa ova vaša osma verzija je ista kao moja prva." On me pogleda: "Mali, izlazi napolje!" I više mi nikad ništa nije ispravio. Kada taj slučaj prepričavam mojim studentima, oni ne mogu da veruju, jer kod njih je sve na računaru: piši-briši.

 

Važno je da mlade ljude pošaljete van Srbije da vide inostrane zdravstvene institucije, da neko vreme budu tamo na usavršavanju, da vide kako se donose odluke za lečenje, ali pod uslovom da se vrate u Srbiju

 

Kakav je endokrinološki sistem Srbije?

Da ne budem neskroman - na nivou Evrope, jer većinu endokrinoloških bolesti možemo da dijagnostikujemo u Srbiji. Uspostavili smo saradnju sa inostranim ekspertima iz oblasti endokrinologije i međusobnu razmenu iskustava kroz učestvovanje na kongresima i drugim manifestacijama u Srbiji i inostranstvu. U vreme sankcija kojima je Srbija bila izložena imali smo prijateljsku i nesebičnu podršku profesora Kasanueve sa Univerziteta u Santjago de Komposteli u Španiji koji nam je slao neophodne reagense i lekove. Sa njim je moj tim objavio preko 50 radova u značajnim međunarodnim endokrinološkim časopisima. Tu međunarodnu saradnju treba održavati i negovati, kroz uvođenje mladih stručnjaka, jer to doprinosi njihovoj stručnoj i naučnoj edukaciji i afirmaciji naše zemlje u celini.

 

Šta je za vas značio ulazak u Akademiju?

Činio mi se kao ispunjenje zajedničkog sna celog endokrinološkog odeljenja na Internoj klinici, jer su moji profesori pokušavali da postanu članovi SANU, ali im to nije polazilo za rukom. Osim Stanoja Stefanovića, mog prvog direktora na Internoj klinici A, koji je bio akademik i svi smo u njega gledali kao u lidera, što je i bio.

Nikad neću da zaboravim glasanje. Bila je izborna skupština i svi kandidati su ostali da čekaju, ali ja nisam imao nerava. Krenem kući na Čuburu, i stigao sam do Kalenić pijace, kada je zazvonio telefon, javljaju mi da sam izabran. I ja prvog taksistu, koji je dobio ozbiljan honorar, zamolim da me vozi do Akademije. Bio sam presrećan i ponosan, kao što sam ponosan na svoje pretke s kojima sam završio moje predavanje prilikom prijema u SANU: moje dede bi bili najponosniji da vide svog unuka pod svodovima Akademije. Jedan deda Milorad Micić poginuo je na Ceru, bio je treći poziv Moravske divizije, a drugi deda koji me je odgajio bio je solunac Ljubomir Čaluković.

Jednog dana mi je iznenada na vrata zakucao mlađi gospodin, s pitanjem da li održavam grob Ljubomira Čalukovića na Novom groblju. Odgovorim potvrdno, ali pitam ga odakle zna za mog dedu. Kaže - pišem o srpskoj automobilskoj četi i pokaže mi sliku gde moj deda sa šajkačom sedi za volanom ogromnog kamiona "opel". Dedu su sa još sedam vojnika poslali u Nemačku da dovezu prve vojne kamione za srpsku vojsku.

 

Krajem godine su izbori u SANU, koji već sada zaokupljaju veliku pažnju javnosti. SANU je ponovo na naslovnim stranama medija...

Akademija se otvorila dolaskom predsednika Vladimira Kostića. Značajno se promenila aktivnost akademika koji su otvorili vrata SANU za čitav niz naučnih skupova, tribina i konferencija. Svaki dan se nešto dešava u Akademiji.

A uvek u vreme izbora u SANU postoji pojačan pritisak javnosti, interes za pojedine kandidate. Ono što nije očekivano ili korektno jeste da neki kandidati koji ne veruju da će biti izabrani već počinju da napadaju Akademiju. Moje iskustvo pokazuje da uprkos talasanju koje postoji u javnosti - na kraju na izbornoj skupštini akademici smognu snage da izaberu najbolje kandidate. I to je mudrost Akademije. 

Ove godine imamo povećano interesovanje zato što smo uveli pravilo numerus clausus kako bi se postigao neki balans između odeljenja. Neka odeljenja u SANU su ne prevelika, ali sa velikim brojem članova, dok neka - kao društveno - imaju samo šest članova. I ideja Predsedništva SANU je da se napravi ravnoteža. U mom medicinskom odeljenju, gde sam sekretar, ima samo jedno slobodno mesto, što znači da će samo jedan kandidat biti izabran za akademika, tako da očekujem žestoku konkurenciju odličnih kandidata.

 

Treba se hraniti uravnoteženo. Sve dijete koje dovode do brzih efekata su kao po modelu "jin-jang". Brzi gubitak telesne težine nije dobar jer se naš organizam panično brani od toga 

 

Smatraju vas najvećim stručnjakom u zemlji za gojaznost. Koliko je ta pošast uzela maha u Srbiji?

Po nekim statistikama smo na nivou Evrope - u Srbiji ima oko 21 odsto gojaznih osoba. Gojaznost je relativno novi fenomen s kojim se savremena civilizacija suočila. Cela priča počela je sedamdesetih-osamdesetih godina prošlog veka, a kao jedno od objašnjenja smatra se da se čovečanstvo susrelo sa promenjenim uslovima životne sredine. Hrana je svuda dostupna - od prodavnica brze hrane do samoposluga. Promenili smo način fizičke aktivnosti, počeli smo da se krećemo mnogo manje. I to je sada disbalans između povećanog unosa energije i potrošnje, što je rezultiralo gojaznošću. Pokušali su lekari da nađu razloge u genima, ali ispostavilo se da to nije jedino i prihvatljivo objašnjenje za sve slučajeve gojaznosti. Ili da nađu objašnjenje u hormonima, pošto postoje neke hormonske abnormalnosti, ali to ne važi za celu populaciju. A gojaznost doprinosi dijabetesu, hipertenziji, problemima sa začećem, kao i nekim oblicima karcinoma.

 

Šta je ključna greška u ishrani?

U centralnom nervnom sistemu postoje dva centra koji kontrolišu telesnu težinu. Jedan je centar koji kontroliše koliko unesemo - toliko bi trebalo da potrošimo. Kada bi samo taj centar radio, sve bi bilo fenomenalno i imali bismo konstantnu telesnu težinu. Postoji, međutim, drugi centar za hedonizam i on kvari sreću. Uvek posle unosa dobre hrane imate osećaj pospanosti, blaženstva, prijatnosti. I sada se radi na tome da se lekovima kontroliše centar za hedonizam i zaustavi njegova stimulacija. Ideja je da se smanji hedonistički nagon i da pokušamo na taj način da smanjimo unos hrane.

Englezi su, recimo, tokom Drugog svetskog rata imali redukciju unosa hrane. Dobijali su kupone za 1.500 kalorija. I imali su redukciju benzina, mogli su dobiju samo 20 litara mesečno. Kada je prestao rat, krenuli su liberalnije sa unosom hrane i potrošnjom benzina. A onda je došla epidemija gojaznosti. Odlučili su da ponovo smanje unos hrane, da je vrate na nivo iz 1941, ali gojaznost je nastavila da raste. Zaključili su da nisu drugu meru korigovali, jer je benzin bio široko dostupan. 

 

Koja hrana najviše doprinosi gojaznosti?

Hrana koja ima veliku količinu energije, ali je nažalost vrlo privlačna. To je brza hrana, koja je uglavnom masna, ili napici puni šećera.

 

Da li ste pristalica ili protivnik dijeta?

Treba se hraniti uravnoteženo. Sve dijete koje dovode do brzih efekata su kao po modelu "jin-jang". Brzi gubitak telesne težine nije dobar jer se naš organizam panično brani od toga. Zato je savet da se gubitak telesne težine radi postepeno, da se pet odsto telesne težine izgubi za tri meseca, pa sledeća tri meseca ponovo pet odsto i tako postepeno. Ako izgubite 30 odsto telesne težine za prva tri meseca, vrlo je velika verovatnoća da ćete u naredna tri meseca da vratite te kilograme.

 

Mladima savetujete da odu na usavršavanje u inostranstvo. Da li ste vi nekada bili u dilemi da ostanete u Nemačkoj, Engleskoj, Americi?

Ne, zato što sam vaspitan na tradiciji mog oca koji bi mi uvek na pomisao da odem iz Srbije, recitovao: "Ostajte ovde..."  Imao sam samo ideju da napolju naučim i da se vratim da to primenim u Srbiji. I naša endokrinološka škola je danas najjača u regionu i jedna od boljih u Evropi.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.