Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Moj Nedeljnik

Što ćeš u Albaniju, druže

Datum: 09/12/2018

Kada posle bezmalo tri decenije, umesto puta preko krševnog kanjona Morače, spoznaš magiju autoputa, a turobne sudbine i pripovedanja autobuskih saputnika zameni folder mp3 pesama biranih baš za vožnju, više ti se na staro ne vraća.
Premda je put za Crnu Goru, preko Kosova i Albanije, nekako vraćanje na staro, u onom mitskom i ideološkom smislu, za mene su autostrada od Prištine do mora i ograničenje od 130, pre oko frtalj godine bili ozbiljna novina. O tome sam već arčio pero koncem juna, uveren da će ostvariti ona stara teza, da ako jednom u Skadar dođeš, moraš mu se nekad i vratiti.
Autoput kroz Albaniju
Da me nije splet posla i umetnosti ovih dana naveo u Tivat, a emocije u prestoni grad mog detinjstva, Herceg Novi, sumnjam da bih na samom početku decembra, našao i vremena i novca da iznova zajezdim putevima, kojima poslednjih nedelja srpska roba ne ide, zbog basnoslovnog povećanja taksi od strane kosovske vlasti. A ljudi, srpskim imenima pisani, čak i ako idu, idu u drugom smeru.
Herceg Novi - pogled na rt Arza i Prevlaku
Od kosovskog mita do albanske podmitljivosti
Kad te umesto gostoljubivih pogleda znatiželjnih domorodaca na jednoj teritoriji sačeka stroj bandera, o koje se vešaju zastave druge republike, sa kojom se tvoj narod u poslednje vreme češće gledao preko nišana nego preko oboda čaše, ne bude ti svejedno.
Ma koliko glumio da je to normalno. Pogotovo u turbulentna vremena kad su erupcije trusnih područja proporcionalne količini izgovorenih reči onih koji su se nekada kitili titualama stečenim u zloupotrebljavanjima prosečnog naroda. Kako s ove, tako i sa one bande.
„Meni nije baš najprijatnije“ konstatovao je moj brat, tu negde oko Podujeva, kada smo iza sebe ostavljali prelaz Merdare, koji se, od letos, sa kosovske strane, poprilično uzdigao. Ja sam se trudio da razumem, šta to natera jednu novoproglašenu i nepotpuno priznatu republiku da se stavi pod tuđu zastavu.
Naravno da mi je bilo jasno šta je poenta crnih orlova na crvenim pozadinama, ali sam ipak naivno očekivao da ću namesto albanske, na banderama videti makar kosovsku zastavu.
Jer, ratni su se zločinci, ovih dana kitili porukama mira i slobode, dok su u isto vreme činili sve da zavade narod, a sa svojim saborcima druge boje dogovore kako da napune svoje lojave mešine. A narod se i sa jedne i sa druge strane prži na isprogramirani nacionalizam, čije konce, razume se, vuče neko treći.
Iako se među rajom u Srbiji u poslednje vreme govori da je zeleni karton potreban samo za BiH i Makedoniju, ispostavilo se u ovom putu da bez njega ne mogu kroz Albaniju. Kako na Kosovu ne važi, ama baš nikakvo osiguranje, Albanci kao drže do toga da će osiguravajuća kuća isplatiti vašu slučajnu štetu koju počinite u saobraćaju. Na granici vam to, razume se, niti ko traži, niti ko saopšti kao suštu neophodnost.
Tradicionalne nošnje
Međutim, desi se eto, da vam niotkuda, iz suprotne trake pretrči momak u plavom sa žutim prslukom (ne onim francuskim) i znakom “stop“ saopšti da stanete. Onda vam nekoliko puta ponovi nevešto uvežbanu frazu – „Zeleni karton – kazna 200 E“. No se, i tamo, kao i ovde nekada umesto redovnih zakona može potegnuti onaj „ljudi smo, daj da se dogovorimo“ argument. I umesto vađenja potvrde da ste stvarno ljudi, sve rešite za 30 E. U siromašnijim krajevima, po kanunu Leke Dukađinija, zeleni karton može da vas i košta i manje. Ipak je savet da ga u svojoj državi izvadite za 15-ak eura i rešite se suvišnih dokazivanja da ste ljudi.
Relativitet granice
U pravcu iz Srbije ka Crnoj Gori, Albaniju sam, slengom rečeno, prešišao, ne obrativši pažnju, kako sam za svega 8,5 sati već bio u gradu Tvrtka Kotromanića, dole gde se Boka Kotorska ogoljava prema moru. A kada sam se, nekoliko dana kasnije, putem od Bara prema Sukobinu provlačio među maslinike, bacajući poslednji pogled ka horizontu, u auto je ušla jedna stoperka.
„Moramo ovde da te ostavimo“ rekao je brat, na račvanju između Ulcinja i odvajanja za granicu.
„Što ćete u Albaniju, druže“ uskliklnula je Ulcinjka, možda pokušavajući da nas ubedi da je ipak odvezemo do Ulcinja, pa posle kako nam drago. A možda je u toj rečenici bilo i bojažljivosti i opreza, jer je Albanija, dakako, svima nama popriličan tabu. A valjda smo zato i odlučili da noć pri povratku provedemo u Skadru. Ne znajući šta da očekujemo. Iz čiste radoznalosti. Što će se kasnije ispostaviti i kao određeni vid spoznaje.

Zalazak sunca nadomak Sukobina - (crnogorsko-albanska granica)
Na granici su mi posebno privukli pažnju ljudi koji sa torbama ovešanim o rame, u kojima bi mogla da se nađe i večera za decu i nekoliko kila kokaina, nekako tajnovito prelaze na drugu stranu. Gužva. Nedjelja. Gde idu svi ovi ljudi.
Razmišljao sam o imenu mesta na kom su, ni usred čega, podigli nekoliko barakica za pregled pasoša. Sukobin. Kako to da baš na mestu gde se spajaju albansko i crnogorsko, gde Kuči postaju Hoti, bude iscrtana granica onih koji se svete u krvi, piju vino, jedu masline, prodaju mandarine i gotovo istovetno pevaju uz gusle o istim uzidanim ženama, različitog imena. Pa se još zove Sukobin. Tačka sukoba, valjda. Ne tačka bratimljenja.
Skadarski sokaci
Provlačeći se kroz saobraćajni tesnac između tvrđave Rozafe i reke Bojane, automobil je klizio jedva čujno, ovenčan niškim tablicama, na koje je odreagovao samo jedan sredovečni gospodin, uskliknuvši na umekšanom srpskom „zdravo prijatelje“.

Mračne skadarske ulice - visoke betonske ograde
Nismo bili sigurni da li je pozdrav bio od srca ili iz sarkazma. Želeo sam da verujem da je u pitanju ovo prvo. A onda je trebalo stići do centra grada, kroz grad bez semafora, čiji bi se kružni tokovi mogli naći na grbu. Gde biciklisti voze u svim smerovima, a pešaci lelujaju posred ulice. Gde su po ulicama i vodeće magistrale i buvljaci. Tamo gde žmigavci ne znače ništa i rukama se signalizira, zahvaljuje i preti. Navigacija pomaže tek toliko da iz Skadra ne odeš za Podgoricu, ali ne i da isprva ubodeš isključenje za mesto u koje si se uputio.
U hotelu te, kao i svi ugostitelji, dočekaju bez preteranih pitanja, uz pokoji ljubazni savet i reči soba je broj pet, doručak je od sedam do deset, bicikle su besplatne, recepcija radi celu noć, uživajte.
A ti ne bi bio Balkanac, da najpre ne izvadiš njeguški pršut i sir koji si kupio na bokeškom markatu, zaliješ srpskom šljivom uz poneku opasku koju razumete samo ti i saputnik. Pa tek onda, tako pripremljen, zakoračiš prvi put pešaka na albansku ulicu. Osećajući to kao svojevrsno hodočašće, misionarski rad i eksperiment. Nehotice zatrovan od svega što ti je prošlost servirala, a mediji dodatno filovali.
Kuće-tvrđave, kaldrma i čipovani psi
Nedaleko od hotela, jedna prekoputa druge nalaze se zgrade Radio Shkodra i teatar „Miđeni“ koji nose ime po Milošu Đerđu Nikoli, piscu srpskog porekla koji je svoje realizmom obojene pesme pisao na albanskom, srpskom i ruskom jeziku, a čije je „Prekinute melodje“ štampao i jugoslovenski Rad u ediciji „Reč i misao“.
Teatar Miđeni - Skadar
Potom, idući ka pešačkoj zoni, koja podseća na plod nastao iz ljubavi niške Obrenovićeve i kotorskih kantuna, tri su religiozne građevine, koje Albance i određuju kao verujući narod. Pravoslavna i katolička crkva i džamija. Sve nekako ravnopravne, jednako istaknute, a jednako i osenčene ateističkom prošlošću koja miriše na Enver Hodžin staljinizam i paranoju.
Pravoslavna crkva u Skadru
I to bi bilo to što bi Skadar predstavljalo kao jednu urbanu celinu građanske arhitekture. Zađeš li u bilo koji paralelni sokak, dočekaće te kuće omeđene ogradama visokim po dva, tri metra, iza kojih se kriju neke bojažljive oči, koje strepe od Dukađinijevog kanuna, preplašene zbog duga u krvi i ratničkih navika ovog i okolnih naroda. Da budem iskren, ružno mi je bilo za videti sve te mini tvrđave, ali sam potom estetski utisak zamenio dubokim filozofijama izolovanosti. Pa sam se, kao i sve u životu, svojski potrudio da razumem. Psi su, za razliku od ljudi, svugde isti. Ovi su me podsetili na one uhranjene u Atini. Svi sa minđušama na ušima, čipovani, sterilisani, mirni i debeli. Samo bi se od mirisa poslastičara i pekara u glavnoj ulici čovek ugojio. A kamo li pas koji je svima tamo mio.

Mural - Vespa
A neprilike?
Čitaoci ovog teksta, sigurno se već pitaju da li je moguće da se baš nikakva neprijatnost nije desila. Načelno govoreći, nije. Neko bi možda već očekivao da su me na bajonet dočekali oni što „otimlju srpske zemlje“, ali to nije baš tako. Ljudi su, kao i ovde, umorni više od svega. Od rata ponajviše. Ablenduju iz auta kada ti je policija u susret, zahvaljuju se kada ih propustiš u traci i niko ti ne dira tablice sa automobila parkiranog u gradu.
Kada sam u baru u Skadru naručio albansko pivo, nisu imali. To mi je jedan od utisaka. Srpskim sam zborio i po ulicama i po kafićima i nije bilo tih prekih pogleda, koje bi oni što ne mrdnu iz Srbije jedva čekali da vide u mojoj storiji.
Jedino ta zastava. Ona što su je onomad sa drona vitlali na fudbalskoj utakmici. Na kojoj je i moj Niš i deo moje Crne Gore, nekako skutan pod krilo onog zlokobnog orla, što su ga takvim napravili teroristi i oružje. Šta će im to, pitao sam se. U kafiću. U centru grada. Šta će vam to.
Zastava velike Albanije - Ismail Đemali i Isa Boljetini
Dok vam po ulicama dileri deviza menjaju novac, babe pletu vunene čarape po glavnim gradskim sokacima, dok vam hrane na rafovima fali, a mercedese voze samo oni što u dijaspori naplaćuju tuđu krv i beli prah, vi da se kitite tuđim perjem. Ne treba vam to. Nikom ne treba.

Eksponat truba u baru u Skadru
U Nišu ste, kao turisti dobrodošli. Ima li čega ovde, što vam je od prađeda ostalo, o tome pišite, slikajte, svirajte. Al da se više ne laćamo oružja. Ni vi, braćo, ni mi.
Pitam se, kako na planeti koja ima toliko mora, ljudi sebi dozvole da su siromašni. I ne mislim na siromaštvo džepa. To je prolazno.
Mislim na siromaštvo duše. Sa čije god strane da sam se našao, ovih dana, toliko je siromašnih duša. Pogleda punih zavisti, suptilnih nadmetanja, dokazivanja narcizma malih razlika. Ljudi koji jačaju kad su u masi, okuraženi lažnim podstrekom zajednice, potopljeni idejama o samo sopstvenoj ispravnosti.
Gde god. U Albaniji. I u Crnoj Gori. I u Srbiji. I na tom, za sve svetom Kosovu.
A onda pogledam kako psi prolaze granice. Pomirišu malo jednu, malo drugu stranu, podignu nogu i popišaju se po svima. Pa su i dalje psi. A more sve to na kraju opere.
Eh, kad bismo umeli da smo more.

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.