Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Прича из библиотеке

Аврам Левић

Име Мате Матића највећем делу јавности у Србији и не значи баш много. Они упућенији у књижевност и историју у њему би можда препознали оца нашег чувеног песника Душана Матића.  Међутим, оно што о старијем Матићу не  зна готово нико, јесте да је играо врло важну улогу  у славним и трагичним данима Великог рата. Његов рад и његова пожртвованост само су део приче о групи људи која је, у тим пакленим данима, обављала један од најодговорнијих послова у ратом захваћеној Краљевини Србији. На жалост, све њих  је стигла неправда која увек прати највеће сукобе у историји, да услед великог броја важних догађаја многи заслужни људи остану заборављени. Поред Цера, Колубаре, Кајмакчалана, Степе, Мишића мало ко је обраћао пажњу на оно што се дешавало у позадини, а актери тих дешавања често по  храбрости и посвећености нису много заостајали за најхрабријим војницима и официрима. Овај текст је покушај да се баци светло на рад таквих људи, незнаних јунака, којих је у то време било на хиљаде.

Све је почело средином јула месеца 2018. године када сам враћао позајмљене књиге Народној библиотеци у Ћуприји. Једна од запослених, знајући моја интересовања, рекла је да су међу старим документима пронашли нешто што морам да видим. Убрзо су се испред мене нашле две фасцикле докумената чију важност нисам одмах разумео.  Тек када сам прочитао први документ и погледао доњи десни угао листа ,схватио сам шта држим у рукама: 16. Фебруар 1917. Крф. Министарство финансија.  Главно државно рачуноводство. Документа из срца државне управе и администрације тадашње Краљевине Србије. Наравно, свако ко прочита ово питаће се како су тако важна документа дошла у Ћуприју. Е, ту се враћамо на почетак приче , на Мату Матића и његову породицу. Званични назив ћупријске библиотеке, где се ова вредна документа налазе јесте: ,,Народна библиотека Душан Матић“. Чувени српски песник рођен је и одрастао у Ћуприји, ту је похађао основну школу и први разред гимназије. Своје школовање је за време Првог светског рата је наставио у Француској, у Ници и Греноблу. Студирао је филозофију у Паризу и Београду,  након рата радио је као гимназијски професор, а након Другог светског рата и као професор Педагошке академије. Његов отац Мата  био је на челу пореског одељења Моравског округа, а у току Великог рата је радио при Главном државном рачуноводству Министарства финансија. После завршетка ратних сукоба и повратка у домовину, један број докумената остао је у поседу старијег Матића, а она су након његове смрти прешла у власништво његовог сина Душана. Душан Матић је, још за живота, део своје заоставштине оставио библиотеци у Ћуприји, где и дан данас постоји легат Душана Матића, и где се сваке године почетком септембра месеца одржавају чувени ,,Матићеви дани“. У стваралаштво чувеног песника овде нећемо дубље улазити јер је о томе до сада доста написано. Дакле, ово је, у кратким цртама, био пут којим је ова вредна историјска грађа стигла у Ћуприју. Случајно или не, она је светлост дана поново угледала баш на стогодишњицу завршетка Великог рата.

 У пронађеним фасциклама се налазило шездесет докумената са нешто више од стотину осамдесет страна текста, насталих на Крфу у току 1917. и 1918. године. На тим странама пописани су новац, документа и хартије од вредности великог броја државних институција, а који су се у у том тренутку налазили у поседу Главног државног трезора Краљевине Србије. Оставе и благајне пореских одељења свих округа, општинске касе, благајне школа, болница, института, шумских газдинстава, позоришта, државних предузећа, печати, важна документа бројних институција.......Укратко, новац и хартије од вредности држаних институција чија се укупна вредност мерила у милионима тадашњих динара. Ту су и оставе приватних лица, од обичних грађана па све до митрополита Димитрија и Његовог Величанства Краља Петра I Карађорђевића, као и оставе приватних компанија, банака и задруга као што су ,,Тополска задруга“, ,,Неготинска банка“, ,,Ваљевска штедионица“ и др.  Све ово налазило се у посебно обележеним и спакованим кутијама у Државном трезору и задатак Главног државног рачуноводства био је да се свака кутија отвори, попише и поново запечати. Иако ово на први поглед делује као релативно лак посао, отварање и пописивање кутија текло је врло споро. Главни разлог те појаве лежи у томе што је паковање текло у највећој могућој журби, па се десило да се у једној кутији нађу благајна једне општине, документа културне установе и хартије од вредности Државног монопола. Сав овај хаос требало је довести у ред, јер је функционисање комплетног државног апарата често зависило од способности Рачуноводства и Трезора да редовно обављају своје дужности.   Нормално, требало је постарати се да се све пописано сачува и врати у земљу након завршетка рата.  Дакле, на Мату Матића и његове сараднике из Рачуноводтва и Трезора пала је огромна одговорност. Све вредно што је Краљевина Србија поседовала у том тренутку нашло се у њиховим рукама. Битно је напоменути да су све оставе обичних грађана, приватних лица, биле намењене Привилегованој народној банци Краљевине Србије,  али је она мало пре Албанске голготе и повлачења на Крф, преко Солуна, послата за Марсељ, где ће остати до краја рата. И сам долазак Трезора и Рачуноводства на Крф, који је тих година представљао центар српске државе, представља занимљиву причу.  Након упознавања са документима бацио сам се на проучавање комплетне мени доступне литературе у нади да ћу пронаћи неку информацију о овим догађајима. Једна фуснота одвела ме је до међуратног издања листа Време, где је један од учесника повлачења и управник  Државног трезора у време рата, Аврам Левић, у току фебруара и марта месеца 1929. године оставио низ текстова као сведочанство о путу Државне благајне од Ниша до Скадра, у зиму 1915. Оно што његово сведочанство чини још занимљивијим јесте да се након његових текстова јавило још неколико лица, такође учесника повлачења, који су допунили или исправили Левићеву причу, чиме се добила комплетна слика о повлачењу Трезора и Рачуноводства кроз албанска беспућа у зиму 1915/1916. године. Кренули су из Ниша, па преко Краљева, Рашке и Косовске Митровице, линијом којом су се повлачили и  војска и цивлно становништво, стигли до Пећи. Ту се десио најкритичнији тренутак повлачења, када је комплетан Државни трезор могао остати на милост и немилост албанских разбојника или аустроугарске војске. Након доласка у Пећ, није постојала могућност превоза ни железницом ни аутомобилима. Остало је само једно могуће решење – товарне животиње. Међутим, према прорачуну Левића и његових сарадника, било је потребно преко стотину товарних животиња, коња, волова,магараца, да би се натоварило све што је Трезор носио. У тим тренуцима, готово неизводљив задатак. Тада на сцену ступа Марко Петровић, још једна заслужна али заборављена личност. Официр црногорске војске, рођак краља Николе и командант Пећи (Метохија се после Балканских ратова налазила у саставу Краљевине Црне Горе), он успева да за само један дан прикупи од околног становништва довољан број животиња и обезбеди пут Трезору ка Скадру и касније Крфу. Поред ове двојице људи ваља поменути и Владимира Стевчића, човека који ће наследити Аврама Левића на челу Државног трезора, и што је још битније, човека који је на Крф пренео и сачувао Мирослављево јеванђеље. Наравно, било још много изазова на том путу, од неиздрживе хладноће до покушаја пљачке, али је неким чудом тај велики караван стигао до задатог одредишта, где ће Рачуноводство моћи да започне свој посао пописивања свих вредности које су стигле на Крф.

            Иако сама по себи имају огромну важност, као сведочанство времена када се цео један народ борио за опстанак, документа о којима овде говоримо могу на први поглед да делују поприлично монотоно и  досадно, нарочито за све оне који нису навикли на рад са историјским изворима који долазе из државних служби.  Њихова највећа вредност, по мом мишљењу, излази на видело тек када се мало дубље замислите над старим и пожутелим листовима и почнете да читате између редова. Када се прође кроз зид који чине  спискови, рачуни, признанице, имена и бројеви. Тада се открива једна сасвим другачија прича. Колико је само тешко било у тим најкритичнијим тренуцима, када је непријатељска војска већ прешла границу, спровести посао прикупљања свих вредности које је Србија имала у том тренутку?  Колико је требало имати присебности и храбрости да се тако озбиљан посао уради док су вам непријатељски војници буквално за петама? И све то у тренутку када влада опште безнађе. Војска у повлачењу, цивили заједно са њом, закрчени и блатњави путеви, људи траже своје јединице или своје породице. Свако ко је читао описе Србије у јесен 1915. зна о чему говорим. Поред све те несреће, и обавеза које су пред њима биле, јунаци ове приче имали су да, као и сви остали, мисле на своје породице, које су морали да поведу са собом кроз беспућа Албаније.

Документа пронађена у Ћуприји, и на којима је заснован овај текст, пружају само увид у оно што се дешавало у трагичним данима 1915. Нешто више података може нам дати грађа из Архива Србије, док ће нека питања, на жалост, вероватно заувек остати без одговора. Ово је само једна од ко зна колико занимљивих прича које су остале неиспричане.  Људи као што су Матић, Левић, Стевчић, Петровић било је тих дана на стотине и хиљаде, и ово је један мали покушај да бар неке од њих вратимо из заборава.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Jovica Jancic
24.01.2019 - 15:25
Prica iz biblioteke
Svaka cast.Izuzetno lepo napisano ,korisno,sazeto.Nadam se da ce biti jos slicnih tekstova i prica u narednom periodu