Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Lice ulice

Datum: 07/10/2017

Davne 1996 godine smo imali tu sreću da celu sezonu jesen-zima provedemo na ulici. Beograd nije nikada bio lepši niti je zračio skoro pa mitsku energiju mesecima. Svi smo bili napolju, svi smo bili protiv Slobe. Nisu nam smetali ni Vuk ni Vesna ni Zoran na čelu kolona koje su tih dana obilazile grad ustaljenom rutom. Ponekada se desilo da se malo skrene sa ustaljene staze ali to nikome nije smetalo. Karnevalska atmosfera bila je začinjena sporadičnim sukobima sa policijom i neistomišljenicima. Sve je bilo fino dozirano, niko se nije sablažnjavao postupcima saboraca iz kolone, nikome nije smetao prodoran zvuk pištaljki i bubnjeva. Beograd je bio svet. Karneval u Riju bio je tek neka žurka tamo u Južnoj Americi. Glavno zezanje bilo je kod nas.

I kada bi smo izostali jedan dan sa protesta niko nam nije lupao neopravdane. Glasovi Timofejeva, Bojane Lekić, Danijela Bukumirovića prenosili su nam utakmicu sa ulica. Bilo je tu svega. Zanimljivo bi bilo da se osvrnemo na baby boom koji se desio devet meseci nakon tih meseci šetnje. Bili smo jedno veliko hipi pleme. Na suprot nas akutni ljudi, praistorijski primitivci, benefitirani glupaci.

Tada smo mi najgori bili pristojnim ljudima najbolji. Likovi iz mraka gradskih klubova, momci sa tribina, svi vaspitavani na asfaltu ulivali smo sigurnost ljudima nenaviknutim na nasilje i batine. Vaspitan i fini svet nije bio svestan frustracija koje ljudi indoktrinirani mržnjom mogu da pretoče u fizičko kažnjavanje drugačijih od njih. Policajci iz drugih gradova, batinaši regrutovani u kriminalnom miljeu, potpomognuti pitomcima vojne gimnazije i akademije, sejali su strah nasiljem po ulicama. Par puta su dobijali takve batine da ne verujem da su se rado ponovo vraćali da batinaju. Nasilje im nije prolazilo, nisu znali drugačije. Setite se kordona u Kolarčevoj. Kitili su ih cvećem ali dok ih nisu častili batinama nisu se poljuljali.

Zašto ovo pišem? Pa zato prijatelji što nam se nikada neće ponoviti 1996 godina. Ekipa se razišla po svetu, poludela, pomrla. Ono što je ostalo podelilo se na salonske revolucionare iz kruga Dvojke, ili su utajkunizovali svoje džepove kombinacijama zauzevši slobodna mesta Slobinih ljudi. Energija je otišla na licitaciji. Neko je bio jeftin, neko skup ali uglavnom glup. Pristojan svet pun nade u bolje sutra je anatemisan. Najgori su postali uz svesrdnu pomoć medija i silovanja termina politička korektnost ponovo najgori, a mesto zaista zlih zauzele su siledžije, telohranitelji i čuvari vrata splavova. S njima nema zajebancije, niti ferke. Oni pucaju u leđa u mraku. Oni ne povređuju šamarima oni ubijaju.   

Danas nam je tako kako nam je. Srbijom vladaju oni koji nisu bili s nama na ulici. Srbijom vladaju vešti političari koji se savršeno snalaze u glibu. Kao što je trio Vuk-Vesna-Zoran imao stotine hiljada iza sebe tako i ovi sada imaju, nemojte da se lažemo. Kada bi Vučić poželeo da se prošeta Beogradom, što busevima što bez njih skupilo bi se tu dovoljno sveta koji bi nas naterao natrag u stanove da svoj jed ispoljavamo na tastaturama. Da li bi neko izašao na ulicu i usprotivio se masi? Naravno, da ne bi. Ko? Zašto? U ime čega? Da li bi gađali cvećem taj svet ili bi ušli u verbalne okršaje sa ljudima koji su do savršanstva doveli prostački dijalog svakoga dana uvežbavani preko televizija sa reality programima.

Uvek je bilo izdajnika, ali nikada ovoliko ljudi čije se karakterne osobine opisuju tako divnom rečju: pička. Kako smo postali zemlja matrijarhata? Pa, tako što ste dragi naši opozicioni političari vi prvi koji nam pržite krila svojim nedelovanjem. Taman malo prodišemo, vi nas zakucate maljem vaše neinvetivnosti. Nemate strategiju, ne znate s ljudima, niste izašli iz vašeg incestuoznog okruženja ni za minut. Babe na pijaci vas ne znaju, a vi hoćete da vladate Srbijom. Ako vam je strategija Đilas, onda zaista niste normalni. Šta će nam on? Čovek je sposoban privrednik, mendžer, divan otac. Jednoga dana bih želeo da bude predsednik fudbalskog saveza a ne gradonačelnik i sinonim terora šminkera koji su prvi kapućino popili sa trideset godina a o prvom seksu preko farmerki samo slušali pošto su nosili štofane pantalone.

Ja volim Beograd. Volim svoju porodicu, svog psa, drugare. To je moje blago. U godina sam kada mi je sve jasno i mogu da posmatram situaciju s mesta za koje trebaju skupe ulaznice.

Ne radite dobro drugari. Nije Vučić kocka leda da se otopi na vrućini. Nije ni nepogrešiv kao što mu ulizice spočitavaju ali je jedini ozbiljan političar u Srbiji. Do duše političar sa hendikepom, ali da je pametan progutaće tabletu protiv Vulina, Gojkovićke, Dačića a onda mu je nebo limit. Da li mislite da on to ne zna. Svo vreme sveta je na njegovoj strani pored impotentnih oponenata, koji se plaše čak i dejstva vijagre i koji ne umeju da se ponašaju ni na ulici a ni na mreži, gde smo svedoci svakodnevnih mučenja onih što potenciraju pravo na svoje mišljenje. Nije mozak za svakoga.

Svaki dan prolazim Njegoševom ulicom. Nekada su tuda hodile najlepše ribe Beograda. Pre neki dan je preko porodice sa malom decom koja je navodno nasilno iseljena, vračarski SNS zakucao preko glave sve svoje protivnike. Pa ko još propušta prazan gol, osim reprezentacije Srbije u fudbalu. Nemate pameti drugari, kao što Vučić vapi za intelektualcima, vi iz opozicije bi mogli da se posavetujete sa Licima sa ulice, ali ne onim tužnim klincima koji po gradu prodaju istoimeni časopis.

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.