Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Akademik Aleksandar Kostić: Ovakav sistem obrazovanja ne može da stvori autentičnu elitu

Živimo u vremenu marginalizacije humanističkog obrazovanja. To je, po svemu sudeći, globalna pojava, ali kod nas dobija razmere čije posledice još ne možemo da sagledamo do kraja. Bojim se da tih posledica nećemo biti svesni. Stasavaju generacije koje nemaju vremensku i prostornu osu u koju bi smestile događaje iz prošlosti, koje nemaju jasnu sliku o poreklu i temeljima civilizacije kojoj pripadaju, konstatuje akademik Aleksandar Kostić, jedini psiholog u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti
Piše Nenad Čaluković
Datum: 08/04/2018

Akademik Aleksandar Kostić: Ovakav sistem obrazovanja ne može da stvori autentičnu elitu

Foto: Nedeljnik

Aleksandar Kostić jedini je psiholog u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Zapravo, kako ističe, eksperimentalni psiholog. I zato u seriji "Razgovora sa akademicima" Kostić za Nedeljnik približava  oblast svog istraživanja - eksperimentalnu psiholingvistiku.

"Eksperimentalna psihologija je široka oblast koja obuhvata mahom bazične psihičke funkcije kao što su opažanje, pamćenje, učenje, jezik, a istraživanja se obavljaju u strogo kontrolisanim laboratorijskim uslovima. Dobijeni rezultati se analiziraju različitim statističkim tehnikama, a neretko se u konačnom opisu ispitivanog fenomena koriste i matematički postupci.

Naša psiholingvistička ispitivanja se obavljaju u Laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, u kojoj već četrdeset godina grupa istraživača kontinuirano radi na ispitivanju načina na koji naš kognitivni sistem obrađuje jezik, tačnije gramatičke oblike u flektivnim jezicima kao što je srpski. U eksperimentima pratimo vreme, izraženo u milisekundama, potrebno za kognitivnu obradu gramatičkih oblika. U tom smislu sama eksperimentalna procedura koju koristimo nije nova jer je od samih početaka psihologije kao empirijske nauke utvrđeno da je vreme potrebno za obavljanje pojedinih kognitivnih procesa pouzdan indikator njihove složenosti", navodi Kostić.

 

Na čemu ste bazirali svoja istraživanja, i do kakvih ste sve nalaza došli tokom ovih decenija rada?

Osnovni rezultat naših istraživanja je saznanje da je kognitivni sistem izuzetno osetljiv na količinu informacije - bit - koju nose gramatički oblici promenljivih reči - imenice, pridevi, glagoli, zamenice. U teoriji informacije količina informacije je obrnuto proporcionalna verovatnoći - ukoliko je neki događaj manje verovatan, on nosi veću količinu informacije i obratno. Iz toga sledi da gramatički oblici koji se ređe javljaju nose veću količinu informacije, pa bi samim tim trebalo da se obrađuju sporije. Zanimljivo je, međutim, da količina informacije na koju je osetljiv naš kognitivni sistem nije određena samo verovatnoćom gramatičkog oblika. Količina informacije je određena i njegovom sintaksičkom komponentom, tačnije, brojem sintaksičkih funkcija i značenja koje dati oblik sadrži. Tako, na primer, nominativ ima dve funkcije - može da se javi ili kao subjekat ili kao predikat u rečenici, akuzativ se najčešće javlja u funkciji objekta ali može da ima i značenje mesta, vremena itd. Naša istraživanja pokazuju da količina informacije izvedena iz ove dve komponente - verovatnoće oblika i broja sintaksičkih funkcija i značenja - daje savršene predikcije vremena kognitivne obrade različitih oblika imenica i prideva u srpskom jeziku.

Ovde dolazimo do neočekivanog zaključka. Naši eksperimenti pokazuju da kroz osetljivost na ovako specifikovanu količinu informacije naš kognitivni sistem "zna" koja je verovatnoća svakog gramatičkog oblika i "zna" koliko sintaksičkih funkcija i značenja taj oblik sadrži, iako naši ispitanici verovatno ne znaju šta su sintaksičke funkcije i značenja. Sa druge strane, naslućujem mogućnost da bi naši nalazi mogli da imaju i šire implikacije. Ima razloga da pretpostavimo da osetljivost kognitivnog sistema na količinu informacije nije ograničena na jezik. Duboko sam uveren da bi slični nalazi trebalo da se dobiju i u drugim kognitivnim domenima, tj. da je osetljivost kognitivnog sistema na količinu informacije - verovatnoću - jedna od njegovih ključnih karakteristika. U tom smislu bio bih sklon da kažem da je jedna od bitnih odlika našeg znanja o svetu znanje o verovatnoćama u tom svetu.

U poslednjih nekoliko godina svoja istraživanja smo proširili na uticaj gramatičkog konteksta na obradu promenljivih reči. Može se, na primer, postaviti pitanje šta je kognitivna posledica slaganja prideva i imenica u rodu, broju i padežu ili slaganja predloga i padežnog oblika imenice itd. Ako bismo dobili odgovor na ova pitanja, bio bi to, po mom mišljenju, prvi korak ka razumevanju kognitivnih činilaca u obradi sintakse. Ali, da budem iskren, u ovom domenu još uvek lutamo.

 

Ako ne dođete u dodir sa renesansom sa dvanaest-trinaest godina, ako niste prva znanja o antičkom Rimu i Grčkoj stekli u poznom detinjstvu, ako niste imali prvi susret sa Dostojevskim u osamnaestoj, devetnaestoj godini, posledice su trajne

 

Zašto još lutamo? Mogao bi se steći utisak da niste u svakom trenutku istraživanja znali šta vas očekuje u sledećem koraku?   

U istraživanjima prolazite kroz mnoge stranputice, suočavate se sa sopstvenim zabludama. Na početku istraživanja uvek imate neko očekivanje, intuiciju o tome kako funkcioniše sistem koji ispitujete. Moram priznati da su moje intuicije neretko bile pogrešne, a da su nalazi do kojih smo dolazili bili neuporedivo lepši od mojih intuicija. Kad kažem "lepši", duboko verujem da u nauci postoji posebna vrsta estetike - modeli i teorije koji nisu "lepi" najverovatnije su pogrešni. I upravo sam kod svojih studenata i mlađih saradnika pokušavao da razvijem taj osećaj za lepo u nauci.

Želeo bih da skrenem pažnju na način na koji diskutujemo nalaze naših eksperimenata. Količinu informacije koju sadrže gramatički oblici izvodimo iz jednačina čiji su članovi činioci relevantni za kognitivnu obradu gramatike. Dogodi se, na primer, da imate izuzetno stabilne nalaze ali da jednačine ne generišu količinu informacije koja korelira sa dobijenim nalazima. Tada se vraćate jednačinama i pokušavate da ih modifikujete. Ta modifikacija je čudan dijalog sa prirodom, ako smem to tako da nazovem. Kada uspete - ako uspete - da ih modifikujete na zadovoljavajući način, i kada vam one generišu prediktore koji u potpunosti koreliraju sa vašim nalazima, pred vama se otvara neslućeno lep prizor koji do tada niste mogli ni da naslutite. Sve to pomalo podseća na Kavafijevu pesmu "Itaka". Nauka je čudesno putovanje bez konačnog cilja.

 

Bili ste dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu. S kakvim problemima se suočava srpsko obrazovanje, posebno visoko? I šta su njegovi najveći nedostaci?

Dužnost dekana Filozofskog fakulteta sam preuzeo 2006. godine, u vreme kada je počela primena Bolonjskog procesa. Tada sam bio uveren da je prethodno urađena temeljna studija izvodljivosti i da će primena reforme visokog obrazovanja ići postepeno, sa unapred utvrđenim koracima. Bio sam u dubokoj zabludi, jer se u nekim slučajevima dosta improvizovalo: uveden je sistem kredita sa uslovima koje nije bilo moguće ispuniti, dvosemestralni predmeti podeljeni su na jednosemestralne bez ikakvih izmena, da bi se ispunila norma opterećenosti uvedeni su fiktivni kursevi koji najčešće nisu pripremljeni, a pitanje je i da li su držani. Uvedena je evidencija o prolaznosti koja je drastično smanjila standarde nastave i provere znanja. Najzad, uvedene su doktorske studije bez jasne slike o tome kako bi one trebalo da izgledaju. Ukratko, dobili smo američke dodiplomske studije koje su produžena srednja škola, bez američkih doktorskih studija. Ovakav sistem obrazovanja ne može da stvori autentičnu elitu, u najboljem slučaju može da stvori uspešne izvođače tehničkih i ostalih radova.

Sve je to, nažalost, bila improvizacija koja će skupo da nas košta. Upadljivo je odsustvo jasne vizije o tome šta se hoće sa visokim obrazovanjem i uvida u to na koji način je visoko obrazovanje povezano sa naukom i na koji način su ova dva polja spregnuta ka prosperitetu zemlje u kojoj živimo. Nedostaju nam dugoročne projekcije, jasni ciljevi, sve se dešava u ograničenim vremenskim okvirima od jednog do drugog mandata vlade i resornih ministara. Trebalo bi pažljivo proučiti politiku visokog obrazovanja Srbije s kraja XIX veka jer ona stoji kao zaboravljeni putokaz kako se kroz obrazovanje vodi briga o državi.

Ali problem sa visokim obrazovanjem je tek krajnja tačka krize obrazovanja. Ona nije ništa manje vidljiva u osnovnom i srednjem obrazovanju, naročito u srednjem. Prolazili smo kroz mnoge reforme srednjeg obrazovanja i svaka od njih ga je vidno degradirala. Danas mi je teško da zamislim svoju gimnaziju u kojoj sam osam godina učio latinski i šest godina starogrčki, u kojoj sam imao tri ciklusa časova istorije i u svim razredima istoriju umetnosti. Ako ne dođete u dodir sa renesansom sa dvanaest-trinaest godina, ako niste prva znanja o antičkom Rimu i Grčkoj stekli u poznom detinjstvu, ako niste imali prvi susret sa Dostojevskim u osamnaestoj, devetnaestoj godini, posledice su trajne. Ovde nije reč samo o poznavanju činjenica, ovde je reč o dubljem razumevanju vremena i civilizacije kojoj pripadamo, a koje podrazumeva pre svega osećanje duha te civilizacije. Osnove tog razumevanja i osećanja, po mom dubokom uverenju, stiču se pre početka studija.

 

Današnje mlade generacije žive u suženoj vremenskoj niši u kojoj nije moguće pročitati Ilijadu ili gledati film Tarkovskog bez prekida od početka do kraja

 

Kritički govorite o zapostavljanju humanističkih nauka u srednjim školama. Znači li to da su one podređene usvajanju nekih praktičnih veština ili su razlozi dublji?

Živimo u vremenu marginalizacije humanističkog obrazovanja. To je, po svemu sudeći, globalna pojava, ali kod nas dobija razmere čije posledice još uvek ne možemo da sagledamo do kraja. Bojim se da tih posledica nećemo biti svesni, jer uvid u posledice podrazumeva da smo razumeli u čemu smo uskraćeni. Stasavaju generacije koje nemaju vremensku i prostornu osu u koju bi smestile događaje iz prošlosti, koje nemaju jasnu sliku o poreklu i temeljima civilizacije kojoj pripadaju. U takvim okolnostima sve izgleda kao da se dešava prvi put, događaji nemaju svoju dublju logiku i sve izgleda jednostavno i jasno. U našoj istoriji u poslednjih dve stotine godina većina značajnih događaja nije bila jednoznačna, niti je do kraja shvaćena, a nažalost, u najvećem broju slučajeva ne postoji ni konsenzus o njihovoj vrednosnoj određenosti.

Ovde, čini mi se, postoji još jedan zabrinjavajući momenat. Današnje mlade generacije žive u suženoj vremenskoj niši u kojoj nije moguće, ne zato što se ne bi htelo, nego objektivno nije moguće zadržati pažnju u dužem periodu. U takvoj vremenskoj niši nije moguće pročitati Ilijadu, skoro je nemoguće gledati film Tarkovskog bez prekida od početka do kraja. Dolaze generacije kojima će mnogi proizvodi naše civilizacije u poslednjih dve i po hiljade godina u svom izvornom obliku biti u velikoj meri nedostupne.

Izazov vremena u kome živimo je nalaženje mere koja će obezbediti solidno opšte obrazovanje ali i osposobljavanje za snalaženje i kompetentno delovanje u tehnološkim, vrednosnim, društvenim i drugim promenama koje se odvijaju na globalnom planu.

 

Koliko je politika doprinela toj vašoj pesimističnoj slici obrazovanja? I da li je prosvetni sistem među najvećim gubitnicima turbulentnih promena u društvu kroz koje prolazimo u poslednje tri decenije? 

Jedna od floskula kojima smo svakodnevno zasuti jeste da se nalazimo u periodu tranzicije. Pri tome se najčešće misli na tranziciju iz jednog političkog sistema u drugi. Zaista, nalazimo se u tranziciji ali, po mom dubokom uverenju, u civilizacijskoj tranziciji u kojoj pravila i standardi postaju fluidni, u kojoj se menja hijerarhija opšteprihvaćenih vrednosti, u kojoj tradicija ima negativnu konotaciju, u kojoj je kolektivni identitet relativizovan, a neretko i negiran. Čvorište u kome se odvijaju najznačajniji politički procesi današnjice nisu samo geostrateški, oni su pre svega identitetski, a glavno poprište je kultura koja je osnova i izvorište kolektivnog, a posledično i ličnog identiteta. Na površinu izbijaju civilizacijske razlike koje su doskora bile zamagljene ideološkim podelama.

Nisam siguran da smo zaista svesni obima promena kojima smo izloženi. Kao da smo izgubili - ili zaboravili - prepoznatljive obrasce iz prošlosti koji bi mogli da nam posluže kao reperna tačka prema kojoj bismo tumačili promene sa kojima smo suočeni. One jesu radikalne, ali verujem da neke vertikale ostaju nepromenljive. Da bismo razumeli suštinu politike, na primer, dovoljno je da pročitamo Tacitove Anale. Ali ko danas čita Tacita?

 

Akademija ne treba da bude arbitar u stranačkim i ostalim sporovima

 

Kako biste okarakterisali poziciju SANU? I da li je njen uticaj u korelaciji sa njenim značajem?

Srpska akademija nauka i umetnosti je jedna od najznačajnijih institucija ove zemlje, sa dugom tradicijom. Češće osporavana i napadana no hvaljena, delila je sudbinu relevantnih institucija na kojima počiva identitet Srbije. Ona po svojoj prirodi ima određenu inerciju, neophodan oprez koji se često kvalifikuje kao konzervativnost. To je, uostalom, karakteristično za sve akademije u svetu. Izazov sa kojim je Akademija danas suočena jeste nalaženje prave mere između tradicionalnog modusa delanja i zahteva koje postavlja vreme u kome živimo. To znači da bi Akademija, ne menjajući svoj identitet i misiju, trebalo da bude u saglasju sa tehnološkim i informacionim promenama, a u nekim slučajevima i da u njima prednjači.

Jedan od primera ovakvog delanja Akademije je i osnivanje Audio-vizuelnog arhiva i centra za digitalizaciju koji je dobio status jedinice SANU. Osnovna delatnost Arhiva biće digitalizacija umetničke, kulturne i naučne baštine srpskog naroda, a na samom početku rada Arhiv će se usmeriti na digitalizaciju nasleđa koje se nalazi u samoj Akademiji. Ono po čemu bi ovaj arhiv trebalo da se razlikuje od ostalih institucija u kojima se obavlja digitalizacija kulturnog nasleđa jeste pre svega količina digitalizovanog materijala, najviši standardi digitalizacije i jasan pravni i proceduralni okvir u kome će se ona obavljati. S obzirom na nesređeno stanje kada je u pitanju digitalizacija kulturnog nasleđa u Srbiji, jedan od ciljeva Arhiva je i postavljanje standarda u svim aspektima digitalizacije. Ukoliko bi ovaj cilj bio ostvaren, a ne sumnjam da hoće, Audio-vizuelni arhiv i digitalni centar SANU postao bi uzor u oblasti koja do sada nije bila povezivana sa Akademijom.

 

Neki cinik bi mogao da konstatuje da Akademija neće ili izbegava da se bavi ključnim problemima ove zemlje?

Akademija se oduvek bavila i danas se bavi ključnim problemima ove zemlje, ali to treba jasno razlikovati od bavljenja dnevnom politikom. Delatnost Akademije u toj oblasti najčešće se ne prepoznaje kao takva jer se očekuje da nastupi na politički prepoznatljiv način proglasima, apelima itd. Uveren sam da ona ne treba da se bavi dnevnopolitičkim pitanjima, niti da bude arbitar u stranačkim i ostalim sporovima. SANU, kao i ostale akademske institucije, čine pojedinci različitih stavova i uverenja. Njeno delovanje ne može i ne treba da bude u politički prepoznatljivom ključu koji po pravilu izaziva tenzije i podele.

Akademija bi morala da se kreće i dela u uskoj, delikatnoj margini koja je čini izuzetnom institucijom, a to je visoka stručnost i moralni stav koji nije podložan ličnim interesima i dnevnopolitičkom oportunitetu. Ona to i čini kroz serije naučnih skupova, predavanja i simpozijume, kroz svoje izložbe. Kada se ova delatnost osmotri u kontinuitetu i u svom integralnom obliku, kada se pogledaju izdanja Akademije, kada se analiziraju njeni dugogodišnji projekti i njihovi rezultati, dobija se jasnija slika o stanju u zemlji i problemima sa kojima se Srbija suočava. Samo kroz takvu delatnost Akademija može da ostvaruje svoju misiju u kojoj će biti prepoznata kao glas elitne stručne javnosti koji nije kontaminiran sekundarnim motivima. Živimo u turbulentnom vremenu kada je ovakva artikulacija ključnih problema sa kojima se zemlja suočava i te kako potrebna, bez obzira na to da li će biti uvažena.


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



Savesna
09.04.2018 - 09:16
Ma ko nam kaze
Ovaj \"akademik\" je studirao 10 godina i imao prosecnu ocenu 6 i nesto. Ovaj \"akademik\" je zasluzan sto su brojni talentovani mladi ljudi tokom 20 godina glavom bez obzira pobegli ili bili proterani iz \"njegove\" laboratorije. Ovaj \"akademik\" je poslednja osoba koja moze da prica o moralu i nacelima. Da nije toga, mozda bih mu i poverovala.
Foobar
11.04.2018 - 18:52
tradicija i mlađe generacije
OK, iznosi neke validne stavove, ali treba imati u vidu i to da SVAKA generacija smatra da se generacija koja dolazi posle nje bitno razlikuje i da će to na neki način negativno doprineti budućnosti društva. To je posebno izraženo u zadnje vreme i verovatno je povezano sa ubrzanim razvojem tehnologije i promenama u kulturi koje je ta tehnologija donela; ali čak je i Orvel primetio tu paranoju starijih generacija prema budućnosti mlađih pre čitavih stotinak godina. Možda tu paranoju i treba jednostavno ignorisati, jer iako su starije generacije konstantno predviđale propadanje civilizacije zbog novijih generacija, nama je sve bolje i bolje po merilima kao što su stope bolesti, stope zločina, životni vek i slično, čak i ratova ima sve manje i manje - izgleda da sve te \"hipi\" i anti-tradicionalne ideje ipak funkcionišu bolje od \"tradicionalnih\" (ili šta već).
foobar
11.04.2018 - 18:52
tradicija i mlađe generacije_
Uostalom, što uvek kažem, da smo se držali \"tradicije\", još uvek bismo živeli u zemunicama i žrtvovali životinje (u nekim slučajevima i ljude) i igrali oko lomače u čast bogovima vetra, kiše, groma itd, tako da je*eš tradiciju, dobro došle nove ideje koje su objektivno bolje od starijih. U ovom slučaju moram kritikovati, između ostalog, to uzdizanje antičke grčke \"kulture\" (da, kulture poštovanja Zevsa na planini Olimpu, između ostalog). Mnoge ideje od antičkih filozofa koje nas teraju da učimo u srednjoj školi su objektivno besmislene, primeri su mnogobrojni, između ostalog imamo ideje da se svet sastoji od zemlje i \"mesečevog svoda\", ideje da se svet sastoji iz \"nomada\", ideje da se svet sastoji od elemenata vatre, vode, vazduha i zemlje, i sličnih besmislica. Takve stvari treba jednostavno ignorisati ili preleteti preko njih, a ne posvetiti im čitave ocene u proučavanju filozofije u srednjoj školi i posle se čuditi što \"mlađe generacije\" nemaju interesovanje za intelektualnu tematiku, između ostalog i filiozofiju. Iste stvari važe i za druge oblasti, recimo lektiru; postoje ti utvrđeni korpusi lektira koje su sveto pismo književnosti i (m)učenici se teraju da ih čitaju i (pasivno) zanemare mnoge druge kvalitetne stvari koje nisu deo tog korpusa. Ja smatram sebe znatno \"prosvetljenijim\" od mnogih mojih kolega iz srednje koji su vredno nabubačili sve te stvari preko kojih sam ja samo preleteo, a kući sam pokupio tonu filozofskih ideja i koncepata iz raznih enciklopedija na internetu i čitao Orsona Skota Karda, Pekića, Orvela i slično, koji su samo pomenuti u lektiri srpskog ili uopšte nisu ni pomenuti. Poenta je da \"tradicionalna\" edukacija ne čini čoveka \"prosvetljenijim\" kao što tradicionalisti, uključujući i gospodina iz intervjua, misle.